ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО

 Недеља

19.април/2.мај

И опет, и опет, као и тог Васкрса 2012. године понавља се проповед, беседа Цариникова, од слова до слова, понавља се, а опет није иста, јер ни ми нисмо они од те године, нисмо чак ни исти они од јуче....

(Инспирисано Васкршњим словом Светог Јована Златоуста)

Ангел вопијаше благодатњеј: Чистаја Дјево, радујсја,

и паки реку:радујсја, Твој Син воскресе тридневен от гроба
и мертвија воздвигнувиј, људије веселитесја!
Свјетисја, свјетисја Новиј Јерусалиме,
слава бо Господња на тебје возсија,
ликуј ниње и веселисја Сионе:
ти же чистаја красујсја Богородице
о востанији рождества Твојего.
(Ирмос Празника)


Радуј се, душо моја, предобрасцу Пречисте Дјеве, и опет ти кажем, радуј се!
Христос, Бог наш, устао је из тридневне смрти, смрти којом је смрт усмртио!
Запљескајте рукама, заплешите ногама, сва тела васкрсла! Певајте сва уста из срца и духа вашега, Духом Светим васкрсла! Кличите Сину, неописивој Слави Оца Небескога, јер Га имате лицем у Лице гледати, не више с леђа као Мојсије!
Радујте се, јер сте сви живи, и ви што живите у сећању Господњем и нашем, ви што нам увек освећењем својим у обличју честица Класа неораног са Господње Трпезе сијате!
Данас, у том вечном данас, смрти нема. Само је вид завесе која нас привремено дели да и физички поново загрлимо наше миле и драге, да их гледамо у добре очи и сунчамо се на њиховом осмеху.
Радујте се, непријатељи наши, ви што сте нас мрзели и вређали и тиме нас до сопственог кротког и смиреног срца доводили, и ви сте браћа наша и учитељи наши!
Радујте се, биљке и птице, облаци и цвеће, и вас је Господ својим васкрсењем за нову твар спремио!
Радуј се, свака сузо мученика и невољника, јер ниси изгубљена и сијаш сад у Слави Васкрслога Христа!
Радујмо се сви као цариник и разбојник, јер:

"Ко тражи од Бога мање што заслужује, свакако ће добити више него што тражи. То сведочи цариник: тражио је опроштај, добио је оправдање (в. Лк 17, 9-14). Разбојник је тражио да буде само споменут у царству, а наследио је читав рај, и то-први (в. Лк23,43)!"

(Свети Јован Лествичник Лествица Поука XXV О упропаститељу страсти, узвишеном смиреноумљу, које се развија у невидљивом осећању)

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!И

ОДЕЖДЕ СУ БЕЛЕ

 субота

18.април/1.мај

         Највеличанственији и најпотреснији моменат Светој Божанственој литургији на Велику Суботу за мене је кад свештеници са себе скидају одежде у бојама које симболизују жалост и облаче беле - облаче се у светлост и радост.

         То са собом носи овај дан, а такав је и сав наш живот. Лежиш у Гробу и мирујеш, мртав си као и сва Божија творевина, уз свог Творца си и ишчекујеш да се из смрти као из сна пробудиш у вечној светлости и радости, да гориш као благодатни огањ из Јерусалима очишћујући,не палећи,јер си само милошћу Божијом с Њим сједињен и све ти Он дарује, јер те је усинио, Себе ти је даровао.

         Бог је са нама!

БИЋЕ ДВОЈЕ ЈЕДНО ТЕЛО

 Велики Петак

17. април/30. април

"Зато ће оставити човек оца свог и матер своју, 

и прилепиће се жени својој, 

и биће двоје једно тело." 

(1. Мој. 2: 24)

Распет  сам на Крсту тим једним телом.

Да ли ћу се причестити на празник Христовог Васкрсења, зависи од тога да ли ће ми моја жена Весна опростити, скинути ми епитимију дату њеним речима: " Како ћеш моћи да приђеш Чаши на Васкрс кад ми све ово чиниш!?"

И тако све што градих у овом посту, срушило се као вавилонска кула. Истина ми је пљуснута као шамар у лице: само гледам на себе и своје потребе и да себи угодим, не пазећи на друге, поготово на њу која мије најближа.

Мишљах да се провукох кроз овај пост без великих потреса, са ненарушеном сликом себе као сасвим исправног лика, додуше без неких великих врлина, али и без великих падова у смртне грехове и поробљавања страстима. Огледало пред лице постављено не од моје руке беше незамагљено мојим дахом. Видех сву своју ружноћу и гнусобу и шта значе сва Веснина ћутања и трпљења.

Метаније чиним велико (мислено, наравно, да не схвати тај чин као да јој се ругам поново) и молим је да ми опрости, са искреном намером да се променим да ћу убудуће бити пажљив у  односу према њој и сваком ближњем.

Моја одсутност и заокупираност писањем, праћењем богослужења преко преноса уживо са јутјуба, удубљивање у читање књига, при том смирујући напетост узимањем хране са које одлећу мрвице на све стране по простору и предметима у простору где живимо бивају фитиљ који пали и доводи до експлозије нетрпељивости инезадовољства где се гелери расправа и свађа тихом речју, јер је Велики петак, забијају у отворено и огољено, незаштићено месо срца. Моја напетост потиче од неразумне жеље да преко својих снага истрајем у подвигу молитве за оне који страдају, растрзаност и немир произишао из површности која се приликом тог покушаја редовно јавља као последица краткоће времена, а труда да се ништа не изостави и не пропусти у самонаметнутом молитвеном правилу, а све то чинећи и свесно и несвесно занемарујући присуство и постојање живог бића које је ту, поред мене, физички близу, и које страда због прелесног понашања коме је узрок духовна незрелост и детињатост.

Молиш се и машташ о томе да волиш све људе и трудиш се за спасење оних које не знаш и не видиш, а занемарујеш и занемаривањем повређујеш  оне који су уз тебе и воле те и трпе те таквог какав си (и хране те, и перу, пеглају, облаче, чисте за тобом).

У овоме и јесте чудо и тајна свакодневице и општења са ближњима: ОНИ ће ти рећи ко си и какав си, не мор асе путовати замишљеним, својеручно пројектованим и конструисаним шатлом у замишљене божанске сфере да би чуо одговор шта ти је чинити да би се покајању привео и променио.

Просто речено: ако не знаш ко си, питај своју жену- она ће ти то најбоље објаснити.

НЕ ИЗДАТИ ХРИСТА У ГОРЊОЈ ОДАЈИ СРЦА

 Четвртак

16.април/29.април 

1.

       Ових великих дана више смо у кожи трагичних учесника на страдалном путу Господа нашега Исуса Христа ка смрти на Крсту.

Зар има трагичније личности у историји људског рода од Јуде издајника!? Какав се бездан под њим отворио кад су му се отвориле очи душе - каква тама и безизлаз  су се под њим отвориле!? И каква је величина и одговорност слободне воље коју нам је сам Господ даровао да би смо заличили на њега - да је могуће да и самог Дародавца издамо, на Крст прикујемо!?

Господе, дометни нам снаге да се покајемо пре исхода из овог метежног живота, не препусти нас икада очајању којему смо склони!

