понедељак, 08. октобар 2018.

СВЕТОГОРСКИ СВЕТЛОПИСИ

                СВЕТОГОРСКИ СВЕТЛОПИСИ

(под овим насловом постоји и живи и фејсбук страница аутора Огњена Васића, али се једноставно једино овај наслов изгурао у уму као једини прикладан)

I
          Једном је старац Јосиф Исихаста у свом писму позивао своје духовно чедо да дође у његово братство да у њему као гост борави дуже време да би се  научио умној молитви и у пракси искусио плодове молитве зато што у кратким посетама и сталним променама места бивања на Светој Гори и њеним манастирима услед метежности и силних утисака неће моћи да у миру усвоји и у срце прими знање са медоточних старчевих усана. Тако и овај који ово сочиненије на белину преноси, због интензивности доживљеног, чулних утисака који преплављују ум у врло кратким временским интервалима, само ходочашће на Свету Гору које је имало за свој циљ врх Атоса, види као један пред вашим очима на старински начин развијен филм, испрва расцепкан, па наново монтиран у колико-толико смислену целину, филм без дигитализације и пиксела, као један повезани низ фотографија - светлописа  који је- уистину-сваки од ходочасника, помоћу разних уређаја мобилних телефона или дигиталних (ипак) фото-апарата, за себе, а опет некако, саборно, повезано, чинио.
             Ово би био мој албум. На светлописима су природа, људи - монаси, ходочасници, све сами мушки род, животиње-муле, мачке, птице, шакали, грађевине манастирске - цркве, конаци, скитови, колибе, костурнице, пећине,  ветар, сунце, магла, облаци,киша, звезде, месец, небо, птице, бубе...Унутар свега и у свему тајанствено присутан нетварном Својом енергијом, свепрожимајући Он-Сведобри наш Бог у Светој Тројици и Мајка наша по и у чијем Врту, Њеним благословом призвани, прошетасмо...  

1.
            Док доктор  стоматолог Светозар Бата Милошевић и ја нестрпљиво ишчекујемо долазак нашег превоза до Свете Горе на проширењу - стајалишту и кратком одморишту за возаче аутомобила и камиона на ауто-путу код Малог Пожаревца, са друге стране ауто-пута на истом таквом месту нервозно на високим потпетицама шетка девојка или жена  обучена у преуску хаљину краткоће добрано изнад колена, а дезена заставе државе Јамајке, на овој раздаљини непрепознатљивих година, с времена на време приносећи цигарету уснама, одбијајући димове као парна локомотива. На паркиралиште поред ње се зауставља сребрнасто-сива лимузина и на возачевом месту се спушта стакло. После пола минута погађања, девојка улази са друге стране на предње, сувозачко седиште и ту, на лицу места, усред бела дана, почиње да продаје љубав-услугу због које она и стоји или шета, бива ту због потенцијалних муштерија. Услуга се пружа и траје временски релативно кратко - десетак минута. 
        На двадесетак метара од паркираних кола стоји група имиграната који вребају неко друго возило који би их пребацило, бар донекле, пут обећане земље, за-пада, а поред групе на мотоциклу нехајно седи закуподавац несрећног створења коме она прилази после обављеног посла, поново палећи цигарету, претходно отишавши у оближњи шумарак да би се средила за поновно продавање љубави.
          Ово је био још један разлог се да бисмо још нестрпљивије извиривали на долазну траку ауто-пута, желећи да што пре побегнемо из Содоме и Гоморе. Осећам да се у мени боре две противне силе-једна коју бих могао назвати Лотом која бекство жудно жели и друга - Лотова жена - која би да се још једном осврне и тако претвори у камени, од суза слани стуб. 
           Успон на врх Атоса почиње баш из ове тачке. Не са коте нула-нивоа мора, већ из подземља, из самог Ада који избија на површину и шири се у свим правцима.

2.

