среда, 20. април 2016.

ЦРТИЦЕ СА ХОДОЧАШЋА У ДЕТИЊСТВО

ЖЛЕЗДЕ У ЗВЕЗДЕ

            Ево како су ме моји ближњи излечили од увећане штитне жлезде без помоћи лекара.
            Прво-баба Деса. Кришом ме је увела  иза врата  просторије у приземљу куће где су се налазили: старински кревет и шифоњер, кухињски сто са јаким дрвеним ногарима и фиоком у којој је деда Стојан држао огледалце са прибором за бријање и допола  испуњену табакеру ручно савијеним цигаретама од којих су дедини зашиљени седи бркови имали жућкасту нијансу, затим смедеревац из кога је чуло пуцкетање ватре и у најтоплијим летњим месецима са увек неком полуклопљеном шерпама пуним млека или неког варива што се све сатима крчкало једно уз друго.
             Кад се, провирујући иза плетене завесице на стаклу врата, уверила да у ходнику нема никога и да се се не чују никакви кораци на трему,  Баба Деса је палчевима са обе стране мог гркљана почела да благо притиска места на врату где су бујале жлезде, истовремено приносећи своје глатко румено лице мом, лице без скоро иједне боре, уоквирено марамом везаном као машна испод браде, мрмљајући речи чије значање нисам разумео, а које су се сливале као пролећни поточић у слух ми: песму - видарицу, песму бајалицу.
              На наговор тетка Дане из Брезовца мајка ме води још сањивог ујутро пре школе на обалу Потока-Врбичке реке, узима три белутка наплављена после првих пролећних киша уз саму стазу на месту где се и она уливала у поточни вир, и баца их један за другим уз речи  магијске формуле:„Како овај камен, тако ова болест!" на мирну површину воде која је  испред вештачки створене бране од глине, грања и крупног камења текла, боље рећи милела даље, циљајући највећу дубину облим хицем онако женски, подбацивањем као да ће њиме из потаје, а дирктним поготком располутити онај тајанствени, скривени и нимало наивни узрок нежељеног раста штитне жлезде.
               И тако свако јутро сво то пролеће, у уму ми производећи таласе једнаке онима што су се у концентричним круговима појављивали по површини воде након што би се бачени белутак изгубио у виру.
               А увече, кад се небо изнад Врбице окити звездама, мајка је  настављала са третманом, изводећи ме  босоногог и у пиџами на росну траву у двориште поред старог стабла шљиве и у мрклу ноћ у којој се у равномерним временским интервалима смењивали крекетање жаба и кукурикање петлова, понављајући баба Десин покрет палчевима, полугласно изговарала молбу-молитву-путоказ уздигнуте главе и погледа хитнутог ка звезди имењакињи, правећи нови распоред и размену између Божијих твари: "Жлезде у звезде, звезде у жлезде!"
               И жлезде су, немајући куд, мало помало отпловиле горе високо у, на багремов цвет мирисну, ноћ, а ја сам даље одрастао уз серије "Галактика" и "Блејкова седморка" и енциклопедију "Космос" од Карла Сегана коју, позајмљену, месецима нисам  враћао у Градску библиотеку, не могавши се одвојити од ње, иако су неки заљубљеници пре мене са страница из средине искројили најлепше фотографије на којима су се око своје осе по прецизним орбитама вртеле планете  шарених прстенова и пулсирале давно угашене звезде, прелазећи из фазе црвеног џина  у звезде патуљке и црне рупе из којих ни зрак најбеље светлости не може да се исчупа.
               
                 
  

петак, 08. април 2016.

ЦРТИЦЕ СА ХОДОЧАШЋА НА СВЕТА МЕСТА

БЛАГОУХАНИЈЕ


                  Ударна десантна јединица ходочасника нашег храма на челу са елитним члановима хора (на челу су, јер су млађи и бржи) уредно и примерено одевена  и наоружана радозналим погледима и  оштрим мачевима питања која миришу на крв света ненајављено упада у малени манастир наше Богом чуване епархије, разбијајући молчаније два брата монаха у спокојном недељном дану.
                   Несвесни тога шта смо учинили, скупљени и примирени у црквици, слушамо беседу једног од браће која се прелива преко нас као хладна вода и чисти мисли од свега што донесмо са собом. Осетисмо до дубоког срца како нас шиба реч поуке. 
                   Омамљени бесмо кад ступисмо у манастирску порту, а још више кад нас братија отпусти, уз љубавне речи на крају, ипак, стојећи испред капије, самилосно нас гледајући испод црних веђа и осењујући  крсним знамењем, док смо замицали низ прашњави кривудави пут ка следећој станици - месту где се подвизавао на Христа лепи Старац Гаврило Ралетиначки.
                    Њему као да нас шаље монахиња Сара, једна од три сестре из чијих су светих тела изникли манастири у Левач-Шумадији.
                    Из њених моштију, видљиве восак жуте кости лобање, као миловање мајке по челу кад си болестан, као лахор Духа Светога, као Господ Сам, са нама у уму и срцу и у сећању заувек да остане у себе нас облачи неописиво благоуханије, па као нови да смо, безбрижни и лаки, изнад свих разлика и подела и прећутаних прекора. 
  

среда, 06. април 2016.