2.

      И, поново, иста песма,као и сваке године. Као Божанствена Евхаристија понавља се, а непоновљива. Увек је иста и као прва је, јер је Тајна. Као Тајна вечера у Горњици. У горњој одаји срца.

У ГОРЊОЈ ОДАЈИ СРЦА

" Ево стојим на вратима и куцам. 

  Ако чује глас мој и отвори врата,

ући ћу њему

и вечераћу с њим

и он са Мним."

(Откр. 3; 20)

Уђи Господе,

отворено је.

И гости и домаћи

су већ за трпезом

у свечана, вечерња

одела одевени.

Горње место те чека.

ПОЈАЊЕ МАНАСТИРСКО

 Среда

15.април/28.април

(написано за време праћења богослужења вечерње службе Велике Среде из манастира Свете Јелисавете у Минску)

Чертог Твој

вижду

Спасе мој

украшениј

и одежди не имам

да вниду воњ.

Просвјети одјејаннје

души мојеја, 

Светлодавче,

и спаси мја!

(Свештеник поје, потом пар монахиња, затим монашки хор. Потрес до дна бића. Цео  Велики и Часни овогодишњи пост обухваћен ми је овом молитвом у стиховима. Такво ми је трнутно духовно стање. То сам ја.)

ЗВОНЧИЋИ

 Уторак

11.април/27.април

Тешко је мени

књижевнику, фарисеју и лицемеру

испод ока гледајући Светлост

Господа кушајући

мени

породу аспидином

змијском свлаку

носећи бремена тешка

мудрости  људске

на Кулу вавилонску 

попети се

Премудрости супрот

Небу пркосећи

Мени је лако

кад масу подбодем

да из свег гласа виче:

Распни га, распни!

И Он 

Бог мој није

Авраама, Исака и Јакова

Бог живих

јер сам мртав

и гроб окречен

и добро ми је овако

градећи се праведником

као што беше заиста

цариник онај

што се горко кајаше

што узимаше

ћесару ћесарево

Само се једном чудим

у овој маси 

што на моје 

уздигнуте руке

виче и урла:

зашто ми на хаљинама

звончићи и прапорци

сво то време

ћуте!?

О ВЕЛИКОМ ПОНЕДЕЉКУ

 Понедељак

13.април/26.април

На 3. часу док свештеници читају Јеванђеље по Матеју, ми ходимо за Христом од Његовог рођења, кроз читав Његов живот до Крсне смрти, Васкрсења и Вазнесења. Речи Јеванђеља теку уједначено и постајемо сведоци, некад смо ближи месту догађања, некад посматрамо из далека - све по срцу нашем. Важно је да смо с Њим и да се нисмо разбежали. Да ли ћемо с Њим остати и до Голготе, не знамо ни сами - испит је то.Сад постоји толико ствари са скривеном удицом у себи да нас улове и одвуку од Христа. На мамце смо слаби, можда сами повучемо најлон да нас извуку из наше природне средине као у цртаном филму.

Један је узак и тесан пут. Онај за Христом - ка страдању и смрти на Крсту, смрти којом се смрт уништава, али мало би нас за Њим. Даруј нам, Господе, да издржимо нешто мало нашег страдања да бисмо, по дару Твоме, са Тобом и Тобом васкрсли!

УЛАЗАК ХРИСТОВ У ЈЕРУСАЛИМ

 Недеља шеста поста-Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим-Цвети

12.април/25.април

Из Акатиста Уласка Христовог у Јерусалим-Цвети

...Икос 11

Светлошћу небеском заблистао је свети храм када си га Ти посетио, Исусе, и очистио од земаљских трговаца, а заједно са њим се данас просвети и свети град као што прорече Исаија:"јер ће из Сиона изаћи закон и реч Господња из Јерусалима", јер си на страдање дошао и Својим Крстом донео светлост, радост и љубав, Тога ради, рекао си ученицима пре Свог страдања:"Још је мало времена светлост са вама; идите док светлост имате да вас тама не обузме. Верујте у светлост, да будете синови Светлости." Ови си рекао, Господе, да се ни у страдањима Твојим светлост вере не угаси у ученицима Твојим, да не пођу у таму неверја, не знајући куда иду да и сви који истински у Тебе верују ускликну:

Благословен си Христе, Светлости свету, кога лукави свет омрзну!

Благословен си, Исусе, Сунце правде, од искрених пријатеља Својих увек величани и препрослављени!

Благословен си, Незалазна и Тиха светлости, који си на залазак Свој у Јерусалим дошао!

Благословен си, Ти који живиш у неприступној Светлости, који долазиш зором Васкрсења да сав свет просветиш!

Благословен си, најслађа и увек жива Светлости, која си се на Сиону јавила - да просветиш таму моје душе!

Благословен си, Светилниче, који светлиш гориш, упаљени у Јерусалиму, да опет упалиш  угашени светилник мој!

 Благословен који долази у име Господње! Осана на висини!

Објава на фб профилу Rosa Stern

"Они који вам данас кажу ОСАНА (дај, Господе, спас), сутра се могу љутити на вас и да вас осуђују. Заборавите, опростите, јер ће вас то разапети. Дакле, научите своју душу да чврсто стоји на земљи Истине, да се храни само божанском љубављу и да буде вођена само Божијом руком да би могли да издржите колебања овог света. Срећан празник са душевним напретком!"

(Архимандрит Андреј Конанос)

НЕВЦИ

Лазарева субота

11/24. април

       На Лазареву суботу, односно увече на празник уласка Господњег у Јерусалим - Врбица мислим да сам тада 1993. године први пут ушао у цркву св. Александра Невског на Дорћолу. Ушао и у Цркви остао. И из ње, баш те - посвећене св. Александру Невском - још нисам изашао.

ПЕТАК ШЕСТИ ВЕЛИКОГ ПОСТА

 Петак

10/23.април 

     " Окончани су дани Свете Четрдесетнице! Сада нека сваки седне и погледа на резултат - шта је било на почетку, а како је сада? Била је трговина - и какав је добитак? Има ли бар мале зараде? Ми смо ступили на тркалиште и шта: да ли смо трчали и да ли смо, трчећи, постигли очекивано? Битка је била објављена и шта: да ли смо се наоружали, да ли смо се тукли, и борећи се, да ли смо победили или пали?..."

    Ово је био један миран пост. Она радост на почетку, срећом, не беше прелесна, она је била само једна заштитна вакцина од прекомерне туге. Сада је добро и тишина је у мени. Награда!? Зарада од добре трговине? Дар забадава? Или је то углачана, мирна површина, као језеро у сумрак, док још нема ветра? Како трчах, да ли птигох негде, постигох нешто? Ритам ми је лаган, рекреативни, није такмичарски, задовољаван сам учешћем и изгледношћу стизања на циљ ако тркалиште не напустим. Да лисамсе тукао, да ли сам тучен, да ли победих-не знам! Да ли се радујем кад погледам иза себе? Да, радост ми тиха, незнам да ли је дубока и трајна, видећу колико ће да ме држи.