           Док се клацкамо у минибусу предузећа "Небригић" (именовање људи, ствари, догађаја и појава која се везују за путовање на Свету Гору задобијају дубље значење, њихово трансцедентно исијавање излази на површину, избија у први план, расцветава се смисао имена) моја жена Весна још пре свитања кроз парк Буковичке Бање проноси као стрелицу муње бол из доњег дела кичме до врхова ножних прстију десне ноге, вукући се ка фабрици за производњу торти и колача "Ванилица" и у мрачном делу парка код рехабилитационог центра сусреће је чопор паса луталица који је лагано, претећи, окружује, готов у намери да је нападне и бол увећа. Весна прво остаје без гласа, а кад глас однекуд дође, зове из свег њега у помоћ, на шта из зграде рехабилитационог завода излази  журно један човек, застаје, видећи ситуацију на стази,  враћа се назад у зграду и излази  са дугачком метлом и прилази псима, замахујући дршком, на шта се они, зачудо, накратко, разбежаше. Весна се захваљује, наставља даље и на излазу из парка, код хотела "Извор" осврће се, губи равнотежу и пада, а пси, то видевши, на растојању од око десетак метара поново се окупљају и сада, један по један, у колони, прво опрезно, а потом све смелије, почеше да хватају залет за трк. Врисак сад постоји само у Веснином уму и не долази до усана. Само бљесак у уму: "Господи помилуј!" 
          Са друге стране, са стазе поред Аква парка, што поред Високе техноошке школе и средњих школа води даље према улици где се предузеће налази, у још бржем трку стиже огроман пас мешанац, са огромним шапама и великом коцкастом главом, снажних чељусти. Весна препознаје свог пса љубимца и чувара и заштитника Огија који јој њуши болну ногу, лизне јој длан и образ влажан од суза. Весна једном руком грли пса, а другим дланом се наслања на тротоар и полако се придиже, а Оги иде уз њу и напада и гризе сваког пса који јој се приближи. И тако миц по миц, стигоше њих двоје до дворишта "Ванилице", и даље праћени чопором, сада већ раскрвављених и полулудих и бесних, паса.
         Колегинице је дочекују усплахиреним питањем, када су је виделе белу као креч, шта јој се десило, Весна промуцава одговор, осврће се да покаже на Огија, али већ иза себе њега више не види. Пас је нестао, без трага и лавежа.
          Оги је Веснин пас из младости кога је имала пре више од двадесет година. У дворишту њихове породичне куће је живео и пребивао и штитио имовину од радозналих комшија, спремних да на туђе положе своју руку. На њихово  стално гунђање, зановетање, тужење и, испрва скривене, па отворене претње пријавом надлежним институцијама, Веснин отац је, да се истима не би замерао, поклонио Огија једном свом пријатељу да му чува сеоско домаћинство у селу Гараши на планини Букуљи, што је Весна једва преоболела. Оги, док је још био у пуној репродуктивној снази, оставио је неизбрицив траг међу осталим сеоским џукцима женског пола, тако да данас пола паса у Гарашима личи на њега и има исте борбене особине.
          Овај уводни светлопис Весна ми је показала исто јутро по мом повратку са Свете Горе. Невидљива борба је почела и пре ударца о гонг за почетак исте.








   3.

           Манастир Хиландар нас прихвата још топлије и присније у односу на претходни боравак у јуну 2017. године. Још кад је део наше групе био неочекивано смештен у обновљеном конаку, очи нису стизале да се напоје лепотом детаља, складом, и уређеношћу гостопримнице, ходника, соба за одмор и преноћиште. Манастир Хиландар је заиста наша народна кућа. И монаси као да су сад ближи, приснији, доступнији. Дистанца између нас и братства се отопила. Најпре да су они остали онакви какви јесу,  а ја сам се у овој нашој народној кући, коначно, осетио домаћим.










           4.
                  
                 Кипариси су пречице за Небо, а маслина Цара Душана нас везује, ипак, за земљу да не би, неприпремљени, као балони, одлебдели Горе, на кипарисе се угледајући.










      5.

           Израња из скривеног  чињеница да је постојао и стари манастир Есфигмен кога је подигла царица Пулхерија, а срушио га земљотрес, па је нови изграђен нешто повише тог места, а на месту старог стоји капела. Сво место је већ некако зарасло у ниско растиње, што је на Светој Гори чест случај где нема монаха који живе на том месту. Али и даље сваки камен одише светошћу.



            Поред стазе у шумарку који води ка улазној капији старог Есфигмена лежи на сувој трави гумени надувани дечији појас за купање, вероватно као место за седење радницима кад се одмарају, а које унајмљује манастир за обављање разних текућих послова. Чудновато, али се некако уклапа у околину. 

         6.

