четвртак, 24. октобар 2013.

"ЈЕДНИМ УСТИМА,ЈЕДНИМ СРЦЕМ..."

"Једним устима, једним срцем..."

24. октобар 2013. у 16:11
Овде су фотографије забележене на најосетљивијем филму, филму свести, чије развијање и одраз стварности, по чувеном закону неодређености, зависи од онога ко филм развија и од ока посматрача. Важан фактор је и време које фотографије крза по ивицама, претвара их својим протоком у пожутеле и на њима се ликови стапају један у други, губећи свој идентитет.
У тескоби која жуља испод ребара да је сећање варљива, а скупа ствар, извући ћу из унутрашњег душевног џепа понеке од њих, добро скривене од времена и косих јесењих зрака, вама на увид, док су још свеже и верне, а које сведоче о постојању нетварне Божије благодати која је нас, појце Црквеног хора "Опленац" из Тополе, осенила на овом путовању у топло срце Белорусије-манастир Свете Јелисавете у Минску. И та благодат је једина која се не мења, која остаје увек иста , која само може да приступа или васпитно одступа, да "дише где хоће", а која Својим присуством преображава и нас, замрљане и загарављене иконе Божије, које су се самим Његовим чудом, обреле на овом светом месту.

2.

Није то било наше најбоље издање, најбоље певање. Штавише...
Стојимо испред олтара на бини  храма посвећеног икони Богородице Државна  СветоЈелисаветинског манастира у Минску, у длановима који приметно подрхтавају држимо фасцикле са нотама композиција које се изводе: Тајчевић, Мокрањац, Алфејев, Денисова..., док нас монахиња Јулијанија (та Денисова) најављује као следеће учеснике фестивала "Державни глас". У моменту постајем свестан и постајемо свесни где ми то, уствари стојимо, постајемо свесни Љубави која нас милује из људи који седе на клупама испред нас у лађи Цркве, постајемо свесни да нас са балкона цркве слушају следећи учесници, хор Харковске духовне семинарије из Украјине који би нас, да је фестивал такмичарски оодуувалии, и, у тих неколико секунди, мени кроз главу пролази: све оно што се десило од почетка до краја да би овде били, од јавног позива на фестивал преко интернета, дељења истог од стране моје маленкости на страницу нашег хора, Маријине смелости да попуни приступну анкету и да је пошаље, брзог позитивног одговора, нашег дерилијума у неколико наредних дана, "склапања финансијске конструкције" за плаћање превоза у дужини од хиљаду и по километара у једном смеру, писања молби писама о "намерама", ломова и ломова у души наше диригентице (а и наше нису биле поштеђене од разних искушења), снаге,подршке и ослонца у молитвама наших најдражих монахиња из Никоља и наших духовника и наших домаћина; одабир композиција које ћемо певати, пробе на којима се певало мало, а више расправљало о томе шта обући и како треба да изгледамо, извесности поласка на пут, контраста између бајковитости описа Белорусије упокојеног игумана Дајбабске обитељи, оца Луке Анића и митарства кроз које смо морали да прођемо на уласку у ову чудесну земљу, пута дугог тридесет сати у, зачудо, најудобнијем аутобусу на свету са малим и великим Миланом као возачима, питање шта ћемо ми овде, трема и узбуђење нас које секу преко стомака и које смо покушали да смиримо само гутљајем кајсијеваче пола сата пре изласка на бину, а онда из куполе Цркве, кад смо кренули да певамо, и из срца ових драгих људи, пружиле су се раширене руке Господа нашег Исуса Христа и Богомајке и примиле нас, онако на ивици суза, једва стојеће, у топли, пријатељски загрљај.
Аплаузи. Овације. Сузе.
Љубав Бога и верног Божијег народа.

3.

Иконе у црквама манастира Свете Јелисавете су све велике и на скоро свакој су делови моштију светитеља чија је икона. Спуштам усне, па чело и свијам се срцем око делића моштију Светог Јована Претече, Светог великомученика Пантелејмона, Светог Антонија Великог у Покровском храму, а кад смо после одржавања фестивала ишли у обилазак Светониколајевског храма при улазу са леве стране као прави домаћини дочекаше нас Свети Јован, Архиепископ Шангајски и Санфранцискански и Свети Силуан Атонски, моја два омиљена светитеља.
То што су они у вечности, а ми у времену и одатле нас кроз прозор својих икона гледају не представља проблем да ћутећи разговарамо и Бога тишином славимо.

4.

Монахиње манастира Свете Јелисавете су пчелице радилице у савршено организованој кошници манастира.
Кухиња. Трпезарија. Продавнице књига, прелепих сувенира од стакла. Ходници конака који се још осликавају. Радионице. Продавница козметичких приозвода и чајева око чијих полица се тискају мале и велике ходочаснице. Продавница производа из Подворја манастира.

5.
Суботњи дан је ведар, диван, мало прохладан, тек да се зна да смо у руским земљама, са златном јесењом светлошћу која облачи цркве и грађевине, стабла бреза и другог дрвећа, и сваки детаљ у манастиру у рајске, прозрачне одежде.
Плаво-златне куполе и крстови на ултрамарин подлози неба.
6.

На бденију уочи недеље свештеници мирошу приступајући верни народ пред целивајућом иконом. Црква је пуна и препуна. На налоње наслоњени у припрати Покровске цркве на ухо примају исповести дежурни свештеници.
Духовник манастира протојереј отац Андреј Лемешонок у десном делу цркве недалеко од олтара исповеда тако што, седећи на не баш удобној столици, од онога који поред њега клечи прима уз образ и браду прошаптане исповеђене грехове у крило и исте, тихо и меко изговарајући разрешну молитву, епитрахиљом брише са овог и оног света.