Даље ме свети Теофан Затворник (Мисли за сваки дан у години) оставља немог пред одговорима:

"... Опрезни и бодри посници који су се трудили скрушеним и смерним срцем немогу, а да се не радују, осврћући се унатраг. А ми лењиви и телоугодници, који смо се само око страстзи и утешења паштили, можемо се само стидети. Међутим, ни тога нема. Јер, постоје неки које бију, а они уопште не осећају бол, пошто им је чело гвоздено, а врат од железа".

ВРБИЧКИ СНОВИ

 Четвртак

9/22.април

       Сањам пред јутро дворишта кућа упкојених ми комшија у Врбици, прво - баба Миросаве, друго-деда Живана и баба Зоре. Куће су баш онакве каквим их памтим из детињства, док су собе намештене све као славске, гостинске-ћилими на креветима, дрвемне клупе са наслоном , ормани пуни постељине, јоргана и јастука који се само за госте и износе, дрвени подови застрти шареним стазама-крпарама, пуцкета ватра у тек заложеној бубњари, све је ушушкано и у сну ме прожима осећање сигурности и безвремености. 

Собе су оних димензија каквих сам их као дете запамтио, дакле много већер него што су заправо.

Зашто ово сањам?  Зато што осећам да стојим као за време чиатања шестопсалмија и да сам се заглавио на 87. псалму. Не могу даље ни корак. Страшни Суд је за мене почео, а у рукама ништа немам Господу пред стопала да спустим.

БОРБА

 Среда

8/21.април

     Ум ми је права луталица. Све што сам јуче чврсто решио да чиним и правила и планова да се придржавам, све се то данас раслабило и као да жели да побегне од мене и, чини ми се, поклеб добру ми намеру. Угледајући се на  пример дисциплине и воље описан у књизи оца Бранислава Перановића о његовом искуству у затворским условима, организовати дан тако да се узалуд не протраћи ниједанн минут- реших и ја да се "затегнем" у сваком смислу.

    Данас у манастиру у Брезовцу епископ шумадијски Јован у беседи, између осталог, вели да у предстојећим данима до Васкрса треба да појачамо молитву, појачамо пост, чинимо добра дела и милостињу, да стражимо над собом, да се смиравамо, не мислећи на себе, да убијамо гордост која нам је главни непријатељ.

    А ето, расејава се ум на бесмислице, време цури и пролази као песак кроз прсте. Не дам! Помози ми, Боже!

ОЧИНСКЕ ПОУКЕ

 Уторак

7/20. април

     Кроз беседе митрополита морфског Неофита, кроз кишовито пролеће које никако да се распупи и расцвета због недостатка топлоте и светлости као да се полако, а неумитно приближавају дани већих потреса у свету од оних који нам и сад љуљају тло под ногама.

    Идемо у сусрет Васкрсењу Христовом и, изгледа, видљивој Христовој интервенцији чишћења од зла које сада изгледа непобедиво.

     И отац Серафим, отац наш, то исто вели: "Читајте Псалтир и тамо ћете видети да зло не може надвладати. Читав Псалтир је спеван да покаже како сви ми и сва творевина почива у Божијој руци. И немамо чега да се плашимо."

     Биће ужаса и страдања, али над свима нама бди Богородица и Господ наш Исус Христос. Њему да се окренемо, од Њега и у Њему спас да тражимо кроз наше активно учествовање у Светој Божанственој литургији, у сједињењу нашем са Христом у Светој Тајни Причешћа.

ТИХОВАТИ ЖЕЛИМ

 Понедељак

6/19.април

        Престаје потреба да речима изразим оно што се у дух-души дешава. А расте потреба за тишином и једноставношћу. Потреба да се сво биће умота у топли огртач молитве од пет речи:

"Господе Исусе Христе, помилуј ме."

БЈЕЛЕ ВОДЕ

 Недеља пета поста-Глувна

5/18. април 

      Док у црквиманастира Свете Тројице у Бјелим Водама у Поднемићу код Љубовије по реду и поретку теку јутарња богослужења читамо имена док се за поменуте у проскомидији ваде честице за потребите. Имнеа су на папирићима спакована у коверте и коверте, а оне као да су невидљиво на Бога адресиране са молбама најчешће за здравље или за покој душе оних чија су имена у порукама исписана. Анђели их у прегштима износе пред Престо Божији као светлосни зрак, као зрнце или мрву молитве за милост Божију.

     Напотресније је читати имена деце која болују од најразличитијих најтежих и реткох болести или оне деце која су се успокојила већ у наручју Христовом. Изговарам њихова имена, а уствари ја њих молим да се она моле за мене. Своје деце немам, па су она сва моја, и молитвом их познајем и за њих иштем од Бога благодат да их исцели или барем болове умањи, да наду не изгубе, у Бога као Родитеља да гледају и да спознају да су Његова деца заувек. У векове векова-то значи заувек.

МОЛИТВА И ПОХВАЛА МАЈЦИ

 Субота

4.април/17.април

          Можда би једино одговарајућа похвала Пресветој од мене била а да будем нежан и пажљив у обраћању и понашању према својој мајци, јер то нисам. У колико сам само демонских замки упао, сплетки се заврзао да будем хладан и уздржан према свом родитељу, то само Бог зна! Осуђивање-мисаоно, невидљиво. Злурадост.

         Преко моје мајке демонски пукови су насрнули да рсзруше здање наше Свете тајне Брака.

        Моја мајка је на лукаве демонске наговоре омрзла моју супругу Весну у тој мери да се не виђају и не говоре већ годинама. Лед се открављује с пролећа, накратко, коре пуцају, али се испостави да је температура и даље ниска и да је река блискости и поверења и даље окована и за бродове добрих мисли и жеља непловна.

        Умекшање срца је најтежи захват, операција коју без захвата и инструмената Јединог Хирурга и Исцелитеља није могуће извести.

        Молим Те, Пресвета Мати, даруј нама слеђенима да поново заволимо једни друге љубављу истинитом, да једни друге загрлимо док још имамо кога и прилике да то учинимо, опраштајни целив једни од других да примимо, а да то не буде онај последњи, на одру примљени или пружени, обичаја и реда ради.
Мајко Божија, даруј ми да своју мајку волим нежно и истинито, онако као што је Тебе Твој Син, и као што Тебе и Господа нашега Исуса Христа, нежно и истинито волим.

ПОХВАЛА ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ

 Петак

3.април/16.април

      Возбрарој војеводје, Побједитељнаја, но јако избављшесја од злих, Благодарственаја,восписујем Ти раби Твоји, Богородице, но јако и мушчаја державу непобједимују од всјаких нас бјед свободи. Да зовем Ти: Радујсја, Невјесто Неневјестнаја!

РОЂЕНДАН

 Четвртак

2.април/15.април

      Диван је осећај  кад ти драги људи пожеле све најлеше за твој педесети рођендан. Стижу поруке препуне добрих жеља са свих страна. Чин рођења, без икакве своје заслуге осим доласка на на овај свет на почетну станицу напорног али величанственог у својој јединствености животног путовања који је такав и важи за сваког ко на тај перон без да се за то нешто питао ступи,   овај дан чини друкчијим од других који беху и који наилазе.

