уторак, 16. јун 2015.

СА ЛЕБДЕЋЕГ КЛАВИРА



                                 НЕВИДЉИВИ



ПРЕДГОВОР
 или
КАД ТИ СЕ КЛИНЦИ УМЕШАЈУ У ПРИЧУ

        Шта се тог 19. септембра 2014. године у Сали Кнежева хотела „Старо Здање“ десило, нико од сведока ни дан данас не би могао поуздано да тврди. И то није први пут  да се догађа кад је у питању ова зграда - симбол града. А дефинитивно је две хиљаде четрнаеста била најузбудљивија сезона Смотре уметности „Мермер и звуци“ од њеног оснивања, толико узбудљива да ће и кроз три стотине година, у хроникама које се буду писале у то време, ово се наше памтити по овом догађају и учесницима у њему.
         Несвакидашње је било и то којом се брзином и силином  Здање, првобитно замишљено као летња  резиденција династије Обреновић, после концерта почело крунити и урушавати само у себе, што је свим гостима престижне Буковичке Бање и забринутим житељима нашег бањског места указивало на то да ни смотра, ни култура уопште није више била онаквом каквом су је замислили њени оснивачи – достојан репрезент културе државне заједнице која ју је изнедрила.
          Пронео се и глас да се, с јесени, после пола ноћи, кад се парк испразни од гостију и све се смири, кроз балконска врата и полуразмакнуте тешке завесе на Кнежевој сали, може видети силуета женске особе, чути складно музицирање оркестра и како се, потом, са треском спушта поклопац клавира. Затим парк поново урања у тишину коју , с времена на време, прекида совин хук и мешкољење уснулих голубова на полутрулом лиму олукова и симса нагло оронулог хотела.
У граду се о концерту гласно не прича, да се не призове зло на свој праг. Али радознале момке налакћене на расклиматану скулптуру клавира у поноћним сатима никакав страх неће спречити да покушају да реше мистерију, и то противправним уласком кроз замандаљена врата за ову и ко зна колико будућих сезона затвореног хотела ...
Она - једина истина - независна од  настојања, маштања и жеља доконих чаршијских наклапала, била је добро скривена, и живела је свој живот и своју смрт далеко од радозналих очију и начуљених ушију. Док не сазри време и људи не буду спремни да је приме. Јер нема ничега на овом свету  што је тајно да неће постати јавно, и оно што се шапуће у тами да се неће проповедати са кровова...













1.

„Ниједна ствар на овом свету није онаква каквом је првим опажањем у себе примимо. А тек човек...“, провлачио је чунком свог недавно откривеног хтења за философирањем шарену нит спретно ухваћене мисли кроз потку свог доконог ума већ подобро загрејани чувар Жика кад је кроз откшринута врата у паничном трку у хол хрупио пас Шврле, Жикин верни сабеседник у дугим сатима треће смене. Споља се чула масна псовка и видело се како, поново узалудно и безуспешно, кроз ваздух лети обруч са мрежом, налик на кошаркашки, само дупло већег пречника и што је мрежа одоздо затворена, обруч на који се настављала дугачка дршка и на њу шинтер Милоје у ко зна којем покушају да Шврлета упеца ко шарана у мередов и стрпа га у загушљиву приколицу чија су вратанца имала отвор за ваздух испреплетан решеткама - прави мали затвор за кућне љубимце.
         „Па добро, бре, Милоје, докле? Је л то мораш баш сад да радиш? Концерт је почео. Хајде бежи одавде са том својом шклопоцијом. И немој да ми дижеш буку... А ти, Шврле, куд си кренуо?“, Жика крете за псом пар корака, стаде, лупи се по челу, окрете и са пријемног пулта у најдоњу фиоку смести већ поприлично испражњену пљоску.“Шврле!“, викну Жика, па се сети и сад полушапатом понови: “Шврле, стани, молим те! Не, туда, не, уз степенице!“
          Тепих стаза је била у сасвим добром стању, с обзиром на старост хотела и и новчана средства издвајана за његово одржавање, и пригушила је брзи бат псећих шапица и,за њим, спорији, али упорни корак још увек добродржећег, окретног Жике.
         „Имам те, лудо једна!“, процеди он, грабећи снажно губицу несрећног пса, да Шврле не скикне у незгодном моменту, а на самим вратима Кнежеве сале. И кад је већ био сигуран да Шврле гласа неће пустити и неће се отети из чврстог загрљаја,  једним погледом искусног и на све навикнутог радника надзорне службе  поче да снима све што се тог тренутка унутра дешавало.
         Више инстиктом него чулом вида схвати да ту нешто не штима, мада је штимер Станислав уредно седео у последњем реду с краја, до врата,  чекајући моменат да се неприметно изгуби до Жикиног пулта да тргне мало оне мученице из Жикине пљоске кад овај буде изашао напоље, испред врата, на паркинг, да запали цигарету, па се не мало изненадио кад је, вребајући прилику, угледао човека у униформи са псом у наручју.
          Оркестар се њихао у такту музике коју је стварао, виолиниста Миланче је водио тему ка своме драматичном врхунцу, свако од музичара је седео на свом месту, али Јулијане и клавира није било. Није, док није подигао поглед на горе и усмерио га у горњи десни угао сале.
          Наспрам уметничког портрета Кнеза Теодосија Марићевића*, кнеза јасеничког и орашачког, лебдели су у ваздуху клавир и Јулијана, стискајући педале, плешући по диркама дугим, још дечјим прстима.
         Јулијана  Алексић, четрнаестогодишња пијанисткиња, понос нашег града, творила је музику затворених очију, несвесна простора, времена и места, сва цела умом, душом, срцем и телом у овој композицији писаној за клавир и оркестар, а која као да је била шивена по мери њене душе.
        „Почело је, значи. Изашли су!“, прену се Жика, после првобитног изненађења и још чвршће притегну Шврлета уз себе, а слободну надланицу принесе уснама и шапну нешто кратко у рукав униформе.
         Портрет Кнеза Теодосија поче да клизи по зиду у страну и на место њега појави се отвор таман толики да се кроз њега провуче једна девојчица старости до четрнаест година.
         Ништа од свега овога ни оркестар, ни публика у сали није видела. Свима су очи биле затворене, јер је музика била чаробна. Сви су унутар себе корачали кроз нове, недоходане пределе, мада су им тела почивала у удобним столицама, позајмљеним из тек отвореног, реконструисаног хотела „Извор“.
         Свима, сем Горицине маме.

___
*Оног кнеза у чијој је јарузи плануо Први српски устанак, оног који се, иако један од најугледнијих домаћина, није прихватио да буде Вожд, па је, после мало времена, на самога Вожда Карађорђа потегао оружје, оптужујући га да је тиранин и говорећи да свако своју џебану мора сам да преко Саве набавља и својим новцима да је плаћа. Пушка му је затајила, Карађорђева није. Кнез је после рањавања нешто мало поживео и испустио душу због дугачка језика, брзе речи, али лошег и влажног барута.
А да кнез Теодосије није био само онакав каквим га што штуре историјске чињенице представљају, потврђује и то да су његови потомци по мушкој линији Мира Ступица, Бора и Срђан (Жика) Тодоровић.










2.

        Јулијана Алексић - чудо од детета, понос Србије, најдивнији украс наше музичке сцене, у својој четвртој години већа звезда чак и од Стефана Миленковића кад је он био у њезиним годинама.
         А нама, Аранђеловчанима: понос и дика, двоструки добитник Септембарске награде града, девојка због које се за Аранђеловац зна и у Бечу, Салзбургу, Лондону, Њујорку, Сиднеју, Москви...
        На данашњи празник, Дан ослобођења Аранђеловца од окупатора и домаћих издајника у Другом светском рату, Јулијана и клавир су једно биће које уз помоћ оркестра Београдске филхармоније изнад глава слушалаца  плете крхку, јасну и провидну чипку од звука, чисту чаролију. Она је за концерт у свом родном граду одабрала оно што је њеном срцу мило, и што је, откад зна за себе у музици,  једино целу води и носи куда то чудо од лепоте хоће: Piano Concerto No. 20 in D minor K 466, Волфганга Амадеуса Моцарта.
        И већ је на другој,мирнијој, али ништа мање драматичнијој  теми  првог Allegro става и сила теже у Сали Кнежева на њу више не делује, она затворених очију својим ручицама грли оца Леа, у његовом је наручју, образом приљубљена уз очево раме, још сањива на Светој Литургији у манастиру Никоље испод Рудника док монахиње поју Херувимску песму, а она је упија духом исто као што телом упија топлоту и сигурност из очевих груди. И никад се више неће осећати тако заштићено као тад, у цркви посвећеној Преносу моштију Светог Николе и нико неће схватити и моћи умом обухватити колико она воли свог оца Леонида, а мужа младе, прелепе Иване, на коју је Јулијана сва ликом. Воли оца, упркос причама како им је његова амбиција да му кћерка буде у самом светском врху, његова посвећеност том узвишеном циљу (тако га је он видео) уништавала живот, говоркањима да је брак између Леонида и Иване само лепо окречена фасада, да Ивана темпо тих гостовања не може издржати и да се њено лице на концертима и пријемима све више претварало у  осмех-маску  испод које ври бес способан да им сву ту игру славе, таштине и сујете (тако ју је она видела)  у парампарчад  разнесе.*
        На почетку трећег минута   Romanze става тај чаробни дечак Волфганг  прилази Јулијани и уз благ наклон, подиже  је са столице, целива јој дуге прсте, преплиће их са својим и онако, у ваздуху, почињу са плесом као да су у филму Милоша Формана „Амадеус“, као да је она Моцартова жена, као да је она та која стоји на вратима собе и гледа свога мужа како из главе у ноте преводи композицију која у свом чипкастом облику лебди око ње у овом загрејаном ваздуху, посматра њега који, истовремено другом руком гура и дочекује куглу која се котрља по билијарском столу и одбија се о ивицу по такту кога Моцарт даје, Моцарт који лежи на билијарском столу прекривеном исписаним нотним листовима.
       Осећа да је и она сама тај Моцарт, јер ни њеног оца више нема, нестао је, а Реквијем за Леонида Алексића због неочекиваности и мистерије нестанка још не беше компонован, и неће бити, јер се она никад неће помирити са гласинама да он више није међу живима, да их је заувек напустио.
       И та вера помогла јој је да се брзо опорави од шока кад је из  Моцартових руку прешла у толико жељени и тако знани очев загрљај.
      „Тата!“, загрцнула се од изненађења, али јој је Леонид дланом прекрио уста.
      „Пст! Дете моје драго, све ћу ти објаснити, само сада тихо...Алојз, клавир и столица су тик уз отвор, смести Горицу! Хајде, Горице, дете, лутко моја, долази и твојих пет минута“, шапну Леонид у Горицин увојак и благо је гурну ка Алојзу Хочевару, професору музичког у Гимназији и директору исте, дугогодишњем председнику Музичке омладине Аранђеловца, незаменљивом креатору КУД-а „Абрашевић“, који обавља замену девојчица за лебдећим клавиром тако да тога у сали нико није био свестан, сем Горицине маме, наравно, јер маме све виде и нико њих не може преварити.
        „Хајдемо, Лојзи, добро је, остави се полуге, вратио се портрет на своје место“.