             Зилоти су бескомпромисни у одбрани онога у шта и у Кога верују, ревносни у молитви, а бескрајно гостољубиви, услужни и отворени кад се нађеш у гостопримници и навалиш на ратлук и воду, ишчекујући и кафу као окрепу после лаганог једносатног пешачења од Хиладара до Есфигмена.
              Овде нас не прима само о. Симеон, Србин, већ те дочекује и онај светитељ коме се молиш и на чији позив и долазиш, а тога биваш свестан тек кад се смириш на  тврдој клупи у гостопримници. У мом случају то је свети отац Партеније, епископ лампсакијски, чија икона са шареним каменчићима и шареном раму долази на моје руке и у наш дом, као целебна заштита и видљив штит од нечистих сила. У те руке спремне за примање (увек, за давање-мање-више) отац Симеон спушта књижицу са житијем светитеља и каноном одштампаним у књижици на црквенословенском језику.
Свети Партеније је светитељ из друге половине 3. века који се упокојио 318. године за време цара Константина Великог и у Грчкој се поштује и развијен је његов култ као исцелитеља од свих болести, посебно рака и као заштитника и од магијских напада и исцелитеља ђавоиманих. Његово житије је тако благо и пуно чудеса да помало личи на бајку и чини ти се као да светитељ некако није стваран док се не сусретнеш са силом исцељења која се са дела мироточиве, као восак, жуте лобање излива на вату кад о. Симеон прелази преко ње и дели је потребитима на благослов. Од те вате врховима прстију којом се и крстиш откида се део и у виду куглице он се потапа у литар - два воде и  божанска благодатна енергија преноси се на течност, куглица се после неког времена из воде вади, суши, спаљује и пепео одлаже на чисто место. Свакодневном употребом - испијањем на таште у количини једног гутљаја већ се доста људи у Србији исцелило од болести рака на овај начин, а да не говоримо о, за око, невидљивом оклопу који се ствара преко тела онога ко воду користи, панциру о кога се разбијају демони, са ужасом и болном немоћи  вриштећи и бежећи све до "пустих места" од ратника који је на себе оклоп вере и кацигу спасења навукао.








7. 

          Колика Божија сила избија из само једне честице дрвета Часног и Животворног Крста о.Симеон приповеда сведочењем о исцељењу једног Грка који се, готово парализован, појавио у порти манастира, вапијући за помоћи и исцељењем.  И само осењивањем ћивотићем у коме се налази делић Часног Крста човеку је помогао да се, после више таквих долазака и терапија и усрдне молитве монаха, скроз исправи и исцели. Кад је о. Симеон демонстрирао како се кретао тај човек кад је у манастир дошао, ја видим пред очима како се у исто време овако креће и моја супруга, тамо далеко, у Србији, и видим да ми о. Симеон, без мог наглас постављеног питања и без директно мени упућених одговора, показује како да се и она исцели и шта је и Ко је прави лек и за њену болест.

8.

           Хиландар. После вечере - на води за оне који желе да се причесте, на уљу за оне који то овога пута не би - служи се повечерје са Акатистом Пресветој Богородици, после чега се целивају мошти и чини метаније пред Богородицом Тројеручицом.  Ако се у ризници моштију у олтару имају и мошти светитеља који се слави тог дана, и оне се износе за целивање, а најпре се износе оне које изабирају да буду целиване те вечери и које бивају препознате од стране оних који су приклонили главу, принели усне њима. Нас прво дочека Часни и Животворни Крст, а затим у низу и делић моштију Светог Партенија, епископа лампсакијског. И ми се познасмо у љубавном целиву, поново, док нам је значај овог чина молитвеног поштовања, испред олтара, са пуно стрпљења, као да нам нафору на длан спушта, у ум усађивао служашчи јеромонах Доситеј Хиландарац, у одсуству игумана обитељи хиландарске Методија, началствујушујући у даљем поретку богослужења, када смо већ ушли у нови, и вечно Нови недељни, васкрсни дан.

9.

        Недељни дан се наставља Тројичним Каноном чији се стихови нижу већ од око три сата ујутро и ти као да се пењеш лествицом у сусрет Светој Тројици док се и сам не пустиш са лествице и полетиш крилима серафима (са два скривајући очи своје), па једино  сад очима чистог ума видиш како се на херувимима, призваних херувимском песмом, као капи ране јутарње росе, искре молитве оних који се поменуше у проскомидији, који се у мрве претворише, шапатом изговорених имена уз титрај пламена свећа у припрати, свако име са својим бременом и молбом коју исти херувими, па и ми који узлетесмо, износимо пред Лице Божије, не превиђајући ниједну бисер-сузу, ниједну кап те ране јутарње росе која је управо то муцаво искање у коме се једино и може огледати Лепо Лице Божије са чијих усана потече у Литургији реч: " Познајем вас! Уђите у Царство Господара Свога! Уђите, сви уморни и натоварени и наћи ћете покој душама својим! Уђите да примите Моја небројена блага, јер сте се за болесне молили, гладног нахранили, жедног напојили, палог подигли, у тамници заточеног светлом свог присуства обасјали! Уђите, врата су отворена, Женик је стигао, јер је сад и време и час!"