       Али постоји и један скривени рођендан који ти нико не честита и за кога не знају чак ни администратори друштвених мрежа. То је дан рођења водом и Духом. Он се такође десио пре пола века, али седам или осам дана касније, под руком свештеника Милоја Митровића у Врбичкој цркви-првој кући у коју сам унет после изласка из породилишта.

        Радујемо се видљивом, чувамо и скривамо невидљиво. У видљивом смо у тачки када се спремамо: Он да "расте, а ја да се умањујем..." У невидљивом, раст је бескрајан - у "пуноћу раста висине Христове!" 

МАРИЈИНО СТАЈАЊЕ

 Среда

01.април/14.април

       Не знам да ли је Господ многомилостив према нама грешнима, те нам, у магновењу, не даје  познање наше огреховљености потресом читавог нашег бића као блудници Марији, а по доживотном покајању - преподобној Марији Египћанки?

       Мислим да нам Господ то дарује из разлога што би ми пре пропали у очајању кад би одједном спознали сву своју гнусобу, сво то опустшење што влада у нашој нутрини за кога се надамо да га нико никад неће открити до ли ми сами, ако смо свесни постојања те празнине у нама.

       Не знамо ни за шта да плачемо: да ли зато што нам се спознаја те врсте од Бога не дарује у свој својој потресног величанствености или из благодарности што нам је то време постепеног сазнавања своје огреховљености продужено тако да нам је омогућено да упознајемо дубину нашег пада клизајући благом падином душе, а не стмоглавце, да бисе потом уз помоћ Бога и ближњих лакше из амбиса истим путем извлачили?

     Можда би тако, пре у другом случају, немоћни, нечисти, непостојани у врлини, више знали да ценимо подвиг покајања и вредност познања дубине пада људске природе, као и стеченог искуства у борби за превазилажење палог стања, да би тако макар мало заличили на Христа и на свете Његове и преподобне као што је то својим подвигом свакодневног покајања до конца свог овоземног живота и преподобна Марија Египћенка  чинила и показала да је могуће из крајњег пада достићи небеса и светост, светост усвојити као истинку природу и назначење људско.

НАДАЊЕ

 Уторак

31.март/13.април

          "Свети Дијадох Фотички дефинише надање као љубавно пресељење духа према ономе чему се надамо. Наиме, кад човек поседује надање, он је, на неки начин, већ достигао циљ према којем се уздигао, у надању он прима у извесној мери и предвиђањем добара на које се нада односи. Тако свети Јован Лествичник пише : Надање је благо које чине блага која се још увек не појављују. 

И још: Надање је благо које већ поседујемо, пре негог другог блага." Због тога се с надањем повезује духовна радост, што су први плодови очекиваног блаженства."

Жан Клод Ларше

Лечење духовних болести

Увод у аскетску традицију  Православне цркве

        Надамо се свим срцем и радујемо се доласку празника Васкрсења Христовог. Дођи, Господе, васрксни све нас и читав Твој свет!

СО СВЈАТИМИ УПОКОЈ

 Понедељак 

30. март/12.април

       Лако ми је да се молим за упокојене сроднике, пријатеље и ближње и за све оне којима је молитвена помоћ потребна, посебно за оне који нису много марили за Бога у овом земног животу, зато што имам утисак да се посебно за њих чак и моја немарна и расејана молитва прима.

        Има ту и трговине и погађања са  онима за које се молим, а који су сад у другом облику постојања: рачунам да, ако се и даље колико-толико усрдно будем молио за њих тако што их помињем и дајем имена да их свештеници читају на проскомидији - да ће оно бити први који ће моје испружене руке прихватити кад се будем из овога света извлачио као из бунара.

       Не верујем да ће бити много оних који ће мене помињати док се будем лествицом четрдесетодневно  усходио, плаћајући златницима незаслужене милости и доброте Божије и људске данак на митарствима.

       Јер, шта у животу претрпех !? Кад ме кроз овај живот благи Господ спроводи као одојче несвесно опасности и провалија животних поред којих пролазим, несвестан њиховог реалног постојања.  

ЛЕСТВИЦА

 Недеља четврта поста -Средопосна

29-март/11.април

     На тераси нашег породичног дома у Врбици испод таванског отвора са дрвеним поклопцем који се лако подиже годинама су се држале мнердевине постављане од стране мог оца са не баш сигурним пречагама чији је број, мора се рећи, далеко био испод броја тридесет. Али те мердевине су такође биле средство и пут који је водио у тајну и тавански примрак, Јер, горе на тавану на најподеснијем месту за њихову намену биле су постављене три антене за хватање аналогног телевизијског сигнала за Први и Други програм РТБ и Трећи Канал.

    По мердевинама се мој отац Душан безброј пута успињао и силазио, не би ли милиметарском променом позиције сваке од антена одговарајући сигнал довео до савршенства преведеног у чисте, без снега, слике на ТВ екрану за сваки канал посебно. И то је трајало сатима, данима и годинама, уз довођење нас укућана, а посебно моје мајке Данице до граница крајње издржљивости, беса и очајања. Мердевине су много пута нетрагом нестајале, чак и када је отац  у тами прерачунавао свој следећи потез, решавајући енигму хватања  невидљивих таласа са предајника било са Црног Врха или Авале у троугласту мрежу, увезану канапима за носеће кровне греде или летвице, мобилну и склону разним брзо монтирајућим променама положаја, висине смера или угла, као да је хватајући сигнал једна велика и мудра, замкама непреварена опасна живуљка. Преговори за поновно постављање мердевина одвијали су се до дубоко у ноћ са заклетвама да се неће више натраг на таван враћати дуго, заклетвама које су се кршиле чим мајка замакне путем низ село на кафу код своје животне друге и сапатнице Грозде. 

  То је био мој први сусрет са лествицом и са искушењима које она доноси када желиш да нешто што очима не можеш видети покушаваш да ухватиш и преведеш у видљиво:  до савршенства изоштрену слику стварности  и то  на сва три канала, а да све то буде несливено и неразлучно... Тако је то мој отац радио све док се на углу наше куће при крову није појавио сателитски пријемник на коме је крупним словима писало ДИГИ , а које је већ превазилазило његове способности и знања да из не баш дубоког свемира на колор, а не црно-бели екран Амбасадор-а 61 преведе сигнал на двеста и више канала. И тајна је изгубила своју привлачност, барем за мог оца, јер се до перфекције није стизало сопственим трудом, а мердевине су остале симбол стазе и пута ка примраку, тајни и прислушкивању Небеса.

У ПЕВНИЦИ

 Субота

28.март/10.април

       Данас на литургији светог Јована Златоуста пред читање Блаженстава, а после одговора: "Тебје, Господи!" када је свештеник требао да изговори последњу јектенију и  ми: "Амин!" улећем непажљиво и збрзано са почетним стихом:"У Царству Твоме..." Срећом, ту је ђакон у певници који ме одсечним покретом руке зауставља.

      То је тренутак кад спознаш шта значи претерано самопоуздање и нестрпљивост и жеља, притајена, да се истакнеш, следствено томе, недостатак смирења. После тога све иде како треба по реду и поретку и тада се у мени и мени отварају смислови и лепоте свештених стихова блаженстава, тропара, кондака. појачаних распаљеном чежњом за активним  учешћем у богослужењу изговарањем стихова или њиховим појањем. ватром распиреном свакодневним слушањем транслације богослужења из манастира свете Јелисавете из Минска.