*Објективан опис односа између Леонида Алексића и његове кћерке Јулијане можемо наћи у најновијем издању илустроване енциклопедије „Музика“ у издању Лоренц букс-а (Србија: РЈР Земун поље)  на страни 326., после навођења основних биографских података**:
          „Јулијанин однос са оцем је био пресудан за њен живот. Леонид Алексић је био осрамоћен као праузорни охоли отац. Водио ју је на дуготрајна путовања по дворовима Европе, форсирајући је да приказује своје вештине на клавијатури било којем аристократи коме је досадно и који би платио да је слуша.
           Када је Јулијана постала старија, мешао се у њен лични живот, покушавајући да је спречи да напусти мизерно преживљавање у Аранђеловцу и оде у узбудљиви Беч. Уствари, нема доказа који би наговестили да је Леонид био мотивисан било чим другим осим љубављу и бригом за кћерку.
           Породица Алексић је била веома блиска и постоје тврдње о њиховом изванредном слагању. Леонидова једина брига је била за Јулијанино здравље и успехе. Он је био један од неколико људи који је у потпуности препознао јединствени дар своје кћерке и предузео је све кораке да би спречио да буде протраћен.“

**Пре наведеног текста, стоји да је Јулијана Алексић рођена 18. јуна 1999.године , девети дан пошто је потписан Кумановски споразум и шести дан пошто се „... 200 најхрабријих руских падобранаца у 15 транспортера и 10 камиона сјурило у усиљеном маршу дугом 620 км од Угљевика до Приштине и заузело стратешки важан аеродром Слатина, испред носа НАТО јединицама. Због тога је амерички генерал Весли Кларк, урлао преко везе на британског генерала Мајкла Џексона да његови војници „униште Русе“. Џексон је одбрусио: „Не пада ми на памет да започнем Трећи светски рат.“ У том одмеравању снага и гледању војске НАТО и Русије преко нишана, Руси су, коначно, однели победу тако  што су, док су се НАТО генерали и политичари прегањали око тога шта им је чинити, преселили своје војне базе из Украјине и Белорусије у Урошевац, Ниш, на Пасуљанске ливаде,  у Краљево  и  Мокрин заједно са противваздушним ракетним системима C 300, успостављајући тиме трајни баланс снага на европском тлу, а истовремено учинивши излишним намеру оно мало преосталих Срба да се иселе са Косова и Метохије.
          Од тих дана ниједном америчком председнику ниједан руски председник  није се чинио ниским, ситним, безначајним, било да је то био Медведев, Путин или онај који треба да дође, већ су се, приликом руковања, гледали право у очи, јер су, коначно, били у истој равни.
           Наравно, свега овога нема наведеног у биографији Јулијане Алексић, али даје нам прилично оштру и јасну слику о томе у каквом се свету она својим рођењем плачем огласила...









3.

            На лицу и у покретима другарице Гвозденије Недељковић није се могло приметити колико је она, уствари, била нервозна, јер је била извежбана да то прикрије, док се годинама споро, али упорно и одлучно пела лествицама успеха у друштву до позиције на којој би јој свака амбициозна жена позавидела. Ипак је све мање имала снаге, сва та гужва око концерта била је заморна, а она је била та која се пита за све у организацији најзначајнијег догађаја на Смотри уметности  „Мермер и звуци.“
            Осећала је све време како јој се пење горушица уз грло од самог тренутка кад је отворила очи у кревету поред свог још уснулог мужа Мартина, и поред тога што је синоћ, пред спавање,  наискап попила пуну чашу лимунаде у којој је растворила  соду бикарбону у количини од две пуне кашичице, баш онако како је писало у рецепту за справљање овог напитка  са њене омиљене фејсбук странице „Лек из природе“.
            Док је у кухињи Мартину спремала за доручак пржена јаја са сланином (желудац јој се два пута окренуо око попречне осе, али за свог драгог мужа то је најмање што може учинити;  савест је гризе колико му је мало овог лета посветила пажње, али крај ће смотре вечерас, па ће, коначно, њих двоје сами, први пут без деце, у Грчку на море – последња смена у сезони и последња прилика да призове добар ветар у већ клонула једра њиховог брака) у уму је поново прелиставала распоред послова који чекају да их без грешке данас обави. Прво, састанак  са радницима запосленим при Смотри, чуваром Жиком и Станиславом, клавирштимером да провери да ли су обавили све задатке у припреми концерта што им је задала пре синоћњег одласка из канцеларије кући на краткотрајан предах; затим сусрет са менаџерима хотела “Извор“ и договор у вези  смештаја гостију-музичара из престонице и звезде вечери , слање писане молбе власнику хотела „Извор“, господину А. за изнајмљивање  стилски одговарајућих столица, јер је њихов број у сали за ову прилику био недовољан, присуствовање Свечаној седници Скуштине општине у сали Центра за културу, у згради Аранђеловчанима познатијој као Соколана, па коктел у подне у Савезу бораца са представницима Општине и борачког удружења, као и гостију из градова-побратима, Хан-Пијеска, на пример, тамо где је Милан Илић Чича положио свој живот на олтар Отаџбине;  дочек ансамбла Београдске филхармоније, пијанисткиње Јулијане и њене мајке на недавно отвореној и тек реконструисаној Аутобуској станици – власништво некада посусталог, а сада поново успешног друштвеног предузећа „Стрела-Ваљево“. Ухватиће дах и наћи мало слободног времена  за још једну лимунаду тек пошто отпрати музичаре у „Извор“. Шминкерница у хотелу, па конференција за штампу пред сам почетак концерта, али ту је већ на свом терену.
             А њен Мартин ће полако, ногу пред ногу, после доручка кренути у редакцију локалног јавног сервиса и на том лаганом, смиреном темпу му је искрено завидела. Он ће скоро цео радни дан седети за компјутером, монтираће прилоге које му донесу са терена и једино што ће га избацити из колотечине, биће то што је обавезан да присуствује концерту (јер замењује колегу позваног на свадбу у хотел „Шумадија“) и биће принуђен да са собом вуче читаву скаламерију за снимање догађаја за потребе емитовања прилога у сутрашњој информативној емисији „Камером кроз Шумадију“.
            Канцеларије Смотре биле су у Парку на сасвим новој Сцени. Реконструкција исте  је била њен највећи успех у каријери, нешто по чему ће је памтити, ако неко буде описивао садашњи историјски тренутак  везан за наш лепи град. И, заиста, Сцена је блистала и   била је логичан завршетак Алеје посвећене Живану Сарамандићу, чувеном југословенском оперском певачу који је читавим својим животом сведочио да се добар глас надалеко чује.
           Друг Ратимир из Савеза Бораца пресрео је Гвозденију у Алеји  док је журила ка канцеларији, стално погледајући  у наруквицу у којој је вешто био  уклопљен ручни сат, скоро неприметан чак и за пажљиве посматраче. Ратимир је био окружен трима времешним другарицама  са букетима каранфила у рукама увијеним у јефтини целофан.
         „Јесте ли чули, другарице Гвозденија, да они Наши постављају спомен обележје код Костурнице изнад  хумке где смо сместили оне домаће издајнике и слуге окупатора. И замислите шта на плочи пише: „Вечни покој  душама жртава комунистичког терора!“ Срамота! Ааа, нећемо им то дозволити! Ако неће ови наши из општине да је склоне, ми ћемо сами!  Журимо, другарице,  чекају ме другови испред Савеза. Спремили су мацоле, пајсере и крампове, дуго их нисмо користили. Ето, да знате!  А сад, вас три“, заврте Ратимир главом, “идите до Цанета, општинског возача, да вас одвезе „Југом“ под Венчац, на Шанетов гроб. Полагање венаца и говори само што нису почели, свенуће вам каранфили ако се и даље  будемо овде задржавали“, и оставише на стази другарицу Недељковић, а да није стигла ни реч да изусти.
          „О овоме морам хитно обавестити Шефа. Мада, сигурна сам да он о овим активностима Наших већ све зна. Доцвркућу њему његове птичице сваку намеру непријатеља још док се она ни у гнезду њиховог ума није излегла!“
          Две црвене стазе од опеке, сачињене од земље извађене, умешене и печене у Ринглову, подно Рисоваче, воде до улаза у зграду чије су боје фасаде одговарале садашњој намени објекта – био је то сад  Дечји вртић „Дуга“. Зграда је некада била општепозната под називом Комитет и на спрату је и даље била канцеларија која је Комитету припадала, маскирана другом функцијом.
         На ова врата се не куца, не само што су тапацирана, већ зато што он по кораку зна ко му и кад долази. Плавокоси, са понеком седом на залисцима, високи господин зурио је у удаљени зид испред себе. Његова столица, остатак барокног намештаја била је допадљива оку, али није била удобна. Био је то већи кабинет. На другој страни, можда седам метара, уочила је храстов сто окружен фотељама и један мањи на коме се налазила машина за куцање. Тишину је реметила секретарица Вера која је куцала на машини.Секретарица Вера млађих година, чије су танке безбојне уснице биле стално стиснуте, а гргурава коса, смотана у пунђу, подсећала на купасти пласт сена, седела је укрућено. Она је била пас чувар човека који је седео за храстовим столом.  
        Господин Зечевић је био друга генерација Зечевића на одговорној функцији шефа Делте, одсека безбедносне агенције за сузбијање унутрашњег непријатеља, из познате, слободарске фамилије Зечевића, из које је потекао и легендарни комесар Друге шумадијске бригаде, друг Славко. Наравно, садашње радно место имало је назив саветника Директорке Установе дечјих вртића града Аранђеловца “Осмех“ у чијем је саставу био и вртић “Дуга“ . Већ је био на заласку дуге и плодне каријере чији је врхунац био оснивање Смотре југословенске уметности „Мермер и звуци“, јер је било познато да је кадар кога је Централни Комитет бирао да управља културним дешавањима био састављен од врхунских интелектуалаца, додуше оних на линији, али способних и истинских заљубљеника у уметност као што је и он био, а којих и данас ,ту и тамо, можемо срести у структурама  државне управе. Они су, једноставно, имали улогу коју има, на пример, коломаст у лагеру - компонента без које ствар не функционише. А било је и нужно уметнике увек имати на оку.
      „Очекивао сам вас. Изволите сести. Желите ли нешто да попијете?“
„Само чашу киселе воде, молим“, одговори другарица Недељковић.
      „Вера, да ли бисте били љубазни...“  господин Зечевић баци поглед на свој сат; секретарица Вера на трен га погледа са неодобравањем и крете ка вратима. У овом кабинету свако показивање нестрпљивости наилазило је на тиху осуду; ислеђење има свој устаљени третман – испитаника учинити нервозним.
      „Одавно нисмо имали прилику да се видимо. Раније није било тако. Ако ме сећање не вара, виђали смо се скоро свакодневно у овом кабинету  пре седам година, одмах по завршетку Смотре и свечаног пријема  организованог у Вили Караџић.  Мозгали смо заједно да ли постоји још негде неко писано сведочанство о ономе шта се све стварно догађало септембра 1944. приликом ослобађања Аранђеловца од непријатељских снага. У бележници коју сте нам те вечери доставили има назнака о томе“, по површини храстовог стола у брзом ритму поче прстима добовати Зечевић.
            „Наша ствар као да поново прети да се отргне контроли. Али, не брините. Решићемо насталу ситуацију на сличан начин као што смо решавали и претходне случајеве... У овом моменту најбоље је не дизати  прашину  око постављања спорног спомен - обележја. Већ сам послао човека до Савеза. А и онако наши борци не би стигли даље од Гагићевог венца. Пресекло би их преко леђа од тежине алата који су потегли са собом. И ако би, неким чудом, стигли до Костурнице - били би неупотребљиви, полегали би по клупама, трави и  венцима. Додуше, у том случају никад не би били ближи свом архинепријатељу“, помало злобно се осмехну плавокоси господин.
           „ Дакле, и ви настојте да се понашате као да је све у најбољем реду. Јер ће тако и бити: све у најбољем реду. Сад, ако сте се освежили ...“, Гвозденија климну главом. „Испратите другарицу, Вера. Ако вам нешто буде сумњиво, или крену ствари по злу, јавите одмах, за вас су врата увек отворена.“
             Гвозденија Недељковић, девојачко Несторовић, није била свесна да гази по негованом травњаку између две црвене стазе.
             Наредни сати су јој прошли као у бунилу, чула су јој била пренапрегнута, иако се споља по њеном држању ништа  ни наслутити није могло, јер је све беспрекорно функционисало по унапред утврђеном редоследу, највише захваљујући  најближим сарадницима који су њене инструкције спроводили до у танчине. Чувара Жику и клаврштимера Станислава – кад све ово прође – наградиће дуплим дневницама за све дане ове радне недеље, а добиће и  пропуснице за  бесплатан улазак у Аквапарк за целу следећу сезону, јер је ова већ на измаку.
            Остало је само да накратко баци поглед у Салу Кнежева и, ако буде могла,  да се барем малко опусти уз звуке који су, попут водопада, хрлили ка њој низ степениште, обећавајући јој мир у души кад је повуку у своје океанске дубине.
            Мало је рећи да јој се свест помрачила кад је унутра видела лебдећи клавир и непознату девојку у ваздуху за клавиром. Да ли да верује сопственим очима? И  да ли ће се ово чудо од дана већ једном завршити? Више него икад било јој је потребно присуство њеног драгог мужа Мартина. Али, наравно, он који је једини, испред  и за рачун своје медијске куће, имао ексклузивно право да сними и поседује видео и звучни запис концерта, шмугнуо је са догађаја много раније , пре него што је клавир залебдео, јер за уобичајени прилог за емисију „Камером кроз Шумадију“ били су му довољни уводни тактови као илустрација догађаја, а даље је све било рутина, као свих ових година, као свих ових сезона,  као свих ових  концерата који су му одавно ишли на живце, јер су се увек одржавали у терминима  преноса фудбалских утакмица  Шпанске Примера лиге и његовог омиљеног ФК Барселоне.