10.

       Без њиховог благослова, монаси се не светлопишу. Благослов се од њих добија, тек кад се упокоје, у костурницу преселе, у мошти претворе, и то кад их, безгласно, за дозволу да их светлопишеш, лепо замолиш, претходно отпојавши тропар Васкрсења,  на жалост дисхармонично, и због тога не добивши заузврат, као у оној анегдоти, одговор:" Христос васкрсе! ", мада си се понављању тог чуда, потајно, надао. 
        Неки ни тад не би да се светлопишу, као што је дугогодишњи светогорски кувар, који не бејаше монах, а чије се мошти, у ковчежић спаковане, најжуће од свих у хиландарској костурници, не дадоше под објектив мобилног уређаја, закључавши ковчежић изнутра.  






11.

       Чудна смо ми група. Много нас је да би се за ово кратко време боравка на Светој Гори чвршће везивали једни за друге, а опет, заједно смо, нас двадесетак, јер смо заједно у Литургији - нама доступном Царству Небеском.

12.

           Пред дохијарском Богородицом Брзопомоћницом Грци ходочасници плачу. И ми сипамо своје најватреније молитве, а одговор на њих нам, као пакетић, Богородица спушта у срце и ум да га одмотамо, неко одмах, чим кући дође, а неко тек неки месец касније, кад услови за испуњење молитве сазру, кад доспемо и дорастемо до сазнања шта смо, уствари, од Мајке Божије, затражили. Уз то добијамо и уље из кандила пред Њом непрестано горећег, да помажемо болна и ваздан крварећа места што на телу,  што на дух-души.








13.

       Ксенофонт је манастир-простор. Лепота у истовременом присуству и одсуству Жељеног. Као што је љубав. Као што је Бог.






14.

        У манастиру Пантелејмону крст са ланчића на грудима, после нешто више од годину дана, поново спуштам на лобању Светог Силуана Атонског у капели у којој се чувају мошти које поседује овај манастир. За годину дана, нешто се у манастиру и променило. Испред улаза у порту манастира обележено је место где се јавила Пресвета Богородица када је требало да се престане са давањем милостиње монасима отшелницима и свим потребитима од стране управе манастира.
       Нешто касније, у чуђењу и страхопоштовању прилази ми организатор овог ходочашћа и каже ми да он, кад је заказивао преноћиште у овом манастиру, није уопште знао и био свестан да у манастиру бивамо у онај дан кад се баш служи свеноћно бденије у част празника посвећеног Светом Силуану Атонском.





15.

      Прстима можеш додирнути тишину поред млина у коме је свети старац био на послушању, млину који се, коначно, обнавља, а поред црквице у коју, на жалост, немамо приступ, јер је закључана. Силазимо и до колибе у којој је боравио Свети Силуан, и пратећи стазу којом се кретао и председник Русије Владимир Путин, долазимо до извора и пијемо воду која је уистину слатка, никад је слађу у животу нисам окусио, воду са  извора коју је сигурно и сам светитељ пио, извора који својом скривеношћу сведочи то да је до Бога могуће доћи само на скровитом месту и у пустињи срца.






16.

             Калакољни звон! Тако почиње код Руса свеноћно бденије. Прво се удара о друго највеће звоно на свету - после оног у Кремљу - по један ударац са нешто дужим једнаким временским интервалима између, а онда креће сама музика осталих.
             Доживљај се не може речима описати. Звук се простире целом Светом Гором око петнаестак минута.
              Знам да ће ова музика бити она која ће једно дана најавити долазак руског цара, а можда и сами Други Христов долазак! Звук који обухвата  величанственост и сву радост Христовог Васкрсења!
              Радуј се, преподобни оче Силуане!

17.

             У цркви, на једном од виших спратова здања поред капеле иде у свој својој  раскошности и достојанству богослужење које је икона руске душе. Поје хор пристигао из Русије и црква је пуна руских поклоника који су дошли само због празника, светитеља да прославе.
               Стојим у задњем делу цркве до монаха који, један са једне, а други са друге стране као стражари бдију поред уздигнуте стасидије у којој је игуман обитељи у једном делу службе бденија на јектенијама пре читања житија. И ту ме стиже познање какву част доживесмо. Као да нас је сам светитељ на празник позвао. Мени, који  захваљујући  његовом духовном чеду старцу Софронију Сахарову  православљем на светогорски начин дишем, сузе саме лију.