   И схваташ да то не можеш чинити, а да ти Господ  не подари за то време мирно стање духа и пуну пажњу и усредсређеност која не сме бити усиљена, већ природна. И она је само плод "народног дела" што је Литургија, а не појединачни труд и чин. 

  Да парафразирам мото из једне познате рекламе:

   Тек када си у Христу, онда си сав свој.

ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА

 Петак 

27.март/9.април

     На литургији пређеосвећених дарова вечерње молитве укрштају се са сечивима јутарње светлости која продире у тело цркве са високих, уских прозора.

    Челом ка поду, приклонивши колена из своје преломљене резонантне кутије произносимо појање стихова:" Да исправитсја молитва моја...као кадило пред Тобоју..." Заиста, тело заједничке молитве се усправља и уз оштрицу сечива воздиже се пут Небеса, тамјаном натопљено. Хоће ли више од звоника, пита се мисао, несливена. Ако не, нека бар буде роса на анђеоским крилима каад Силе Небеске за свештеником и Даровима пређеосвећеним више наших мање-више сумашедших глава из олтара ка олтару крену. Или нек се растопи, разиђе као мирис чистог тамјана у плаветнилу неба изнад цркве врбичке, на брду Поровцу, у граду Аранђеловцу,,,

ПОСЛУШАЊЕ

 "Послушање... Оно започиње у раном детињству. Од послушања родитељима. Ето нам првих лекција од Господа."

Старац Николај Гурјанов 

(24. маја 1909. године-24.августа 2002. године)

Моје прве лекције о послушању биле су болне, због непослушања.

Волео сам да кршим забране већ од своје четврте, пете године које ми је мајка изрицала, јер по мени оне нису имале никаквог смисла. Забрана се односила на моју молбу да одем да се играм  на двеста метара ниже са мојим братом од стрица Сретеном старијем од мене две године у другом дворишту  према потоку, где неће бити надзора од одраслих и где бисмо по дворишту и ливадама и по потоку могли чинити што год нам је воља, а да себи не наудимо. Отићи без питања, побећи од куће, не јавивши се мајци која је увек била у неком послу био је мој чин побуне против нечега што нисам схватао што то тако мора и шта то значи: "Зато што ја тако кажем, на моје питање зашто не могу да идем.

Епитимије су, касније увече после мог прикрадања назад кући, биле за памћење. Каиш,  избор прута у воћњаку кога сам бираш, а да не сме да буде сувише танак  да се не би брзо поломио, сам се савијаш преко столице, скидаш панталоне...Нисам био тих, плакао сам и ридао из свег гласа, трудећи се да пробудим оца из поподневног сна, кад прилегне после ручка, вративши се с посла.Тако сам на врло директан и опипљив начин сазнавао шта се налази се друге стране забране и ограничења и какве су последице непослушности и самовоље.

Данас ми је посао да и сам изричем забране и да кажњавам оне који забране не поштују. Забране су законске, а прутови ударају по џеповима.

Неки кажу да сам благ и толерантан, а неки тако не мисле.

Господ је безграничан. Нама, смртницима, је опасно нагињати се  преко ивице, опчињени амбисом наше такозване сопствене слободе. Не оне коју нам је Господ даривао, већ оне коју себи дајемо, углавном тежећи бесконачности у освајању своје личне на штету слободе својих ближњих.

Зато су Божије заповести знакови поред пута, па и забране типа СТОП! ако желиш или се жељан скакања у провалију, амбис греха и небића који су својом празнином за нас, горде и неуке, увек привлачни.

Господе, молимо Ти се, огради нас Својом слободом! 

БЛАГОВЕСТИ

 Среда

25.март/7.април

Тропар празника Благовести, глас 4.

Днес спасенија нашего главизна, 

и еже од вјека тајинства јављеније:

Син Божији, Син Дјеви бивајет 

и Гавриил благодат благовјествујет.

Тјем же и ми с њим Богородицје возопијим: 

Радујсја, Благодатнаја, Господ с Тобоју. 

Син Божији Син Дјеви бивајет!

Данас је почетак нашег спасења

и објава вечне тајне:

Син Божији постаје Син Дјеве

и Гаврило јавља радосну благодатну вест.

Тога ради, заједно сњим. кличемо Богородици:

"Радуј се, Благодатна, Господ је с тобом!"

Син Божији постаје Син Дјеве!

КЊИГОЉУПЦИ

 Уторак

24.март/6. април

Тешко је уздржати се од жеља и савладати страсти, одрећи се њиховог ипуњавања и одрећи се задовољства које удовољавање страстима доноси као слатко-горки плод и циљ првотног умом прихваћеног предлога кога често и сопствена жеља дошапне или непоменика твојим треперењем домами.

Најопасније су оне најтананије - које прилазе са десне стране, купују ти пажњу, хране се твојим наизлед најпременитијим побудама за сазнањем или уживањем у новом, још недоживљеном. И страст за куповином и читањем  књига, на пример, таква једна страст и може да те одвоји од онога што је души корисније и прече, од времена посвећеног молитви и покушају проналажења пута ка спасењу.

Ово је написано после куповине шест нових наслова књига где су се два распрострла у два тома. Све ми мање времена живота остаје, а апетит ми незајажљиво расте и не стижем ни све што себи севирам да честито прожваћем, већ халапљиво прогутам. 

Дај ми, Боже, вештину да ценим време које си ми до пресељења оставио, окрени ме битном у писаној речи, битном тако да ме Теби за и у вечности приближи!

ПОКАЈАЊЕ

 Понедељак

23.март/5.април

Боли када згрешимо против љубави Божије, стрепимо од казне Његове, од руке која не милује, већ се спушта на образ у праведном гневу, барем ми би тако да Бога видимо кад крене да нас гризе сопствени пад. Бол је бол губитка, одвајања од Божијег загрљаја. А нема се жеље, воље, ни снаге да се врати под окриље Божије.

Туга чупа у грудима и оставља без даха. Гризеш се, печеш се, огрешио си се о доброту Божију и тога си потпуно свестан. Само кад би то самоосуђивање потрајало, спустило се у дубину нашег бића и тамо се трајно настанило. То  ретко бива, јер је је ретко и познање, сагледавање у трену све гнусобе коју кријемо, а не можемо је сакрити од Божијег погледа. Не можемо сакрити ни  печате таме и небића у нама смештених тако близу печату дара Духа Светога.

У немоћи нашој отима нам се јецај из грла, сузе су нам невидљиве и сливају се низ лице са унутрашње стране, а срце би своје сопственим рукама да ишчупамо и да га у блато бацимо и гневно изгазимо, јер нас издаје  и допушта да на светлост дана излазе нечистоте у Јеванђељу описане.

Из блата и прашине грцамо молитву: "Господе Исусе Христе, оживи нас Крстом Својим, нас грехом убијене!

КРСТОПОКЛОНА

 Недеља трећа поста- Крстопоклона

22.марта/4.априла

1. 

Објава са фејбук профила Симеон Милиновић:

"Крст је симбол победе кроз страдање из љубави."