4.

Из бележнице проф.др. Хаџи Продана Љубодраговића, 20, 22. и 23. страна:

          „У Другом светском рату у време окупације Србије, првих месеци 1942. године, Немци су у Орашачком округу препустили војну управу Бугарима, тј. дали су задатак да организују одбрану Шумадије од четника и партизана. Но, Гестапо је држао све у рукама. У Буковику и Аранђеловцу под  управом Гестапоа била је месна управа и полиција. Гестапо је био у Буковику у вили београдског трговца Савића, данас је ту главна Градска пошта. Зграда Жандармерије била је близу Ђуниса, у центру Аранђеловца. Немачки опуномоћеник за управу био је Хуго Лорер. Имао је кацеларију у Хотелу „Здање“...
        ... За време немачке окупације, у „Здању“, лево од главног улаза била је Пошта, а десно канцеларија немачког опуномоћника за Аранђеловац и Буковик „хер“ Хуга Лорера. На спрату породица Лорер Хуго и Хилда, имали су две собе за становање. Прозори су гледали на парк и Хотел „Шумадија“. Степенице, право уметничко дело, из приземља воде на спрат. Испод степеница Хуго је изградио склониште за „не дај Боже“.
            На страни према централном делу парка, била је пространа тераса, издигнута од нивоа земљишта за око два и по метра. За лепших дана, на тераси су седели хотелски гости, а био је и подијум за оркестар који је забављао госте у вечерњим сатима.
           Хуго Лорер је дошао у Србију 1935. године, по задатку. Представио се да је богати индустријалац, а био је је шпијун, посебно задужен да ствара злу крв међу Србима. Седео је сам у својој канцеларији у великој фотељи. Понекад су му правили друштво посилни Ханс и једна стара жена, која није имала стални ангажман. На вратима стајала је плочица с његовим именом и функцијом, опуномоћник немачке командатуре. Као човек који познаје и цени уметност, господин Лорер је волео слике које приказују у колору локални фолклор, и редовно је месечно приређивао аукцију и том приликом куповао нову слику. Уторком и петком примао је странке, пре подне од десет до дванаест.
           Поред „Здања“ налазила се штала за вучне коње, Бугарска штала, од дрвених стабала, величине 10x30 метара, у којој су поред коња затварани и таоци, виђенији грађани. Хуго је развио трговину: Ви мени дукате, а ја вама вашег оца или сина. Пред Хуговом канцеларијом увек је ред. Мислио је да је посао који ради хуман, и зато је очекивао да ће га „ови Серби“ по томе упамтити. Хуга је у Бечу посетио општински секретар. Упитао је: „Хер Хуго, како живите?“
„Од дуката дарежљивих Серба, обезбедио сам себи пристојни живот себи и мојим праунуцима!“
         Хилда је у канцеларију улазила без најаве, кад јој се прохте. Хилда, родом из Панчева, изазовног понашања и посебне лепоте (причало се да се давала за шаку дуката). Суботом и недељом Хилда је правила журке или парти, зависно од избора гостију.“










5.

