недеља, 23. октобар 2011.

Божије играрије или Појмо Господу нашем појмо или Како је лепо пребивати у прелести самољубља :)




                                      први преплет


43.

             Ако се шапат јутарње молитве толико испреплете са цвркутом славуја из шумарка поред моје куће, хоћеш ли разабрати, Господе, за кога се и за шта молим?
             Или да будем срећан кад и славују и мени дарујеш чисто, радосно и умивено јутро и топло гнездо да се у њему излегу птићи, паперјасти и сањиви од жеље да што пре полете у висине, да буду ближе Теби, свом Творцу?

                                             (18.април 2006. године)




42.



            У Врбици, мало испод моје куће из гнезда на не знам ком  дрвету, које као да је израсло на међи између парцеле стварности и парцеле сна, скривени, невидљиви славуј у касним послеподневним сатима почиње да поје вечерње на празник Врбицу. Идем за својим малим стадом кроз тек расцветан шљивик, главе уроњене у облак мириса, и на налоњу од дланова растворено ми је Свето Писмо из којег безгласно, у себи, читам:
         Заиста, заиста вам кажем: ја сам врата овцама. Сви који год дођоше пре мене лопови су и разбојници; али их овце не послушаше. Ја сам врата; ако ко уђе кроз мене спасшће се, и ући ће и изаћи ће и пашу ће наћи. Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу. Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука где долази, и оставља овце, и бежи; и вук граби овце и разгони их. А најамник бежи, јер је најамник и не мари за овце. Ја сам пастир добри и познајем своје, и моје мене познају. Као што Отац познаје мене и ја Оца; и живот свој полажем за овце. И друге овце имам које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће глас мој, и биће једно стадо и један пастир. Зато ме Отац љуби, јер ја живот свој полажем да га опет узмем. Нико га не узима од мене, него га ја сам од себе полажем. Власт имам положити га и власт имам опет узети га. Ову заповест примих од Оца свога.(Јн; 10;7-18)
      Затварам Књигу, јер ми овце поодмакоше, и кад се оне, после пар кругова трчања за њима по безброј пута раније пређеним путевима, поново смирише, стижем да до краја вечерњег славујског поја само на трен да бацим поглед између корица књиге са које зрачи лик румунског старца Клеопе који је Свете Оце изучио идући за овцама.(видетиСтарац Клеопа; Пут Неба; страна 93; Библиотека Образ светачки).
     Кад затворих и ту књигу, прилазе  ми сва три јагњета и њушкицама опрезно почеше да испитују да ли сам њихов, па одскакуташе, не рекавши ми ништа, скоковима који као да су ницали из земље од јагањаца независно и узимали их под своје.


                                            (11. април 2009. године)

из рукописа-диптиха "Велики Пост"