Свети Владика Николај

2.

Објава Ненада Мирковића на фејсбук страници Срспки духовници:

"Сваки хришћанин има свету обавезу да простодушно и незлобивог срца прихвати сваки крст који Господ положи на њега и да га високо узнесе до прослављене Голготе."

Старац Јефрем

ТРОПАР ЧАСНОМ КРСТУ

 Субота 23. март/3.април

Тропар глас 1. Часном Крсту

Спаси, Господе, народ Свој и благослови наслеђе Своје

даруј победу свим православним хришћанима над њиховим противницима

и сачувај Крстом Твојим народ Твој.

Крсту Твоме се поклањамо Владико

и Свето Васкрсење Твоје певамо и славимо!

СВЈЕТЕ ТИХИЈ

 Петак 20.март/2.април

         Свјете тихиј свјатија слави

        Бесмертнаго Оца Небеснаго,

       Сватаго Блаженаго

       Исусе Христе.  

       Пришедше на запад солнца

       Видевше Свјет вечернјиј....

          Великим повечерјем, читајући и појући, залазимо дубоко у мрак оног света. Псаламским стиховима као бакљом осветљавамо сенке и ликове наших упокојених ближњих.

         Они излазе из времоном заравњених хумки и пењу се ка ноћном пролећном небу лествицом посребреном "Свјетом тихим"... Да буду звезде, поново, да сијају над нашим животима.

         Суботи-починку све смо ближи...

        ...Појем Отца, Цина и Свјатаго Духа Бога.

         Достојан јеси во всја времена

         пјет бити гласи преподобними.

         Сине Божиј живот дајај

         тјем же мир тја славит. 

ПРОЛЕЋЕ!

 Четвртак 19. март/1.април

         Пролеће! Мислим да у Царству Небеском бива безвечерњи дан, дан који не пролази, пролећни дан, Као овај данас у времену. Вечност и непролаз у трену садашњем, светлост што се слива са плаветног неба , цветове утрави и на грани, на дечји смех и птичји цвркут.

         Пролеће си Ти, Господе наш Светли и Благи!

СВЕТЛО МОЈЕ У СВЕТЛУ МОМ

 Среда 18/31.март

         На првој фотографији која замењује сећање моја сестра од стрица Светлана и ја смо са нашим мајкама које нас у полусагнутом положају над нама држе за руке док ми несигурно на земљи стојимо и покушавамо да направимо прве кораке.

         Имам непуну годину, моја сестра  сигурно више од три и она је сва телом и покретом колико толико слободне руке окренута мени. Фотографија је црно-бела и настала је у Врбици на једном пољанчету у близини куће где смо живели у заједници.

        Даље се нижу сећања без помоћи светлописа. У старој кући која се састојала од две спаваће собе над подрумом у којој све време преко дана борави моја сестра Светлана која болује од целебралне парализе, без више икакве шансе да за свог живота стане на своје ноге  и да прохода, макар онолико колико је то могла на самом почетку. На том кревету она и ја смо одиграли безброј партија таблића. Спаваћа соба је била намештена по старински, преко другог кревета који се није користио био је постављен ћилим, уз зид трокрилни шифоњерт, прекидач за голу сијалицу на плафону био је на окрет, а на тавници је постојао отвор са поклопцем на подизање који је водио на таван уи на коме су се за зиму чувале јабуке, грожђе, ораси и друге посластице за нас децу које су нас мамиле  већ јесени чим су на таван биле подигнуте.

      Слике се даље саме смењују: Моја стрина на леђима преноси Светлану из куће у кућу или са кревета у инвалидска колица, сестра која лежи већ дуго сама на боку и дозива стрину која је напољу, у штали и музе краву, наше бескрајне приче и које је Светлана упијала жедно. јер је у то време нису уписали у школу, препричавање разних догодовштина које су њој биле прозор у свет, јер је била радознбало и паметно дете које је готово само научило да чита и пише, ас које је у тој средини расло, мало скрајнуто, јер смо ми, остала деца, летели за својим фантазијама, не осећајући колика је била њена чежња да буде што више са нама, осталом брачом и сестрама. И била је, кад нисмо били у школи или негде другде, Кад баш није било никог, имала је она свог верног пса чувара Шарка, који се није померао од њених ногу и колица.

     Сећам се тог незаборавног дана када је мој стриц Танасије упрегао свог коња Кидрана, а ми деца са Светланом између нас  у запрежним колима ушушкани у ћебад и јастуке кретосмо старим, још нереконструисаним макадамским путем преко Рисоваче , чак до Бање до Весовића забрана и Дебелог брда и скретања за Липовац, па опет назад, истим путем ка Врбици. Док је стриц напред пуцкао бичем и цоктао на Кидрана, ми смо се топили од среће, уживајући у светлости мајског поподнева.

   Сећам се и тренутка када су ми у студентском дому на Карабурми јавили да се моја сестра упокојила Светлана упокојила у својој 29. години. Тог октобра у тој соби, али и изван ње, у целом свету није било светлости и сунца.

   Видим и себе, сутрадан , у Ташмајданском парку, у близини цркве Светог Марка како седим на клупи и плачем, док у цркви догорева свећа упаљена на месту за упокојене. У грудима ми гори молитва за покој душе, а до мене стиже благодатна утеха кроз радостан смех и запиткивање старијег  детета које се нагиње над бебом у дечјим колицима која гуче у одговор и то све под будним оком мајке која их мило, без речи, гледа, лагано гурајући колица.

ПОРУКЕ ИЗ ВИРТУЕЛНОГ СВЕТА

 Уторак 17/30. март

1.

            Поделих данас на свом фејсбук профилу објаву странице  Манастир Јовања Ваљево:

"Радиш ли, идеш ли, стојиш ли - моли Исусову молитву: "Господе Исусе Христе, помилуј ме",држи ум и срце устремљене ка Богу, јер те Господ у сваком моменту може призвати."

Свети Теодосије Кавкаски

2. 

           Од јуче на фејбук групи Псалтир ка врху зида и као да је заиста на правом зиду виси призвана неким скорашњим лајком или неким само Фејсбуку знаном алгоритму окачена фотографија покојног Ференца Раца-нашег православног брата крштеног под именом Лука-активног члана ове групе до свог одласка у болницу. јер је оболео био од ковид вируса и на нашу велику жалост од болести лета прошле године и преминуо.

           Фотографија је настала у порти манастира Хиландара, а Ференца највећи део нас није лично познавао, али је из сваке његове објаве на фејсбуку избијала снага вере и одушевљење и љубав која нас је овом виртуелном мору запљускивала, изненађене, мало и запрепашћене силином за коју није постојала препрека у виду дистанце раздаљине-што се лично не знамо и што смо се свако понаособ  осећали издвојено, донекле и заштићено иза својих екрана. Сетимо се само гифа којег је он неуморно делио-огромног медведа у чијем се љубавном загрљају топио свако кога је то снашло, а не свиклим на непосредне изливе из срца љубави.

           Стоји тако та његова фотографија на зиду групе као икона већ неколико дана и ја знам да нас то Ференц Лука са онога свијета све поздравља.