            Налазили су се у спаваћој соби Хуга Лорера и његове супруге Хилде, сада хотелској соби која није била на списку соба за издавање још од Другог светског рата.
           „Немамо пуно времена на располагању. Морамо одмах кренути да би  вратили  Јулијану назад пре почетка следећег става“, рече Леонид, не скидајући руку са Јулијаниних рамена.
           „Професоре, ви знате куда треба...“, он  пропусти професора Хочевара који дође до врата на супротном зиду собе од места и, сада портретом поново скривеног, отвора кроз који је замена извршена.
           Уђоше заједно у ходник који се ничим није разликовао од оних у осталом делу хотела, осим  што се овај завршавао стрмим степеништем које их је поново увело у малену просторију - Хугово склониште „за не дај Боже“. Ни овде се нису задржавали, већ се провукоше кроз један узани отвор иза завесе у том скровишту и обреше се у тунелу који је по висини одговарао само Јулијани.
         „Тата, ја сам све ове године једноставно знала да си жив, иако ми мајка ниједном својом речју то није потврђивала, не желећи да разбуктава у мом срцу лажну наду. Нестао си из Виле Караџић пре тачно седам година.
         Сећам се, мами је пришао један високи господин плаве косе и обавестио је да јој муж преко њега поручује да мора хитно да службено отпутује за Словенију.“
        „Испрва сам и сам поверовао у ту причу о Словенији. Исти човек ме довео до телефонске говорнице у холу Виле , рекавши да је позив за мене. Глас са друге стране телефонске везе се представио као високи дипломата из конзулата  Сједињених Америчких Држава у Марибору у да у име Конгреса и Беле Куће преноси жељу да моја љупка кћерка наступи у Карнеги Холу у Њујорку и да је потребно, колико још вечерас, да се лично видим са њим и договорим око детаља везаних за наступ, што сам ја са радошћу прихватио.
            Остало ми је само да, пре него што кренем, директорки Смотре предам бележницу професора Љубодраговића који ме је замолио да исту пажљиво ишчитам и помогнем му да нађе издавача који би бележницу  преточио у форму књиге сећања његових вршњака и земљака  на минуле дане, а која би била занимљива Аранђеловчанима, јер су та сећања везана за недавну историју овог места.
            Другарица Недељковић ми се учинила  као најпоузданија особа која би издавање књиге могла да преузме на себе. Ипак је она била веома вредан сарадник Удружења „Баштина и будућност“ и председавајућа Надзорног одбора  Народне библиотеке „Свети Сава“. О свим детаљима смо се договорили  седам дана пре сусрета на пријему у Вили Караџић, после мог доласка у Аранђеловац и посете  драгом пријатељу  професору Хаџи Продану Љубодраговићу који је у нашем граду уживао у својим пензионерским данима, проводећи време углавном у Парку Буковичке Бање, разговарајући са својим вршњацима и бележећи њихова сведочења о давно упокојеним суграђанима  и заувек прошлим временима.“
          „Где су те одвели, затворили и држали, оче?“, наслутила је Јулијана даљи ток Леонидове приче. И даље су корачали кроз уски ходник  кроз чији се мрак  на сваких сто метара једва пробијала светлост са голих сијалица од 40 вати које су висиле са таванице.
         „Бистро моје злато. Затворили су ме у вилу „Малер“ Ту је и даље била канцеларија тајне полиције, као што је по ослобођењу у њој било седиште ОЗН-е. Подрум виле је и даље служио као тамница за таоце-политичке противнике владајућег режима, место где се сламао њихов ум и воља. У тих годину дана нисам никога другог видео да је у подруму затворен, што не значи да их није било. Светлост је у мемљив подрум допирала  кроз прозорче без стакала, али са дебелим решеткама које су убијале сваку наду у бекство и било какав спас.                   Прозорче је са спољне стране било тик изнад нивоа околног тла и било је заклоњено зимзеленим растињем. Било ми је строго забрањено да гласно причам, вичем, певам, као да ми је до певања било, да дам било какав знак  од себе да сам ту, у подруму, затворен. Казна за кршење забране биле су, наравно, батине и ускраћивање хране и воде на неколико дана, па сам после пар безуспешних покушаја да неком напољу укажем на своје присуство, одустао, мирећи се са тренутним стањем и положајем у ком сам се, без икакве кривице, нашао.
         Да није било овог човека који поред нас иде и који је, он зна како, дознао да ме овде држе и кришом ми, сваке ноћи, доносио шољу млека и храбрио ме да издржим, питање је да ли бих ово мучење преживео.
        „Јесу ли те тукли приликом испитивања?“, са зебњом у гласу питала је Јулијана. „Јесу ли ти рекли разлог због чега су те затворили?“
        „ Не, нису ме тукли. Господин који ме је испитивао, а кога је секретарица ословљавала са друже Зечевићу, интересовао се да ли ми је професор Љубодраговић у нашим разговорима помињао да постоји још неки писани траг, још неки подсетник у коме су описани догађаји везани за ослобођење Аранђеловца септембра 1944. године, а ја сам га уверавао да професор то мени није желео да открије, управо из разлога моје сигурности, како сада видим. Посебно га је интересовало да ли ми је професор препричавао своје разговоре са Живорадом Швабићем из Врбице, времешним одборником локалне самоуправе који је на седнице скупштине општине увек долазио трактором и паркирао га испод две липе иза старе зграде Општине, а раније хотела „Ново Здање“. Питао ме је да ли можда знам да ли сам од професора чуо да постоји и бележница деда Жике са именима људи побијених за време рата од стране својих суграђана на разне начине и из различитих мотива и да ли можда знам да ли је у њој описано тачно место на Букуљи где је покопан Митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац који је у овој истој вили, након заробљавања у Словенији и спровођења у Аранђеловац, био месецима затворен и увече  18.јуна 1945.године након иживљавања и мучења од стране ослободилаца ликвидиран. Одгооворио сам оно што је и било истина:  да о томе ништа не знам  и да је професор од мене  тражио само да му помогнем да изда књигу.
           Ислеђивање је трајало месецима, са дугим паузама тешке чамотиње измешане са влагом која ми је нагризала зглобове у мраку виле „Малер“. Почео сам да заборављам како изгледа трава, цвеће,  облаци, небо. Само ми је мисао да сте ти и мама добро и да сте у Бечу, на сигурном, и  да ћу вас једнога дана поново видети и загрлити,  помогла да издржим те дане. Пустили су ме годину дана касније и изгнали преко Саве и Угарске, да тако кажем, у Русију, као и све неподобне и непожељне Србе у прошлом и претпрошлом веку, запретивши ми  да се нећете лепо проводити даље у Бечу ако буду дознали да сам ступио у контакт са вама. Али кад је Алојз јавио да су чувар Жика и клавирштимер Станислав дознали да је сазрело време да изађу на видело они који су годинама били невидљиви и љубили одоздо стопе својих наследника, да буду препознати као људи који имају своје име и презиме, лице и тело и Божија су икона, и поред тога  што није могуће да се врате и да се виде у физичком телу, нисам више могао да мислим о последицама својих даљих поступака.  Публика у сали, и кад би отворила своје очи, не би могла да види Лазу и Мишу, некадашње носаче који су некада својим мишићавим рукама  у теретним  колицима из точионице у Парку до Железничке станице  транспортовали хиљаде и хиљаде боца са киселом водам за потребе Двора у Београду, а који и сада својим духовним телом, без много напора, изнад својих глава, држе клавир и столицу и Горицу на столици, јер на граници духовног и физичког света не важе силе гравитације. Жика је Лазин, а Станислав Мишин унук. Лаза и Миша у нама доступном свету леже покопани у масовној гробници испод паркинга у Парку испред хотела „Старо Здање“, заврши Леонид  своју причу.
             Прошло је само два минута откако су изашли из Хуговог склоништа (време испод земље заиста спорије протиче) кад су стигли до места где се ходник рачвао у два смера. Један је водио налево и нагоре, ка Звездари, а други надесно према белој фигури Милоша Обреновића на површини. Они скретоше десно. И  после педесет метара стигоше до платоа где је пред неким вратима клечало неколико мушкараца у црним одеждама од којих су једни шубаре, а други титовке држали у рукама, гужвајући их нервозним прстима.
Неки од њих подигоше главе, радознало одмеравајући придошлице.
        „Михаило, Перо, Тошо, Јанко, и ти Добривоје Гајићу! Ти, ти, Дочо, и ти Владо, доле главе!“, поче прозивка од човека који је клечао у првом реду одмах поред самих улазних врата. Леонид пажљивије осмотри човека и познаде Душана Петровића Шанета, истог као онај  Шане са фотографија из уџбеника историје.
         А са друге стране врата зачу се песма.













6.