18.

          Раном зором, по тмини, у колони, са чеоним лампама на челима крећемо се ка луци Дафни, издалека личећи на свице на житном пољу. Ранци су нам на леђима - терет који символише крст који свако од нас свој на плећима носи.

19.

          Брзи снимци са трајекта ка светогорској обали. Ређају се манастири и они који први пут плове поред њих мешају већ сад њихова имена и позиције, јер овде чулни утисци који се брзо смењују служе за рабијање начина како ти ум ради да би се кроз разбијени оклоп ега унутар нас провукао трачак нетворене светлости.
          Овако и у животу пловимо поред битних места, окрзнувши их само погледом, јер смо кренули, негде другде, немамо баш пуно времена за удубљивање, урањање испод површине, улазак "иза завесе", боравак стални иза зидова манастирских утврђења...







20.

           На пристаништу Скита Свете Ане, каишеви на ранцима су затегнути, штапови за помоћ при успињању спремни, молитве исшаптане, тела крсним знаком осењена. И крећемо напред и на горе, ка врху Свете Горе, врху Атос планине, уз степенике, најпре, њих хиљаду и осам стотина - до прве станице -Скита Свете Ане.
           А муле нас у пристаништу сажаљиво гледају. Јер знају, неким својим чулом колико смо несвесни којим смо се путем запутили и да је то онај који оне свакодневно по више пута  прелазе у оба смера - навише и наниже - под разним теретом учвршћеним на самару испреплетаним ужадима, и то бржим темпом него онај којим смо ми кренули, остављајући иза себе на степеницама траг у виду измета који се, временом, на сунцу суши и претвара у прах кога носи ветар, траг који је једини неми сведок којим напорима су ове благословене животиње целог свог живота, уз трпљење, без роптања, изложене, траг који ми себи, од предстојећег доживљеног напора, ту на степеницама и каменитој стази, ипак себи не можемо да приуштимо.







21.

       Блажено је, понекад, незнање с каквим тешкоћама се до постављеног циља сусрећеш, јер да се за силину искушења зна, никад до циља не би дошли.
       И борба се води са најљућим непријатељем - самим собом. Ту само Господ и Мајка Божија могу помоћи. Као и сваком створењу што помажу, уосталом.
       Успињање на Атос је икона пута ка Небеском Царству, иде се стално нагоре и навише, стаза је све ужа, тежа, стрмија, све неравнија, за спотицање згоднија, за пад као створена, у паду немилосрдна и не мили ти се поновно устајање да се путем даље настави. Са обе стране стазе  гребе израсло растиње и трње овога света, стварно да стварније не може бити, густо толико да се гушиш и једва до даха долазиш, са муком провлачиш, као Реч Божија кроз трње овоземаљских брига.
        И они који се на почетку залете, вуче их напред самопоуздање, али касније посустају, сустижу их они који се држе лаганијег, али постојаног темпа, они који су расподелили своју снагу, који интуитивно прилагођавају све своје способности сваком метру пута, који пазе на сваки свој корак, али се и њима чини и да је сав тај опрез опет недовољан, и да треба застати и одморити се повремено. А право место за то је оно које се зове Ставрос - Крст. А зна се да на Крсту дугог одмора нема. 
         На Светој Гори уз тебе је увек неко ближњи, па макар то био и покајани разбојник и тај ближњи је искуснији и спремнији од тебе и вољан да ти пружи руку да се подигнеш кад паднеш и мислиш да више нећеш устати.







22.

        Са ранчевима-крстовима на леђима стигосмо до Панагије и већ смо надомак циља. Питам се да ли бисмо имали, свако од нас, снаге да стигнемо довде да, пре тога, у скиту Свете Ане, не целивасмо мошти Богородичине мајке и њену икону на којој она као мајка, у крилу, држи Пресвету Богородицу као девојчицу, и коју су на панагиру, као своју заштитницу, монаси у скиту, пре само неки дан, у радости прославили.



23. 