             То и стоји у мом коментару испод те објаве Марије Росић  са молбом да се помолимо за његово оздрављење, јер је тада 14.јула 2020. годио већ био на респиратору: "Јавља нам се добри наш брат Лука из небеске обитељи да нам да до знања да до њега долазе наше молитве читане уз Псалтир. Није могао да издржи, а да нам се не јави на овај начин и у нашој групи. Јер наш Бог је Бог живих."

БУЈИЦА

 Понедељак

16/29.март

Дан као бујица. Бујица ме носи, у бујици се давим. Тонем, јер упијам све као сунђер. Сваки утисак спољњег света, сваку реч-оштрицу.

Ти-далек у мени-ћутиш. У дубини ме чекаш. Тамо где је тишина. У дубини, далеко испод површине свега.

Немам Те кад пустим да ме бујица света однесе од Тебе.

Имаш ме у Свом ћутању. Ти који си Бог-Слово-Реч изречена-Логос Неизрециви.

ИЗ КЕЛИЈЕ СВЕТОГ ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ

 Недеља 15/28. март

Недеља друга Великог поста; Пачиста; Недеља светог Григорија Паламе

          Из келије на Светој Гори изнад манастира Велике Лавре у којој се подвизавао и нествореном божанском светлошћу се наслађивао и таму своју просветио свети Григорије Палама сам манастир изгледа као орден закачен на грудима изнад срца Егејског мора.

        На овом месту и са ове висине јасно је како је свети стекао чистоту у богосагледавању, чистоту своје вере и учења са којом се заиста не може мерити учење Ваарламово.

       Само да је у безмолвију испод себе у море и небо гледај, не распознајући границе где једно почиње, а друго се завршава, ум свој би просветио да прими божанско знање и светлост.

       Заиста је само једино то и било потребно: издвојити се од света у висину и светлост и молити се у себи кратком, једноставном молитвом:

"Господе, просвети таму моју!"

( И дан данас до келије се једино може стазом која се открива само онима који умеју да прочитају знаке, који познају тајни језик знакова у шуми. међу дрвећем, по уским вододеринама. Знакови дишу тишином и тајном.)

ХРИСТОС ЈЕ МОЈЕ ПРОЛЕЋЕ

 Субота

14/27.март

Скоро ће крај месеца марта (по новом календару), а природа се не е може још да се ослободи из окова хладноће и укочености.

Небо је дупке пуно сунца и некакви танки облаци су тесто оклагијом развучено преко плаветнила, а са њих  капље и прелива се уљана светлост на улице и зелену траву, расцветало шибље, смрзнуте врапце и пролазнике.

Пролеће је, а као да није. Сва твар се најежила,  стрепи од неке невидљиве, а свуда присутне опасности.

Тако и моја душа прима Христа, а смрзла се од греха. Накострешена, најежена, мрка, без радости. Не схвата и не препознаје да јој је Најрођенији пришао.

Христе, Пролеће моје, загреј душу моју, орадости је присуством Својим!

ЉУБАВ ЈЕ ИМЕ БОЖИЈЕ

 Петак

13/26. март

1.

Са инстаграм странице "Пријатељи манастира Хиландара":

Врлински отац Гаврило из Новог Скита је говорио:" Чак и ако се свакодневно причешћује Светим Тајнама и подели сву своју имовину, чак и ако од поста и метанија постане сама кост и кожа, човек неће задобити милост Божију све док не буде поседовао боголику љубав. Због тога је Свети Павле, велики Апостол незнабожаца, величајући љубав, написао:

Ако језике човечије и анђелске творим. а љубави немам, онда сам као звоно које јечи или кимвал који звечи (1. Коринћанима 13, 1)"

Светогорски старечник

Али како стећи, задобити, живети у боголикој љубави!?

Одговор на то питање је коначни одговор и на смисао нашег постојања и предуслов вечног живота у Небеском Царству. Вештина је и уметност знати неког и нешто волети на истинити начин, што се не може само сопственом жељом и снагом. Отворити се треба да у себе примиш божанску љубав, у своје од страха и несигурности згрчено срце. Тако се отвараш и за ближњег и у њему не видиш друго и другог, већ брата и сестру у Христу који је само тога једино и жељан- љубави и топле људске близине, а камоли Божије.

2.

"Када је Бог на првом, све остало је на свом месту,"

Из серијала руске телевизије Спас "Паломница" ауторског пројекта Оксане Марченко

ХИМНА

 Четвртак 12/25. март

      (Ово писаније за овај дан светом Симеону Богослову да је посвећено и да заличи на химну волео бих, у част и славу Божију кроз Светог Господу на руке да дође)

      Кад бејах дете, нисам Те тражио. Био си са мном.

      Видех те и био си ми плав и љубичаст у цвету љубичице, жут у круни маслачковој. Пратих те у лету и зују пчеле и осе. Трком јурих за твоја Три Јагњета, што прасликоваху Тројичност Твоју.

      Гледао се ме добротом крз монокл исцртан око десног ока мог белог пса Рексија са браон пегом на леђима, главе увек нагнуте на једну страну, њушкицом која неодољиво подсећа на бркове и цела његова појава, лице била је лице Чарли Чаплина.

     Затицао сам Те у радости трчања по чистим ливадама под ниским и блиским небом, ливадама по којима печурке рудњаче извлаче тајне подземног света на светлост кишом или росом умивеног рађајућег дана.

     Имах Те у врапцу, голубу, мачки, коњу риђем и коњу белом, имах Те у својој слутњи пролећа у грудима, мирису ноћне фрајле што букти летњим повечерјем испод широм отворених прозора родне куће.

    Зрикавци Ти певаху испрекиданом мелодијом, свици грепераху у летњим ноћима изнад зрелог класја пшенице по отпеваној химни Створитељу славуја из шумарка уз Врбичку реку, химни која на починак прати и иста буди на полуноћницу у праскозорје новог дана.

    Кад одрастох, мишљах да Те губим, јер Те више кроз створења Твоја не осећах. Изгубљеног из себе, истргнутог трајно из завичајне постељице, немајући Те више на спонтан и природан начин као ваздух који удишем, морах поћи и у ширину и у дубину и у висину - на све четири стране света себи да Те нађем.

  И сваког кога сретох, безгласно питах: "Јеси ли то ТИ ?"

  И растијах тако у трагању за Тобом и не знадох да то чиним.

 Требао си ми као дах и као Дух, као Отац и као Бог, као Човек, Мајком рођен.

 Требао си ми као Онај који ме родио, ни из чега створио, на свет донео, у колевци љуљао, до звезда хитнуо.

 Нудили су ми се многи, навлачећи на себе маску Твога лица. Ишао сам за њима, хитао радостан у загрљај, али су ми руке остајале празне, пролазећи кроз сенку, паучину и сан.

Бејах остављан гладан и жедан на сувим обалама безнађа и страха, очајан што сам Те поново промашио, маске шарене, испразне обожавао.

А само је једно било потребно: да се зауставим и пустим да ми приђеш Ти Сам. Да те препознам Онаквог каквог Те знадох кад дете бејах.

Сада... Сада ме Ти имаш у Свом Телу, наприсније када се Тобом причестим. И даље си у загонетки, у огледалу.

