Само бих да ћутим, тихујем, да не многословим и празнословим, док ми над улазном капијом ума бди пречасна икона Богородице Иверске. Вратарке.
Затворио бих се у своју црквицу у срцу подигнуту у част и славу Свете Тројице, а мислени разбојници изван утврђеног комплекса нека плутају по житејском мору, нека нападају на зидине колико год хоће, јер знам да ће се, кад лађе потону и сви изгину, њихов вођа и подстрекач, једини спасити и преобразити као злочестиви Амир и са смирењем, покајан, принети обитељи сребра и злата.
Једино се молим пред светом и пречасном иконом Богоматере "коју иконоборац копљем прободе" и из које "одмах крв потече" да се по води, натраг, на исток, још не врати и да мени, као и иверској светогорској обитељи, из дана у дан, из месеца у месец, из године у годину, не недостане благодати и милости од Њеног Сина, те да бих и ја, од свих најгрешнији, уз њих, могао клицати Му: "Алилуја!"