          Пресвукосмо се, освежисмо, обновисмо снагу посном енергетском храном, спремисмо се за починак под звездама када будемо сишли са врха и кретосмо поново још наредних пет стотина метара надморске висине ка врху Атоса ка коти од 2033 метра од нивоа мора, сад најужом и најстрмијем делу стазе, али без терета на плећима, јер се близу циља терет више и не носи, излишан је, непотребан на самом циљу. Пењеш се, а чини ти се - летиш.  Још пар стотина метара, још десетину метара... Небо и море, кад се осврнеш и погледаш надоле, између себе су избрисали границе и ти се без страха леђима на њих наслањаш.
Још два метра, метар до ступања на степеник који води до платоа на врху... и онда те пукне... благоуханије! Неко те невидљив и мирисан дочекује пре него што на врх Атоса ступиш. Није то мирис тамјана, црква је закључана, није кадио нико од оних који су на врх први стигли, већ те то обузима да не знаш да ли хваташ то чулом мириса или целим својим бићем, да ли ти то срце твоје пева и букти, да ли је то умиљење или нешто друго... једноставно Светиња на Небо и Преображеног Богочовека мирише.
        И твоји сапутници и сапатници који су сви пре тебе стигли аплаудирају ти и грле те од срца, усхићени и раздрагани, што смо ето, скоро сви, на врх, коначно, ступили.
         О свом доживљају ћутиш. Шта би рекао !? Али ...ето ... ћутање се сад прекида, јер сведочити треба, јер ће сутра неко твој пожелети за тобом, до врха, да исто доживи и осети.









24.

      Поред Крста на врху Атоса Батица, Младен и ја. Батица и ја отпевасмо прву строфу Химне Светом Сави да нас цела православна васељена, са ове највише њене тачке, чује! Није лоше звучало, колике су литре хладне воде преко наших гласних жица успут прошле!





25.

         Следи спуштање са врха до Панагије. Успут се срећемо са Русима и Украјинцима на њиховом путу ка врху и следи заједничко певање "Достојно јест" и "Христос воскресе". Добро се разумемо, слажемо у гласовима и појању, једнодушни смо.
           И кад се силази са врха, мора да се пази на сваки корак, ако не и више. Ако се погордиш и мислиш да је то лако, обавезно паднеш и повредиш се. На врху се никад не остаје дуго, бар не у овом животу и времену. 
          Ја сам се, срећом, само, пар пута оклизнуо, а тек треба (срећом, тек сутрадан) сићи све до нивоа мора, до нуле и своје искуство, кад се кући вратиш, поделити са другима. Услов је пре тога да се читав кући вратиш.

26.

            Лежиш, ушушкан, у врећи за спавање на гвозденој конструкцији кревета на жичаном лежају који се оглашава на свако твоје најмање померање, гледаш у звезде и пун месец и у врх Атоса и мислиш о томе како овакав смештај и овакав поглед имаш само једном у животу.




27.

      Сутрадан ујутро, пре свитања, пакујемо се, чеоне лампе су укључене и крећемо опрезно на други део спуста, по измаглици и слабој киши, јер су, пред јутро, облаци појели месец и месечину и ходамо по стази, мркли мрак пресецајући оштрим снопом вештачког светла. Корак по корак по клизавом и котрљајућем камењу.
      Сад је титулу шампиона у падању  до скита Свете Ане са поносом присвојила моја маленкост. Падање ми никад тешко није падало, јер ми је лакше да се на клизавом путу, овако округао, докотрљам низбрдо до задатог циља, него да по стази опрезно газим.

28.

     Узбуркано море нас на коти нула чека и неизвесност да ли ће по оваквом времену трајект уопште испловити из Уранополиса.  Ипак хоће. Напуштамо Свету Гору нашим уморним телима, а срца, умове и молитве остависмо горе, да имамо чему свом да се вратимо, кад нас Мајка Божија благослови и позове да, разбијени житејским морем, у Врту Њеном, поново себи дођемо. 








(Од празника Рођења Пресвете Богородице до празника Воздвижења Часног Крста јесени Господње 2018.)

П.С.

       Да саставимо круг. Да се време улије у Вечност, као кад младенци за свештеником полако уз тропаре "Исаије ликуј", "Свјати мученици", "Слава тебје, Христе Боже.." ходе три пута укруг приликом савршавања Свете Тајне Брака.
       Из житија Светог Партенија, епископа лампсакијског:
"Једанпут свети Партеније иђаше да посети неког болесника. Кад је пролазио поред куће једног велможе, један велики пас се откину са ланца, излете на капију, јурну бесно на њега, скочи му предњим  ногама на рамена, желећи да га уједе за лице. А он дуну на њега и прекрсти се, и пас тога тренутка угину, и светитељ га збаци мртвог са својих рамена."