А када одрастем до детета поново, тада више нећу живети у загонетки, нити гледати као кроз завесу, као у огледалу - делимично, већ ћу живети Свету Тајну Твоју, схватајући те Несхватљивог, сазнавајући Те Несазнатљивог, љубећи Тебе Вечнољубећег, никад потпуно, никад до краја и конца, јер нам Се и сад Сав дајеш, остајући Свој, јер си Бог и јер си Човек - потпуни и истинити, Друго Лице Свете Тројице и наше лице на Твоје Лице да личи треба, јер Си нас за то ни из чега створио, родио, Себи уподобио - нашим трудом, нашим пристанком. нашом слободом - од Њега врховним даром, ако желимо Родитељу Свом да се уподобимо, на Њега да личимо,,,

ПОКАЈАЊЕ

 Среда 11/24.март

       Покајање - то нису сузе, већ промена живота.

(Отац Андреј Лемешонок)

С ОНОГА СВИЈЕТА

 Уторак 10/23.март

        Необична је ствар да се после једног дужег периода свакодневног читања поменика за упокојене сроднике и ближње на Славама катизми они који носе та имена упливавају ти у дан или сан.

         Пример за то су моје стајање на литургији у манастиру Никољу на Недељу Православља, неочекивано, баш иза брата по крви једног Ђорђа који за свог живота редовно долазаше у манастир Никоље, а који се упокојио изненада, страдавши у саобраћајној несрећи, и то као пешак, а који ми је прирастао срцу чистотом своје једноставне душе и вере, усхићењем и радошћу којом је зрачио за време и по ходочашћу у манастир Острог  Светом Василију; фотографија баба Зоре која се, поново за мене неочекивано, појављује на најнеобичнијем месту -на фејсбук страници њене ћерке Милене уз једну Јесењинову носталгичну песму о најмилијима који променише светом; затим у сну бивам са својим дедом Милорадом који се у радњи сна тек упокојио, а ја са њега љуштим покров натопљен воском, док он лежи у ковчегу од храстовине, а данас у сувој реалности на послу по потреби инспецијског надзора начина обављања погребне делатности у продавници погребне опреме испод градског гробља на Рисовачи видим исти такав ковчег, додуше празан, а та празнина као да зове да буде испуњена неким новим телом и да отплови као барка право у вечност.

      Уносиш тако у записник неке формалне податке и ствари без којих ова делатност не може да се обавља и видиш колико одлазак са овог света има свој ценовник  материјални и никако се не видиш и и не мили ти се да се нађеш ускоро у тој улози. главној или споредној. Паралелно, машта  покреће свој филм и видиш, ипак, себе, лежећег у том мртвачком сандуку чија је цена ни најефтинија, ни најскупља, прекривен ћилимом по сопственој жељи, као и моји преци, са псалтиром малог формата у руци и наочарима у џепу.

      Педесет ти је година и ум ти не досеже до те бројке старосног доба које она означава, док на тебе из свих углова изложбеног простора зевају отвори ковчега од канадске тополе и храстовине.

     Кад ти бејаше дете, бејаше у звезде загледан, маштајући о томе да постанеш космонаут да би досегао и тајне њихове испитао и открио, а како растијаше, поглед ти се ка земљи спусташе, биваше и у равни са њом, а сад већ понире испод површине, путује ка подземљу, вукући са собом и власника погледа.

     Да Ти, Господе Исусе Христе, ниси васкрсао, Собом ме крстио у Своје име и у име Оца и Духа Светога, са Собом ме повео, од ове тамне чежње за нестајањем и загледаности у дубине адске, ја бих пропао начисто, у небиће се сурвао.

 

МЛАДЕНЦИ

 Понедељак 9/22.март

        Молитвама светих: Кириона, Кандида, Домне, Агија, Аеција, Атанасија, Аглаја, Вивијана, Горгонија, Екдита, Гаја, Евноикија, Евтихија, Доментијана, Јована, Исихија, Ираклија, Кирила, Клаудија, Лисимаха, Леонтија, Илијана, Илије, Николаја, Приска, Смарагда, Сакердона, Северијана, Сисинија, Филоктимона, Теофила, Худиона, Ксантија, Флавија, Мелитона, Теодула, Валента, Валерија, Александра и Акакија - севастијских мученика што прођоше кроз огањ и воду и Ти их у покој уведе, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешног што се огња, воде и покоја бојим!

ПАНИХИДА

 Недеља 8/21.март

        "Икона сам неизрециве Твоје славе, иако ране прегрешења својих носим."

(У Панихиди службе за упокојене светог Јована Дамаскина, а из: "Духовне беседе" преподобног Софронија Сахарова)

СЕЋАЊЕ НА СМРТ

 Субота 7/20. март

         Сећање на смрт се из богословске литературе  и духовних поука преселио на улице, затворене и отворене јавне просторе, у нашу свакодневицу. У сваком погледу са лица прекривених маском до испод очију цакли сећање на смрт. У сваком нашем спомињању неког ко болује, било код куће, било у болници, за кога чујемо да се бори за ваздух удишући чист кисеоник или је у животној опасности на респиратору провејава сећање на смрт.

        На жалост, оно је од оне парализујуће врсте, али и као такво на њега се привикавамо и прихватамо га као део нашег свакодневног живота, наравно све док се то дешава неком другом, неком који није наш ближњи. Из овог сећања се не рађа жеља да се покајемо и исправимо свој живот, већ нас више води нагон да некако овој пошасти лично умакнемо. Сада нам је очигледно да из овога живота може да нам се деси за неколико дана можемо изаћи у онај вечни као што у кући прелазимо из собе у собу, и то лако, без да питамо на која врата смемо да покуцамо.

        Наша сећања на смрт не воде ка радости Васкрсења, већ нам у вене убризгавају демонски страх и показују колико нам је је вера слаба и колико је немамо.

       Господе, дометни нам вере и угаси овај адски пламен који распирује сатанска злоба, дахом Духа Светога одагнај отровна испарења која у себе удише и упија читав Твој свет.

РАДОСТ ПОСТА

 Петак 6/19. март

          Кад се они који нису у Цркви чуде чему толико дана постити, ићи често на богослужења, молити се Богу, приклањати колена у метанијама-једини прави одговор који би им ми који се надамо да у Цркви јесмо био онај да када би могао да им пренесеш те таласе неизрециве радости који те, и за тебе неочекивано, преплаве и долазе некако изнутра и које поново жељно ишчекујеш, док те у даљем подвигу држи макар сећање на њих, те таласе радости који трају минут, два, пет -колико је Богу угодно ии може да ти без штете по тебе подари - онима који би те то питали све би било јасно и заволели би Христа.

        Да, то је циљ живота у Њему - мир и радост у Духу Светоме, усходиш ти - твар, а икона Његова - ка Оцу, из славе у славу, Њему Несазнатљивом, Оцу који те воли, јер те је Сином створио да би Он и тебе љубио и Себе ти Сином и Духом Светим даровао.

       Кад радост умине, потребан је опрез. Онда ће  на тебе непријатељ да припуца са свих страна. Знам то, савет је то духовника на исповести самим Богом кроз његова уста изречен. Велики пост тек почиње.