ЦРТИЦЕ СА ХОДОЧАШЋА БЛИЖЊИМА СА ОНОГА СВИЈЕТА

ПРИЧА ПРВА

"Првога дана, у молчанију је створено девет природа, а једна природа речју, и то је светлост. Другога дана створен је свод. Трећега дана, Бог је створио воду и поникло је биље; четвртог дана је одељена светлост (од таме). Петога дана створене су птице, гмизавци и рибе; шестога дана створене су животиње и човек. Устројство целога света јесте дужина и ширина; почетак (начало) јесте исток, а крај запад; десна страна је север, а лева југ. Бог је целу земљу поставио као одар; изнад је небо, као разапета кожа и свод; друго небо је, као кочија, прикључено првом небу и ономе што је прикључено небу и земљи; океан је као појас који окружује небо и земљу а унутар њега су високе планине које досежу до неба; иза планина је сунце, да би тамо остало током целе ноћи, а међу тим планинама је огромно море које заузима три четвртине целокупног копна.
Богу нашем нека је слава!"

(Слово 17, крај беседе; Подвижничка слова Светог Исака Сиријског,; страна 77; Образ светачки; књига дванаеста, друго допуњено, измењено и преправљено издање; Београд 2006)

        Мој стриц, чича -Танасије, како смо га, никад не изостављајући ово чича, ми као деца, а и кад смо одрасли, звали, похађао је основну школу до четвртог разреда, а даље, ни макац!  Дарвинова теорија еволуције и остала знања остала су за њега заувек непознаница и тајна, а право речено, никад му не би ни била интересантна. Устројство света било је, по чичи,  једноставно овакво:  није веровао мојим речима, док је упрезао у кола са канатама белог Брњу и риђег Кидрана, када сам му, поносно и свечано, декламовао, као одличан ђак трећак, напамет научену лекцију о небеским телима и непобитно научно потврђеној чињеници да је планета Земља округла, притом све време седећи на  кожном седишту преко кога је пребачена крпара да ублажи ујед хладноће на најосетљивијем делу и  притискајући папучицу кочнице која је, никад до краја разоткривеним механизмом полуга, преко зупчаника на осовини задњих точкова са излизаним пнеуматским гумама ,пребацивала скакавце у у положај такав да су се запрежна кола моментално заустављала онда када су се кретала, а равномеран звук скакаваца преко зупчаника остајао да лебди у ваздуху и  сећању после њиховог заглављења међу зупце, звук који се уткао у моје детињство, добрим делом проведено  и стојећи на срчаници тих истих запрежних кола, кола са шаром на страницама као на ћилиму изатканом на разбоју моје баба - Десе.
         "Не, Земља није округла. Она има почетак и крај и равна је као овај камен овде", смрсио је стриц кроз клеркгебловске бркове, показујући бичем на углачану, белу мермерну плочу која је служила да се на њу спусти већ помало искривљена и изубијана кофа са водом из ђерма коју су пресипали у бетонско корито из кога су крава Цветуља и коњи Кидран и Брња жудно гасили жеђ, враћајући се са испаше са ливада преко Потока или (то само коњи) из њиве, испрегнути из дрљаче или прашача-плуга са једном мотикицом и дрвеним ручкама којим је стриц секао млечику између врста кукуруза  који је већ изгурао и више од три пера.
         "Јер, да је она стварно округла, ми би сви попадали са Земље и удавили би се у Небу!"
           И мој живот полако исцртава кружницу - нема треће димензије - и долазим до закључка да је чича -Танасије својим чистим умом наслутио да постоје од нас  скривена знања, намерно затрпавана погрешним и вешто пласираним информацијама и да ће се само понекима од нас десити да се, овако тешки и за Земљу залепљени, стрмоглавимо за живота у Небо.

П. С:

           Стриц се упокојио у својој шездесет првој години, заиста прерано, тешко болујући од болести плућа начетих фином честицама прашине лебдећим унутар силоса МПИ "Победа", плућа  нагрижених и јефтином "Зетом" и "Моравом". У болести и у јаким боловима, лежећи месецима, обезнањен у полумрачној соби, док су изнад њега на спрату његова несвесна унучад превртала кућу наопачке, само је прстима десне руке дотицао фластер на левој страни груди, а изнад готово непостојећег плућног крила, као машећи се за џеп радничког комбинезона и приносећи непостојећу цигарету уснама, а држећи је између једва мало размакнутог кажипрста и средњег прста (неке страсти носимо са собом и на ону другу страну). 
          Ту предсмртну агонију прекинуло је и преко потребни мир донело је уље са јелеосвећења кога сам близином смрти престрављеној стрини Смиљани некако у руке тутнуо, не објашњавајући јој чему оно служи, осим да ће му, кад буде уље размазала по  стричевим грудима и читавом телу, од њега му одмах бити боље и лакше.
             И било је!
             Мој отац, од милоште у детињству прозван Ћане и  стриц, од милоште Тане, нису били неки пливачи. Пливању су се, у паузама између смотавања кукурузне свилице  у новински папир и пушења тако створених првих цигарета, у летњим месецима сами учили у вештачки створеним вировима-преграђеном кориту Врбичке реке који је служио као резервоар за наводњавање башти поред обале, и научили су, као деца,  да пливају само "кучећим" стилом. Али и то је било довољно мом чича -Танасију да, светим уљем окупан, у Небо, као у вир храбро скочи, без, коначно савладаног, страха од дављења.