          Oво Џелетово казивање објављено је у Ар Репортеру број 37-44, 2007. године:
          Милованчевић Милисав - Џеле рођен је 1926. У Аранђеловцу, у крају који се зове Циганмала. Џеле је сведок и активни учесник у догађајима од 19. до 21.септембра 1944. године, „три крвава дана –три дана одмазде партизана“ или такозваног ослобођења Аранђеловца, што се прославља и ове 2007.године.  Он је завршио Правни факултет, што му је омогућило да буде на одговорним функцијама у граду, општински судија и директор општих послова у фабрици Електропорцелан. Џелету тешко пада да говори о својим комшијама, не жели да ствара злу крв.
          Наш разговор се претворио у Џелетов монолог:
         „Памтим грађанско устројство живота какво је постојало у Аранђеловцу до почетка Другог светског рата. Грађанско друштво је класно друштво. Осим антагонизма, сталешко друштво траје и живи у високој организацији супротности, у консензусу појединих социјалних група: зна се коме је где место, постоје правила, зна се ред. Неједнакост се уређује законима тако да сваки члан друштва има шансе за мењање свог сталешког положаја. Генерације нашег народа, људи уопште, из искуства знају да је, насупрот томе, револуција – неред. Испоставило се да је насилно мењање друштва, са великим разарањима, са људским жртвама и уопште са великим материјалним  и духовним штетама, а што се представља као нужно зло једног од сталежа, пролетеријата или буржоазије, а правда као привремено, и тумачи се као праведно, као цена историјских промена, прераста у систем и убрзо се сагледава да је неред био циљ. Неред погодује олошу, криминалцима, беспосличарима  да дођу до институција власти, ни брига их није што су угрожени темељи људских вредности.
           Такве и сличне разговоре, професоре, памтим да су вођени међу омладином, студентима за столовима испред кафана на улици, испред шатре на вашару, на прослави рођендана или на излету. Од девет студената, осморо је било да се непријатељу,било с које стране да дође, мора пружити отпор, отићи у шуму.
           Морам нешто рећи о догађајима  који су претходили Другом светском рату. Мислим да је то било 1939. Хитлер и Стаљин потписали су уговор о ненападању. Овај споразум је од стране наших локалних комуниста са одушевљењем примљен. Сећам се, говорили су: Хитлер и Стаљин ће ликвидирати капитализам на Западу! Тако је тврдио и Божа Маринковић, власник млина на Ђунису: Запад има да падне!  До тада се говорило да су Руси вероломни. По том уговору-  споразуму Пољска је подељена на интересне сфере, руску и немачку. Божа Маринковић је био аписовац, уз Обреновиће, па је ражалован као официр.
            Кад се ради о четничком покрету, знам да у Србији није било организованог Дражиног четничког покрета и то све до 1943. Постојале су независне четничке групе које су оперисале по Србији, као четници поп-Костића, Косте Пећанца или Николе Калабића.
           „Господине Џеле“, вадим из торбе једну књигу и кажем: “у руци држим споменицу Гимназија у Аранђеловцу (1920-1990 ). На страни 31. Радован-Рашко Јовановић, професор, у школи је радио од 1941. до1980., уредник и писац запаженог текста Под окупацијом (1941-1944), написао је да су ђаци јула 1941. године основали партизански одред у шуми у близини Горње Трешњевице. Видео сам на Букуљи спомен обележје. Одреду се придружио Родољуб Чолаковић. Кажите ми: како се појавио у Аранђеловцу Родољуб Чолаковић?“
          „Прво ћу вам говорити о професору Рашку Јовановићу. Рашко је био мобилисан од четника. Патризани су га заробили у Босни. Остао је жив. Касније, због четничке прошлости није могао постати директор гимназије. Родољуб Чолаковић је у Аранђеловац дошао из Бијељине. Све до 1941. године крио се у комшилуку код породице Рајчић. То знам, јер је Милоје Рајчић био мој школски друг.
           „Господине Џеле, Рашко цитира један део из Чолаковићеве књиге Записи из ослоодилачког рата:“...Исто прије подне одржали смо састанак са штабом одреда. Командант је био Милан Благојевић-Шпанац, његов замјеник Милан Илић, политички комесар Недељко Жакула.“ Даље пише да је одред положио заклетву 14. јула 1941. „Наше ученике“, наставих да читам, „обузимале су најплеменитије мисли и осећања родољубља. Они су већ постали борци револуције. На другој страни окупаторска власт је захтевала да се по сваку цену ради, да се ученици држе на окупу под контролом наставника...“ Даље, у Рашковом тексту помиње се вешање 20 талаца 27. новембра 1943., на Вашаришту. После рата ту су постављене бисте Милана Илића Чиче, Чеде Плећевића и Недељка Жакуле. Неки домаћи вандали, господине Џеле, срушили су и оштетили бисте –срамота!“
        „Била је то одмазда. Навешћу само нека имена обешених: Коста Средојевић, Воја Милић, Миленко Савић, Драгутин Радојевић... Зашто? Наиме, 29. јуна 1943. партизани су убили тринаест виђенијих људи у граду. Убијања су била код моста и у кафани „Лазаревић“. Хуго Лорер, Немац, чија је канцеларија била у Здању, дознао је да партизани намеравају да ликвидирају неке људе. Обавестио је Немце да се не мешају: „Нека се Срби међусобно убијају!“ Немци нареде жандарима да ту ноћ не излазе из Жандармерије.Зграда се налазила, где је сада Завод за запошљавање. Сутрадан, дођу грађани, вичу на жандаре.“Где сте били ноћас?!“
         Партизани су убили, између осталих: сина и оца, Милана и Весу Стефановића, богати трговци текстилом, опет син и отац, Живојин и Ђура Алексић, Драгишу Симића, Мијаила Петровића, деду по мајци инж.Ристе Стефановића, Светозара Лазаревића, власника кафане „Лазаревић“, Љубицу Михаиловић, кћерку Илије Михаиловића и др.
         Лично ми је причао Рајица Пајевић како је текао договор партизана за акцију. Казао је да је у његовој кући, у Врбичкој Реци, одржан јуна 1943. састанак партизана. Састанак су водили Душан Петровић Шане и Жика Несторовић. Правио се списак домаћина за ликвидацију. Дословно, Рајица је рекао: „Ја сам се сакрио испод кревета и све слушао. Дискутује се кога да ликвидирају. Договарају се да отерају разне робе, бале текстила за одећу. Отерали су десет кола... Први је устао Михаило Бошковић и рекао да треба убити Весу и Милоша Стефановића, јер су пљували на мртве партизане!“
          Тада, кад сам чуо ову оптужбу, прекинух Рајицу револтиран кажем: „То није било тачно. Тај Михаило имао је одређен разлог: Веса му је дао да сакрије неколико бала текстила. Ако партизани убију Весу, неће морати да врати текстил!“
         „Господине Џеле, после првих успешних ратних операција за ослобођење Аранђеловца, а то је било у поподневним часовима 20. септембра 1944. Неки од мојих саговорника говорили су да су ликвидације вршили крајишки партизани–Босанци и у њиховим редовима мобилисани домобрани и усташе. Шта знате о томе?“...
         Прво, схватио сам, очигледно,протурена је оваква информација да се заштите локални комунисти, и друго, да се изазове мржња против колониста из Босне.
       „Ја сам сведок. Оно што сам ја могао да видим, највећи број ликвидација у Аранђеловцу од 19. до 21.септембра, вршили су локални партизани. Крајишницу су њима препустили ликвидације! Сећам се једног младића плаве косе из села Брезовца (истакнуто од стране приређивача текста)... У пушкарању партизана и четника око Здања од подне 19. до 20 септембра,  до  поподне у 15.00. часова, свакако да је морало бити жртава из редова четника који су били мобилисани из ових крајева. Ја нисам видео да су Крајишници убијали заробљенике и грађане!“
       „Рекли сте да сте били сведок, па вас молим да опишете по редоследу како сте се нашли у ратним окршајима за ослобођење Аранђеловца, најжешћим и најкрвавијим, у другој половини септембра  месеца 1944. Прво, да ли сте били члан КПЈ?“
         „Никад нисам постао члан Комунистичке партије. Говорио сам: Тито је Загорац  и зашто тамо није подигао устанак?! Сведок сам догађања од 19. до 21. септембра 1944.године у Аранђеловцу. Овде сам рођен. Један сам од дечака са 17 година које су четници 17. септембра 1944. мобилисали.
          Моја гимназија у Аранђеловцу наредбом министра просвете Јонића је укинута, због комунистичке делатности. Наиме, због комунистичке пропаганде из чачанске гимназије протеран је ученик Броћић, родом из Гуче, који је овде наставио са пропагандом. После рата биће директор ЈАТ-а. Ја сам морао да шести и седми разред похађам у гимназији  Радоје Домановић у Београду. Завршио сам седми разред и кад сам дошао кући, уочи Видовдана 28.јуна 1944. године затекао сам војни позив да се јавим у село Овсиште, родно место нашег сатиричара Радоја Домановића.
       У четничком војном логору у Овсишту од моје генерације из аранђеловачке гимназије било је око 50 ученика. Ја се не пријавим заказаног дана, већ се изговорим да идем по сведочанство у гимназију. Закасним један дан. Због такве недисциплине ухапсе ме и затворе у подрум општинске зграде у Овсишту. На интервенцију мог разредног друга Живана Божића, будем ослобођен, казна ми буде опроштена. Добио сам четничку униформу.
       Био сам друга генерација гимназијалаца који је похађала четничку официрску школу, поп Машину школу. Школу је водио свештеник поп Маша родом из Босне. У свакој генерацији ило је 50-60 ученика. Школовање је билоу реону села Трново и Азања, највећем селу у Опленачком срезу, на релацији Топола-Божурња-Трново – око 18 километара. Био је то покретан одред који је мењао пребивалиште. Учила се војна вештина, копање рова, напад и одбрана, и теоријска настава. Учило се и о комунизму, а предавање је држао један наставник из Београда. Свршени официри требало је да имају улогу комесара, као што су партизани имали.
         После завршена три месеца обуке, вратио сам се у Аранђеловац. Било је то 17. септембра 1944. када су већ Калабићеви четници на овом простору Шумадије сменили Бугаре. Смена у Аранђеловцу је била између 1. и 3.септембра. Бугарска је објавила Немачкој рат 8. септембра 1944. године. Добили смо звање потпоручника, официрску униформу, али не и пушке, јер није било довољно оружја. Смештени смо у две собе хотела „Старо здање“, лево од главног улаза, где је пре рата била пошта. У соби кревет до кревета. Поред мене је Миро Прокић, будући директор Комуналног у Аранђеловцу. Миро се извукао на време из зграде тако што је тражио дозволу да иде кући и пресвуче веш.
         Партизанска бригада коју су чинили босански крајишници под командом Милутина Мораче извршила је напад на Аранђеловац 19. септембра око подне. Ми смо у соби чули пуцњаву. Нисмо знали шта се дешава. Борба траје око 20 сати. Неки су се из страха убили. Одједном зграду потреса снажна експозија. Крајишници су употребили 100 килограма експлозива. Део зида где смо били је пукао, малтер са плафона је пао. Кроз отвор у зиду упадају партизани. Ми смо се предали. Везане су нам руке телефонском жицом и затворени смо у такозвану Бугарску шталу, шталу за коње. Штала је била подигнута поред хотела Здање.
        То данас знам, постоји тунел, подземни пролаз од Здања до потока Кубршница у горњем делу парка, Звездари. Тим тунелом је већи број четника изашао и избегао у Тополу. За тунел је знао мештанин Рајко Лазаревић и он је био водич четницима. Отпор старих четника био је до шеснаест часова 20. септембра. Капетан Драгутин, Млађа Бојовић, унук  Петра Бојовића, остао је у Здању, заробљен је и убијен 20.септембра. Нас, младе четнике, а било нас је од сто до сто педесет, партизани су затворили у Бугарску шталу. Локални партизани облећу око нас и убијају без неког испитивања или питања. У штали смо затекли таоце које су још Немци ухапсили. Видео сам да су партизани добро наоружани. Имали су оружје добијено од Енглеза.
         Пошто није било места у штали,партизани су издвојили нас педесетак и потерали из Буковика према Аранђеловцу. Прилази ми један човек и тражи да свучем панталоне. Касније је донео своје и дао да обучем. Узима цокуле. Спроводе нас до порте цркве Светог Арх.Гаврила коју је подигао Књаз Милош. Код цркве је неколико људи убијено. Даље нас спроводе до кафане Шумадија која се налази на путу за село Горња Трешњевица. Та кафана се налази поред сточне пијаце...
   ...Џеле је направио паузу. Позвао је сина да нам скува кафу. Наставио је причу.
     „У кафани Шумадија обавља се суђење. Ноћ 20/21. септембар 1944. Суди Преки суд на челу са Драгољубом Росићем, Јанком из Врбичке Реке, звали га „будала“.Поред Јанка у убиствима учествују Душан Марковић-Шабакан, затим, Буда Радовић, пекар и Перо – Лажов којима је крамп или мотка средство за убијање. Касније, још једну личност упамтили су Аранђеловчани: Македонац Тоша Стаменковић да би се додворио комунистима лично је убијао грађане, па и на улици у пролазу.
       У име Преког суда, председник Јанко Росић доноси чудне одлуке, па тако стрељају мог друга Милошевића који је био левичар; нашли му слику са камом у устима, сликао се из завитлавања. Поред нас педесет ђака било је и тридесет људи из околине. Памтим да су ту били Мрса,Заре и други. Мој школски друг Андрија Вулићевић није био са нама. Суђење се одвија при упаљеним свећама. Саслушања су појединачно. Они који су осуђени одмах су извођени у двориште и стрељани. Мислим да је било 5-6 осуђених. Стрељан је и мој брат од стрица, а разлог: није послушао налог СКОЈ-а да се јави у  партизане.
        Одједном у кафану улази Бора Белошевац, командант Друге шумадијске бригаде.Тражио је да се ослободи Живан Божић. Живан је одговорио да неће да иде, док се сви његови школски другови не ослободе. Бора је рекао: „Нека ђаци устану! Идите напоље! Уредите се,окупајте и ошишајте. Сутра се јавите у команду! Команда је била у згради преко пута старе Општине.
         Међу 44 ученика-четника које је спасао Бора био сам и ја. Кад сам дошао кући, моји су се веома обрадовали. Мајка ме је већ оплакала. Вест се брзо проширила. Захваљујући Бори, ја сам остао жив. После рата имали смо неколико сусрета.
        У команди места, од команданта Надежде-Наде Драгачевић (1923), удате за Микицу Каратошића, борца од 1941., добијамо налог да вршимо претрес кућа и вила бивших официра и Београђана на Ђикином брду, насељу на падини Букуље. У зградама затичемо само жене. Одмах су препознале Живана, јер му је отац био познати трговац у граду. Жене кукају. Скупљамо униформе, одећу, храну.После друге вечери Живан ми говори да више неће да иде у преметачину. Био је диван човек, добар друг. Каже:“Ја ово не могу више да трпим!“
         Претходног дана смо сахрањивали оне који су побијени код хотела Здање. Било је преко 100 лешева. Лешеви испред Здања бацани су оближњи ров који су Бугари ископали. Мислим да смо само нас двојица, Живан и ја, у ров убацили 20 лешева. Затим, због најављене академије, прославе ослободилаца Аранђеловца, добили смо налог да сахрањујемо оне који су побијени у Соколском дому . Дом се налази код Гимназије.
         У Соколани је убијено преко стотину људи, а не педесет како се причало. Ја сам учествоваоу њиховом сахрањивању. Стравично! Било три-четири пута више жртава. Морали смо чистити гимнастичку салу од слоја усирене крви и делова људских тела,руку, ногу. Слој је био дебео око 20 сантиметара. Лешеве из сале и дворишта носили смо у оближње њиве, преко главног пута где су Бугари ископали ровове. Кад су копани темељи кућа, касније, наилазило се на људске кости.Ја и Живан смо пренели око 20 лешева.
         Кроз град се проноси вест да је добошар јавио онај ко хоће у партизане да се јави код цркве. Живан ми каже: „Ја идем у партизане, нећу више да претресам куће!“ И ја,такође, одлучим да идем са њим. Пријавимо се 26. септембра у Вукасовце, јер су партизани одступили из града. Дамо заклетву. Живан Божић је погинуо код Брчког  6. априла 1945.године. После моје пријаве у партизане послат сам на сремски фронт. Због лоше организације руковођења на фронту, много је наших људи изгубило главу! Ја сам из рата понео чин партизанског потпоручника!