7.

Монахиња Катарина, наш водич кроз манастир, која је један део свог монашког живота провела у манастиру Бешка на Скадарском језеру, у рано недељно јутро води нас нас на литургију у манастир Свете Јелисавете од коначишта Дома паломники удаљеног на пола сата пешице од манастира. Десном руком за руку држи малу Ксенију, а у левој јој је духовни мач-монашка бројаница (најмлађа ћерка диригентице Маце која више и није тако мала, али да би је разликовали од једне друге алт-Ксеније која је мало већа, зовемо је мала Ксенија).
Невидљива борба траје све време на сваком месту.

8.

На литургији преплићу се и смењују гласови хора монахиња манастира и хора Харковске духовне семинарије. Народ учествује својим гласом заједно са ђаконом који даје ритам испруженом руком и свештеницима на Вјерују и Оче наш на црквенословенском. Света (Бело)Русија се отвара пред нама гостима, на овако свечано богослужење ненавиклим.

9.

У првим редовима са десне стране лађе  храма Богородице Државне уз беле милосрдне манастирске сестре свијају се као руже пузавице деца болујућа од Дауновог синдрома, као да и својим ручицама и телом желе да упију ту неисрпну љубав која из сестара зрачи.
Девојка и жена, параплегичари, тако испреплетаних удова и намучених тела да је тешко и бацити поглед на њих, су испред мене, једна у колицима, једна на болничком кревету са точкићима. Уз њих стоје сестре и милују им лица, сагињу се и нешто им шапућу, ваде из џепова на њиховим белим униформама бочице са освештаним уљем и помазују им руке и чела у знаку крста. Свештеници у току литургије и даље у њиховој близини исповедају народ који би да приступи Светој Чаши. Један свештеник са требником и епитрахиљом прилази до жене која лежи у болничком кревету,прислања своје ухо уз њена уста и она се исповеда, покушавајући да контролише невољне трзаје главе. Испод епитрахиља се, по читању рарешне молитве, израња лице које сија нетварном светлошћу.
И ко сам сад па ја, безнадежни, да заједничарим са њима у истој Чаши?

10.

Причешће дуго траје и сви би да се причесте из путира који држи отац Андреј. На молбу сестара моја супруга Весна алт и ја бас причешћујемо се код другог свештеника-члана хора из Украјине. Кад је Весна изговорила своје име и он је, изрекавши на руском оно што говори свештеник при причешћивању,  узвикнуо:"Ти наша!"
Деци која болују од Дауновог синдрома, кад се причесте, израстају анђеоска крила, добијају осмех серафима и крећу да лете по цркви.

11.

Кад смо се растајали од монахиња Јулијаније Денисове и монахиње Катарине, знали смо да растанак постоји само на физичком нивоу.
Рекла нам је Денисова да певамо детиње искрено, невино и из срца. На руском Србија и срце су речи које готово идентично звуче.
Можда ћемо једном и сами дорасти до те истине.

12.

Слава Богу за все!

среда, 30. јануар 2013.

ЦРТИЦЕ СА ХОДОЧАШЋА

ЈАШИ или КАД (НЕ) ЗНА ЛЕВА ШТА РАДИ ДЕСНА, КОНАЧНО



                   У Саборном храму Митрополије Молдавске теку реке верника ка ћивоту са моштима Свете Мати Параскеве, ка своме ушћу и извору благе Божије благодати. Испред цркве стоји старица, проси и гризе комад сувог хлеба преосталим зубима, дуго мотајући залогај по устима, чинећи час један, час други образ ковачким мехом.
                  Прилазим и пружам јој пластичну чашу од два деци у којој је кисело млеко, купљено у радњи пре неки минут ради окрепе пред наставак ходочашћа по румунским манастирима. То је једино што тренутно код себе имам, све друго је код моје жене која се већ сатима купа у благодати у лађи цркве.
                  И, гле, старица започиње чудесни, раскошни плес који се састоји од поцупкивања, ширења руку, осмеха, благодарења, врускавих узвика на румунском које наравно не разумем, прекиданих покушајевима да садржај пресели тамо где треба, а без кашичице-усисавањем уснама директно из чаше. 
                  Оно што ја заузврат добијам је радост: округла, чиста и бела као капљица млека на њеној бради, можда зато што први пут у животу имам осећај да сам у право време пружио неком оно што му је у том часу најпотребније.


(29. јануар 2013. год.)

среда, 23. јануар 2013.

БУЂЕЊЕ

                                  док смо ронили
                                  по благодати
                                  тражећи шкољку
                                  и у шкољки бисер
                                  од свиња далеки
                                  на леђима
                                  плутали лењо
                                  жмиркајући
                                  на божански примрак
                                  ни слутили нисмо
                                  колико су близу
                                  јежеви 
                                  и подводне стене
                                  и док пливаш пливаш
                                  а на крш обалски се мора
                                  и није свака узбрдица Тавор
                                  већ пре на Голготу личи
                                  и кондиције 
                                  (зато пливаш и рониш)
                                  и стомак ти треба
                                  за шамар, пљување и смрт
                                  ако се хоћеш
                                  уподобити 
                                  Ономе
                                  који је 
                                  Први
                                  до крви
                                  проплакао