( И ово казивање професор Љубодраговић је унео у своју бележницу  и оно тече од 44. до 51.стране. А  локални лист „Ар репортер“ је исте 2007. године угашен на фин начин тако што је изгубио финансијску потпору из општинског буџета, а на киосцима  Аранђеловчани  нису тражили да га купе. Јер: шта локалне новине имају нама ново да кажу, кад се код нас, што се наЂунису на уво шапне, код Шарене Капије се већ кроз пар минута то наглас на клупи уз обавезно:“А је л знаш шта има ново...“, са својим сабеседником подели. )











7.

Бележница, поново, од  68. до 70.стране:

         Буковик. 19. и 20.септембар 1944. У нападу на Буковик, Аранђеловац и Венчац, 19. септембра учествују: Прва, Четврта, Десета крајишка бригада Пете дивизије и, у садејству, Друга шумадијска бригада.Прва и Четврта имале су задатак да нападну Аранђеловац, а Десета Немце на Венчацу.
        Друга Шумадијска бригада није она  која је поражена од четника и недићеваца, већ новоформирана на Крушевачком вису, на домаку села Крушевице, 24.јуна 1944. За новог комаданта је постављен Бора Белошевац, а за његовог заменика Радивоје Ћусловић. Бригада има два батаљона и једну ударну чету.
        Крајишнике је изненадило бројно присуство Немаца. Процењено је да четника има преко хиљаду. После 30-часовне борбе Немци и четници су поражени у  у поподневним часовима 20.септембра.
        Поред хотела Здање Бугари су изградили шталу. Испред те такозване Бугарске штале“ стоји група партизана и њихов комадант Бора Белошевац.
        Партизан Влада прилази команданту, прописно поздравља и показује на човека кога је довео.
       „Друже Боро“, каже Влада, „овај хоће да разговара са тобом. Милисав га послао. Избеглица је из Београда. Био је у вили „Здравље“ са женом.“
       „Кога ти представљаш? Немам времена за разговор.“
       „Ја никог не представљам.“
       „Па?“
        „Дошао сам да молим за ову нашу децу, у име хуманости...“, човек је руком показао на групу заробљених четника од којих су већина били младићи од седамнаест до двадесет година. Стојали су мирно испред штале, а било их је и унутра, што се могло назрети и кроз широм отворена врата. Руке су им биле везане жицом.
       „Шта си ти, учитељ, наставник, духовник или који враг...?“
       „Зовем се Вељко Петровић, књижевност ми је струка...“
       „Књижевник!... Чувени писац... Вељко Петровић! Невероватно...Књижевниче, дај ми руку. Волим твоје приповетке. Ниси само писац, већ и храбар човек....Имаш ли твојих овде?“
       Вељко показује на крваву гомилу убијених четника. „Надам се да нису на овој гомили лешева.“ ... Упознао сам два младића, образована и надарена. Један је Живан Божић, а други Џеле Милованчевић.“
      „Друже Владо, уђи унутра у шталу и викни Живана Божића. Познајем му оца Душана, књижар је.“
       Влада излази из штале и испред себе гура капетана Бојовића. Бојовић,и овако бос и гологлав, био је много виши од Владе. Гледао је нетремице у широко Борино чело, приметио је у његовим очима изненађење.
       „Комаданте Боро, нико се не одазива. ... Ево, овога ћемо брадоњу...“
        Бојовић се испрсио и повикао: „Живео краљ! Живела Србија! Жи...“ Влада је нациљао у груди и повукао ороз револвера. Бора је био затечен неочекиваном егзекуцијом.
        Вељко, преплашен, узбуђено је повикао: „Шта је ово? Злочин!? Команданте Боро, кога убисте?“
       „Неки...“ одмахује руком. „ Говорио је да  је унук војводе Петра Бојовића...“
      „Димитрије Млађа Бојовић!?“ запањено упита Вељко.Од узбуђења једва долази до речи, па шири руке. „... Млађа...Молим вас, Боро, немојте га на гомилу!“
      „Друже Владо“, показује на Бојовићев леш, „овога покопај код Костурнице...“
       „Команданте Боро, „ Вељко се поново обраћа команданту, „они младићи, што рекох...“
       „Било их је много, била је гужва у штали. Наредио сам да се суди на другом месту. Једни су отерани у Соколану, а други у кафану „Шумадија“ на Трешњевичком путу...
       Озна ће оформити Преки суд.“
       „Значи, закаснио сам“, каже Вељко, вајкајући се. „Али, ако су живи, како да спасем те младиће?“
       „Друже Вељко, преузимам на себе. Књижевниче, врати се у вилу „Здравље“. Друже Владо, спроведи књижевника. ... Кад ослободим оне младиће, рећи ћу да те потраже. Смрт фашизму!“
       „Збогом, друже Боро!“ отпоздрави Вељко.









8.

Ранисав Лазаревић, Жубор живота Аранђеловца, Народна библиотека Аранђеловац, 1996., страна 335. и 339.:
        „Цео Аранђеловац је добро знао Бору Белошевца, али не толико док је абаџијски радник био, колико када је кроз варош и далеко од ње возио аутомобиле и камионе... Када је свуда око Здања и Шумадије трештало и када је експлозија добро уздрмала Старо здање, међу голобрадим младићима настала је паника. У једној соби хотела Аца Радишић, звани Књаз, позива своје другове Животу Цврцана, Зара, Мрсу и друге. Позива да са њим клекну и за спас Богу се помоле.
Нико га не слуша. Клекнуо је само Заре Маскарац.

........

            Када је драма у парку окончана и када су из собе изведени млађи Аранђеловчани, имали су шта да виде. Тек тада су схватили како би трагично завршили да им се неочекивано срећа није осмехнула. Залуд би Књажева молитва била да и њега не спасе Бора Белошевац.
            Племенитост и хуманост налазе своје место ако их се сећају сви они који су је осетили, примили и заувек остали захвални. Једна од многих таквих је и мајка Милица Н. чије давнашње исповедно казивање записујем:
           „Не могу да опишем како сам се осећала у тој неизвесној ноћи када су у парку вођене борбе, а у том паклу мој тек пунолетни син јединац. Срце само што ми не препуче. Када сам на крају живог сина загрлила, мало је фалило да од среће не полудим. Две иконе у нашој кући остаће до краја мог живота. Једно је наша крсна слава Свети Никола, а одмах до ње урамљена слика Боре Белошевца, имењака мога сина. Нека се не љуте сви свети свеци, за мене је та друга „икона“ свети Бора Белошевац. Пред његовом сликом сваке вечери пред спавање одстојим и као светом лицу се клањам и захваљујем спаситељу мога сина...“
(И овај одломак из књиге Ранисава Лазаревића, професор је унео у своју бележницу и ево је на страни 133. и 134.)

















9.

          Црква у простору пећине - за коју на површини нико није знао - била је права црква-катакомба са све припратом, наосом, нишама за певнице на северној и јужној страни, ближе олтару, и невелики олтарски  простор  иконостасом повезан са наосом са кога су при светлости кандила Господ Исус Христос, Мајка Божија, Свети Јован Крститељ и Свети Арханђел Гаврило погледом миловали све присутне. Олтар  се налазио, као што треба, на истоку, а десетак метара изнад њега на нивоу тла достојанствено је стајао Књаз Милош Обреновић од белог венчачког мермера.
          Кад су Леонид, Алојз и Јулијана затворили врата за собом и ступили у припрату, Његово Високопреосвештенство Свештеномученик Јоаникије Липовац, митрополит црногорско-приморски  је управо дикиријом и трикиријом благосиљао окупљени верни и неверни народ. У току је била Света Божанствена Литургија  и приближавао се  Канон Евхаристије и моменат освећења предложених Дарова.
          У цркви је на први поглед све било исто као у свакој земаљској. Једино се народ разликовао. Огромна већина њих је била мушког рода тако да су заузимали и мушки и женски део цркве. Већина је била обучена у беле горње расе, налик монашким. Некима су на главама блистали венци обрубљени ситним дијамантима кроз коју се светлост свећа са полијелеја преламала у свим дугиним бојама. Понекима одежда није била бела, већ у различитим нијансама сиве и они су литургију пратили у клечећем  ставу, као и они у црним расама, изван цркве, на платоу.
         Леонид је поново препознавао неке од њих, било из прича прочитаних из професорове бележнице, било са фотографија из многих књига завичајних писаца, било из борачких мемоара које је некад са занимањем и нескривеним задовољством читао.
         У првом реду, готово до почасног места за седење предвиђеног за ктиторе и владаре стајали су заједно Теодосије Марићевић и Карађорђе Петровић, други са једном главом на раменима, а другом, затворених очију, у десној руци, као да је сишао са иконе. У првом реду  наспрам  на иконостасу насликане Богородичине иконе  стајали су један до другог Радојица-Рака Ивановић,  Димитрије  Млађа Бојовић и Живомир Бора Белошевац. Иза ових, били су сви они чије су кости и даље лежале у земљи изнад пећине и саме цркве, и они затрпани поред Костурнице где су млади борићи, и они поред самог Здања, и они побијени у Соколани и закопани на Јелинцу у околини дрвета-записа, и они чије кости расуше бујичне воде по јаругама Букуље и развукоше звери и пси луталице, и они из збирне раке испред  Дома здравља...
        Иза њих, ближе припрати стајали су Милан Благојевић-Шпанац, Милан Илић Чича и његов син, Недељко Жакула, Милутин Морача, и сви други покопани у Партизанском гробљу, сви обешени на Вашаришту, сви су, као за живота, били једни поред других, али не више лицем ка лицу, тражећи око за око и зуб за зуб, већ сви заједно окренути ка месту где се савршавала Света Тајна.
        Ретко ко се од ових последњих осењивао крсним знаком, а они који јесу, погледавали су претходно на оне око себе испод ока, све у страху да ће их они прекорети  и прогласити их опет за издајнике  ко зна сад чега.
       Неки од присутних у цркву су долазили драговољно, а они који нису баш били томе ради, били су принесени од стране њихова два анђела, сусретника и чувара, а на молитве началствујућег Светог Владике који њихова имена изговараше прво на проскомидији, а потом, по освећењу Дарова, на молитви помињања-најмоћнијој и најпотреснијој, јер се мољаше за своје непријатеље и за своје убице.
      Како је Свети коме име изговарао, тако се овом раса и духовно тело приметно убељиваше, а неки и засијаше, од грехова скроз ослобођени.
     Они који су знали, појали су напамет и наизуст речи молитава, а на „Свјат, свјат, свјат Господ Саваот...“ придружише им се у појању око њих залепршани лакокрили серафими и многооки херувими, преплићући своје појање са људским гласовима у небеску хармонију.
     Кад поче Причешће верних, приђоше сви у светлим расама да приме Тело и Крв Христову у себе, јер имаху благослов да се насите Христовим Тајнама.
    Свети Митрополит Јоаникије приведе Божанствену Литургију крају, даде отпуст, а свештеници и анђели који заједно саслуживаше, изађоше пред Царске двери и стадоше у два реда. Свети Владика  се окрете, и са истих двери  обрати се народу речима:
         „Нека су вам на спасење молитве и примљени Дарови! Сада ћемо, као и сваке недеље и празника што радимо, да  служимо молебан за живе. И служићемо га  све дотле  док се они који су телом  живи не покају и не досете да је времена све мање и да се ближи час свеопштег Васкрсења и Страшног Суда, а да наше кости и даље леже у земљи, мраку и забораву, вапе наша неопојана тела која ишту последњи целив од наших сестара и мајки, и оне, неутешене, и са земље и са Неба Бога моле да поново на наша лица, руке, ребра кану сузу, сузама кости да нам умију. Сваку ту сузу скупља Божија Мајка, не да да се осуши, испари, пропадне и носи је до Престола Божијег у руке Свога Сина.
          Доћи ће и долази време, тачније не бива времена када ће све што је било тајно постати јавно, и све што се шапуће у тами, да се проповеда са кровова...
         Ближи се час и већ је настао да наше мошти угледају светлост дана, а ми да се преселимо у Небеску Србију, на начин и онако како то Бог заповеда...“
        И поче молебан. После уводних молитви и призива Духа Светога, сви присутни у цркви запојаше 90. псалам, јер служба почињаше истоветно као канон за упокојене...
          По завршетку молебана, наши јунаци приђоше да од Високопреосвећеног узму благослов. Кад Јулијана целива десницу Светога, примети на фином, светлосном  ткању Владичине руке, на домалом прсту тамнији траг, као да је Свети Владика дуго носио прстен на њему, па је он стргнут и на место прстена је остао његов тамни двојник-негатив.
          Митрополит се сагну до Јулијаниног ува и шапну:
         „Оно што си овде видела и што ће ти отац испричати, пренеси и реци тамо где треба. А шта ћеш говорити, немој бринути. Потећи ће кроз тебе реке Воде Живе...
        Сад крените, децо моја. Господ нека вас чува и са вама буде на вашим путевима!“, и осени сво троје крсним знаком.
.....
         До собе Хуга Лорера и његове жене Хилде стигли су пред почетак завршног става концерта. Замена је опет успешно извршена, чак и успешније него први пут, јер ни Горицина мама није могла да одоли Моцартовим чарима када је он врховима прстију прешао преко њених капака и затворио јој очи.
         „Хајде, Горице, душо, прошло је твојих пет минута. Ни Салијери није добио више“, обрати се Леонид  девојчици за клавиром кад портрет Теодосија Марићевића поново склизну у страну. „ Хвала ти, Алојз, до неба ти хвала. Без тебе ово наша деца се не би усудила да ово изведу“, загрли Леонид свог пријатеља.
         Кад се клавир и Јулијана спустише на под, Лаза и Миша, и они загрљени,  изађоше у пријатну септембарску ноћ, чак ни не одахнувши.
         А кад салом уместо чаробне музике наступи тишина, она потраја готово читав минут. А онда се у Сали Кнежева разлеже аплауз који никад није био френетичнији и дужи.

10.

Дневни лист „Глас Јавности“, среда 11.јун 2008.године

Čuvar zaveštanja mitropolita Joanikija poziva preživele očevice da kažu gde su kosti ovog sveca
Prsten ubijenog sveca
Profesor i književnik Željko Vidakov Zirojević priču i prsten „nasledio“ od prijatelja Radojice Ivanovica, majora Udbe

Mitropolit Joanikije Lipovac uhvaćen je u zbegu 12. maja 1945. godine kod Celja. Prebačen je u Zagreb, u štab Prve armije kod komandanta Peke Dapčevića, odakle je po nalogu Milovana Đilasa odveden u Beograd, na Topčider. Mitropolita su streljali pripadnici Ozne 18. juna 1945. godine kao narodnog izdajnika. Njegove kosti počivaju na neobeleženom mestu negde na prostoru Bukovika kod Aranđelovca.
Profesor, publicista i književnik Željko Vidakov Zirojević čuvar je prstena mitropolita Joanikija Lipovca.
- Vreme je da mitropolit bude sahranjen na način dostojan čoveka i po pravilima Srpske pravoslavne crkve, a istina o njegovom streljanju dospe u javnost. Živi svedoci i sada postoje i ja ih pozivam da kažu gde je mitropolit Joanikije sahranjen - kaže Zirojević. - Prsten je sa svoje ruke mitropolit skinuo uoči streljanja i dao svom čuvaru, kapetanu Ozne Radojici - Raki Ivanoviću. Zavetovao ga je da ga preda Patrijaršiji SPC, nekom od njegove porodice ili Mitropoliji crnogorsko-primorskoj. Taj zavet mora da se ispuni - kaže profesor.
- U Beogradu ga je obišao čovek koji je bio strah i trepet, Vasilije Kovačević. Đilas je Joanikiju rekao da će mu zbog izdajstva biti suđeno. Posle toga, po njegovom naređenju, mitropolit Joanikije je sproveden do Aranđelovca, gde je bio zatvoren u jevrejsku vilu „Maler“. Pripadnici Ozne strašno su ga mučili, tukli, maltretirali, terali ga satima da stoji, a ako bi pokušao da se nasloni na zid, odmah bi sledovale batine - prepričava Željko Vidakov Zirojević.
Sve ovo bi bilo za istoriju i njen sud nepoznanica da jedan od izuzetno časnih ljudi, prvoborac, učesnik i ranjenik sa Prijepoljske bitke, borac Šumadijske brigade, kasnije major Udbe, pokojni Radojica - Raka Ivanović, rodom iz sela Krćevca kod Aranđelovca, nije svom dobrom prijatelju Zirojeviću otvorio dušu i ispričao poslednje trenutke života mitropolita.
PROBUDITE SAVEST
- Prsten je jedna od svetinja čoveka sveca. Prvi put za javnost pričam ovu priču i ujedno želim da se i na ovaj način kod nekolicine preživelih probudi savest kod onih koji su učesnici i svedoci tih događaja, da se konačno mučki ubijeni mitropolit Joanikije sahrani onako kako to nalaže i pravoslavlje i kanoni Srpske pravoslavne crkve - kaže profesor Zirojević.
Mitropolit Joanikije Lipovac, kasnije velikomučenik sveti Joanikije, ubijen je u Bukoviku 18. juna 1945. u predvečerje. 
      -Vidim da je došao ovaj Kovačević iz Beograda. Mislim da znam da me čeka smrt, pa hoću nešto da te zamolim - obratio se mitropolit svom čuvaru kapetanu Ivanoviću. - Vidim da si dobar čovek, iako si komunista. Prema meni si dobar. Molim da ovaj mali zavežljaj, kad budeš mogao, pošalješ mojima u Crnu Goru, jer će mene danas ubiti. Znam da mirno predajem svoju dušu u ruke Bogu, Sinu Božjem, Isusu Hristu. Nikoga nisam izdao, ruke okaljao, Bog mi je svedok koliko sam ljudi spasao-bile su poslednje reči mitropolita.
       Mitropolit je predao kapetanu Ivanoviću prsten na kome su bila tri kamena, ali su ona prilikom zlostavljanja i mučenja ispala. Posle kraćeg vremena, mitropolit je odveden i ubijen.
     - Pokojni Ivanović mi je predao ovaj prsten. Došlo je vreme da se javno obratim Patrijaršiji SPC, Mitropoliji crnogorsko-primorskoj, uvaženom vladici Amfilohiju Radoviću. Zadužen sam pred sudom istorije, pred likom mitropolita svetog Joanikija i druga Radojice Ivanovića da prsten predam njima - kaže Zirojević.
Autor:
B. Kuljanin.

















11.

            После завршетка Смотре овим вансеријским догађајем, невидљива борба се наставила. 
            На захтев  Директорке Смотре, а под изговором да су собе и сама Сала Кнежева у хотелу „Старо Здање“ зрели за реновирање, хотел се затвара, и поче невероватном брзином, чак и за саме Аранђеловчане, да се урушава и круни сам у себе. Фасада је нагло пропала , по зиду се појавише први графити. Зграду је било жалосно и погледати.
           Једини уступак је учињен Здравку Чолићу, нашем реномираном естрадном уметнику, да унутар Здања сними спот за своју нову песму „Што ти дадох“, али је и то учињено у функцији циља да се свима покаже да је хотел за госте неупотребљив.
           Друга страна се, такође, није предавала.
           У Центру за културу општине Аранђеловац, у сали предвиђеној за одржавање културних догађаја и седница скупштине општине, а у некадашњој Соколани, у простору гимнастичке сале, где је септембра 1944. о зидове пљускала  крв до висине од 20 сантиметара , игуман манастира Свете Тројице у Бјелим Водама, Високопреподобни протосинђел Серафим Петковић, октобра 2014. године први пут је после 70 година, и не знајући за то шта се унутар ове зграде збило,  са окупљеним грађанима отпојао молитву „Оче наш“, а потом одржао концерт духовних песама са својом групом „Србче“ уз појање дечјег хора створеног за ову прилику од чланова школског хора основне школе „Светолик Ранковић“ и црквеног хора „Света Анастасија Србска“  при храму Светих апостола Петра и Павла у Аранђеловцу, а под руководством диригентице госпође Бојане Србљак.
           То што је хотел био затворен, Гвозденији Недељковић није било довољно да умири савест и увери је да се нешто слично ономе што је у Сали за време концерта видела неће поновити. Не може она више црвенети пред другом Зечевићем као оног дана када је, пошто се повратила од шока, отрчала право к њему, поново, не сачекавши крај концерта.
           Зато је она сваке вечери, по повратку са заслуженог одмора (Зечевић јој  је препоручио да оде на одмор и да се претвара као да је све нормално и у најбољем реду. Кључеве од  затвореног хотела предала је на чување Жики, а коме би другом, док је копије истих за себе сачувала.)  одлазила до Здања, откључавала врата, пела се степеницама до сале и, по ко зна који пут, преслушавала аудио снимак концерта Јулијане Алексић  ( Мартин је, макар то, коректно, одрадио до краја, додуше оставивши микрофоне намештене и микс пулт готово саме, без надзора, да раде, шапнувши Станиславу, пре изласка из сале, да надгледа ситуацију.) шетајући се замишљено по сали и заустављајући се поред тешких завеса које су биле допола навучене преко балконских врата. Није она више себи могла да дозволи чак ни могућност да јој нека деца кришом улазе у хотел и забадају своје носеве по собама, трагајући за, не само њима, интересантним одговорима на мистериозни догађај о којем су понешто начули од своје пријатељице Горице . Није себи могла да опрости то што она не зна шта се те ноћи заиста десило.










12.

Одржан концерт посвећен 175-годишњици рођења Чајковског и 70-годишњици победе у Отаџбинском рату




По завршетку Литургије у саборном храму Христа Спаситеља у Москви, 10. маја 2015. године Свјатејши Патријарх московски и све Русије Кирил присуствовао је концерту на платоу поред храма Христа Спаситеља посвећен 175-годишњици рођења Петра Иљича Чајковског и 70-годишњици победе у Великом отаџбинском рату.
На концерту су присуствовали председник Одељења спољних црквених односа Московске Патријаршије Митрополит волоколамски Иларион, први заменик управне канцеларије Московске Патријаршије Епископ воскресењски Сава, кључар храма Христа Спаситеља протојереј Михаил Рзанцев, руководилац Одељења националне политике, међународних односа и туризма града Москве В. В. Черников, председник добротворне фондације „Лукоил“ Н.Ј. Алекперов.
 Концерт су пратили и господа председници Сједињених Америчких Држава и Руске Федерације Барак Обама и Владимир Путин, немачка канцеларка госпођа Ангела Меркел, премијер Републике Србије  господин Вук Николић, апостолски нунције у Руској Федерацији Надбискуп Иван Јурковић, амбасадори Аустрије, Ирске, Бугарске, Луксембурга, Мексика, Боливије, Јужне Осетије и отправник послова Р. Колумбије у РФ.
Бољшој симфонијски оркестар П.И. Чајковски, Московски синодални хор и Академски хор МГУ М.В. Ломоносов, под диригентском палицом Владимира Федосева извели су три дела Чајковског – кантату „Москва“, свечану увертиру „1812.“и концерт за клавир и оркестар u b-moll-u op.23 са солитскињом за клавиром госпођицом Јулијаном Алексић из Србије.
Кантата "Москва" је написана за крунисање цара Александра III а по налогу Московског градског одбора за крунисање. Њена прва изведба је била одржана 15. маја 1883. године у Грановитој палати у московском Кремљу.
Увертира је била наручена композитору за освећење храма Христа Спаситеља поводом 70-годишњице јубилеја победе у Отаџбинском рату 1812. године.
Премијера увертире је одржана у храму Христа Спаситеља 20. августа 1882. године.
Извор: Московска Патријаршија





















13.

             После концерта,  када су се са бине повукли извођачи и нешто окупљене публике разишло,  председници САД и Русије, немачка канцеларка , премијер Србије и пијанисткиња Јулијана Алексић  су учествовали  на конференцији за штампу коју су уживо преносиле све велике телевизијске куће са свих страна света.
              Атмосфера на конференцији и даље је била свечарска, гости на прослави ова два јубилеја бираним речима исказивали су своју захвалност на љубазном позиву домаћина, председника Владимира Путина, да присуствују овом величанственом догађају, као и самој Паради у част Дана Победе. Нико није заборавио да искаже искрено дивљење према младој уметници из Србије која је својом виртуозношћу  увеличала овај данашњи празник. Сви говорници су, у веселом тону, речима изразили спремност да Јулијани испуне сваку жељу и да јој укажу било какву помоћ ако јој је нешто потребно у вези њеног даљег напредовања у каријери.
               Уступили су микрофон нашој младој уметници, а онда су са Јулијаниних усана потекле реке Воде Живе...
               Говорила је о Дану Победе, о томе шта он значи за њену генерацију, о борби антифашистичких снага у Краљевини Југославији, о мало познатој чињеници да је један читав ослободилачки покрет у њеној земљи гурнут у мрак историје на идеолошкој основи,  да  је у Србији у исто време брат на брата ударио, да још постоје заборављене и неоткривене масовне гробнице,  да, ето, и у граду, где је рођена, испред зграде у чијој  је свечаној сали пре скоро осам месеци изводила концерт, испод места где се у парку паркирају аутомобили и аутобуси постоји једна таква гробница...
               Настаде комешање за микрофонима. Три лица се упитно окренуше ка једном.
             „ Надамо се да ће се врло брзо исправити ова неправда“, преузе реч  домаћин, председник Путин.
                Председник Владе  Републике Србије Вук Николић подиже прво  поглед ка небесима, прекрсти прсте на рукама у висини своје дијафрагме која му је делила плућа без  ваздуха од трбушне дупље , климну главом и са видним напором обећа у микрофон: “Биће решено!“
                Кацеларка Ангела Меркел га у знак подршке помилова по рамену, слутећи колико му је у овом тренутку непријатно и тешко.

















ЕПИЛОГ

            У току 2015. и с пролећа 2016. године мошти из свих збирних рака и масовних гробница, па и из Партизанског гробља, су из земље извађене, од стране свештенства архијерејског намесништва орашачког  вином и уљем окупане, а на празник  Светог свештеномученика Јоаникија, митрополита црногорско-приморског  17. јуна 2016. године положене у велику крипту новоизграђене зимске капеле посвећене  Светим српским новомученицима  и Светитељу Јоаникију у манастиру Венчац  у Брезовцу да одатле благоухане на свакој литургији до судњега дана.
            Архијерејску литургију са свештенством и окупљеним народом из целе Шумадијске епархије  служили су Митрополит црногорско-приморски  др Амфилохије Радовић и Епископ шумадијски Јован Младеновић после коje је одслужено и опело свим новомученицима наше Цркве и Отаџбине. На литургији су за једном певницом појале монахиње манастира Никоље на челу са Високопреподобном игуманијом Евдокијом, а на појање из олтара одговарао је и хор „Опленац“ из Тополе са својом диригентицом госпођом Маријом Ракоњац. Свима ће у сећању остати њихово потресно извођење композиције у склопу Опела  „Стихире на погребеније“ коју је написала руска композиторка мати Јулијана Денисова.
Служби су присуствовали и Председник и Премијер Републике Србије, амбасадори САД, Немачке и Русије, председник општине Аранђеловац у друштву Директорке Смотре  уметности „Мермер и звуци“ (која се у пола извођења стихире толико потресла и расплакала да је изашла из цркве да не би јецајима реметила службу), наша истакнута пијанисткиња Јулијана Алексић са родитељима и многобројни  житељи овог краја, па и из целе Србије. Чак су виђени и да разговарају једни с другима мештани Брезовца и Липовца који су, годинама, за себе и своје село, својатали манастир.
                   После завршених служби сви су, у савршеном реду и достојанствено, прилазили да целивају део моштију положених у  ћивот  смештен у ниши са десне стране капеле и прстен Свештеномученика Јоаникија Липовца, митрополита црногорско-приморског, који је био положен у рељефним сребром опточеној кутијици донешеној из Саборног храма у Крагујевцу.
                Хотел „Старо Здање“ је, врло брзо, добио свој нови сјај, као и остали хотели и грађевине у Парку, па и сам Парк Буковичке Бање, јер су договором општинских и републичких власти уступљени на 99 година  ланцу хотела „Хилтон“ из Сједињених Америчких  Држава, који је овог пута понуду оберучке прихватио (или, тачније рећи прихватила, јер је на гала свечаности уприличеној приликом потписивања уговора,  у питању била сама Парис Хилтон), сада  већ без бојазни да ће се њихови реномирани гости саблажњавати  над чињеницом да се шетају или испијају своје прве јутарње кафе изнад костију покопаних домородаца.















НАПОМЕНА И ИЗЈАВЕ ЗАХВАЛНОСТИ


Имена и презимена личности који живе у овој причи су нека стварна, а нека измишљена. Као и догађаји.
Ван ове приче једино су стварне кости и сузе. Кости које, још неопојане, леже у „земљи, мраку и забораву“, и сузе сестара и мајки похрањене у срцу Божијег Сина за Дан Страшнога Суда када ће Он свима нама судити по љубави, милости и правди. Својој, Богочовечанској, а не људској правди. 

Захваљујем се:

Професору писцу Драгољубу Продановићу што ми је посредно у форми књиге „Црвена одмазда под Букуљом – сведочење Вељка Петровића – хронике и сведочења“ у издању Српске читаонице „Лаза Костић“ из Сомбора, 2010.год. (из Сомбора, наравно, не из Аранђеловца!), преко мог драгог пријатеља Алесандра - Саше Илића уступио своју бележницу, е да ли би понешто из ње поново изнели на светлост дана;
Професору писцу Миомиру Петровићу што је путем своје Радионице  креативног писања удахнуо живот овој причи, разбуктавши својим неисцрпним знањем и енергијом пламен који дуго само тињаше у уму;
Полазницима Радионице с којима заједно жонглирасмо идејама као куглама у ваздуху,  опијени, а преплашени, слободом  смера  у ком могу да потеку наше приче, а које, заједно, ако Бог и још понеки дају, треба да чине један, између заједничких корица, омнибус;
Својој супрузи Весни која овде написане речи и мене храњаше музиком, без које ова прича не би била цела, не би имала свој звук, темпо, мелодију, на крају: не би се могла ни испричати.