                                      други преплет



                         "Заволео сам славуја и он ме је надахнуо



   Једног дана рано ујутру удаљио сам се сам самцит у нетакнуту шуму. Јутарња роса покривала је све, и све је светлуцало под зрацима сунца. Нашао сам се у једној дубодолини. Прошао сам је с краја на крај. Најзад седнем на један камен. Крај мене је тихо протицао бистар поток, а ја сам изговарао молитву Исусову. Владала је савршена тишина. Ништа се није чуло. Мало касније ту тишину прекиде један диван, опојан глас који је - тако сам га ја доживео - певао и узносио химне Творцу. Погледам - не видим ништа. Најзад, на грани, на дрвету наспрам себе, угледам птичицу; био је то славуј. Чујем га како цвркуће, како пева из све снаге; што се каже, језик му је био неуморан, а грло му се надуло од силног певања. Та сићушна птичица је забацила унатраг своја малена крила како би имала што више снаге и извијала преумилне тонове, да би што јаче пустила свој лепи гласић... Зато се и надимало њено грло. О...! О-о-о! Да сам имао при руци какву чашицу са водом, па да ми птичица приђе да из ње отпије и утоли жеђ!
   Ударише ми сузе на очи. Биле су то исте онакве благодатне сузе какве су ми се већ једанпут спонтано сливале низ образе и које сам стекао после мог чудног сусрета са старцем Димом. Ово је био други пут у мом животу да искусим такав плач.
    Нисам у стању да вам предочим шта сам осетио. Али, ето, открио сам вам тајну. Размишљао сам:"Зашто овај славујчић излива из свога грла ове грлене гласове? Зашто да изводи ове мелодије? Зашто да пева ову предивну песму? Зашто, зашто, зашто?... Зашто да пева из свега грла? Зашто, ради каквог циља? Да не чека да га ко похвали? Наравно, не. Тамо нема ко да га похвали." Сам сам о свему овоме у себи филозофирао, мудровао. Ту склоност и особину стекао сам после оног догађаја са старцем Димом. Раније то нисам чинио. Шта ми све тада није рекао овај славујчић! А и шта све ја њему нисам рекао у своме ћутању:"Славујчићу мој, ко ти је рекао да ћу ја наићи овуда? Овуда нико не пролази. Овај крај је тако неприступачан! Што лепо, без прекида, вршиш своју дужност и узносиш своју молитву Богу! Шта ли ми све говориш,славујчићу мој; колико ме само поучаваш! Боже мој, узбуђен сам! Славују мој, ти ми својим цвркутањем показујеш како да и ја славословим Бога, и још хиљаду других ствари, много, много других ствари ми ти казујеш..."
   Здравље ми није добро, па не могу да вам све испричам како сам се тада осећао. Од овога мога доживљаја могао би да се напише читав роман. Много сам заволео славуја. Заволео сам га, а он ме надахнуо. Помислио сам :"Зашто он може, а ја не бих могао? Зашто се он овде скрива, а не и ја?" Тако ми дође на ум помисао да треба да отидем, да се удаљим, да се сакријем,као да ме нема. Рекох у себи:"Зашто он пева? Је ли било какве публике пред њим? Да ли је знао да сам ја ту и да га слушам? Ко га је уопште слушао док пева из свега грла? Зашто је ишао на тако скровита места? Па и они други славуји у оближњим угловима, у потоку, певају и ноћу, и дању, и увече, и изјутра, па ко их слуша док сви заједно, из свег грла, певају? И зашто то раде? Зашто одлазе на скровита места? Зашто парају, да тако кажем своја грла? Циљ им је, свакако, богослужење. Појање у славу њиховог Творца, служење Богу."
     Све ове птичице које славе Бога, Творца свих и свега,, а да их притом нико не слуша, сматрао сам за гласнике Божје. Јесте. Птичице су се криле да их нико не чује, верујте! Није их занимало да их други чују, него су жуделе да их у самоћи, у тишини, у пустињи, у чутању, не чује нико осим Творца и Саздатеља свега. Нико осим Онога Који им је подарио живот, дисање и глас. Упитаћете: па зар су птичице имале ум? Шта да кажем! Не знам да ли су певале свесно или несвесно; то не знам. Јер, оне су птичице. Могуће је да су сада у животу, а касније да не постоје, као што и каже Свето Писмо. Ми не треба да размишљамо другачије него што пише у Светом Писму. Можда ће нам Бог открити да су та мала створења заиста били Божји гласници, Божји весници. Ми то не можемо знати. Једно је сигурно: она су се крила, да нико не чује њихово славословље.
     Тако, у Светој Гори, такав је и живот монаха - то је непознат живот. Живиш поред старца, волиш га, вршиш метаније, упражњаваш подвиг; све се дешава, али ничега се не сећаш, нити има кога ко би рекао:"Ко је овај?" Живиш Христом, Христов си. Живиш у свему, а живиш Богом, у којем све живи и креће се. Улазиш у нестворену Цркву и ту живиш као непознат. И док изгараш у молитви за ближње твоје, остајеш непознат свим људима и највероватније да те никада неће ни упознати."

(Из књиге "Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита" страна 86-89; Беседа, Нови Сад, четврто издање 2009. године. Књига купљена у манастиру Манасија 14. августа 2011. године и први пут прочитана средином августа исте године. Слава Богу за све!)

субота, 15. октобар 2011.

Молитве исписане по Зиду од електрона за Књигу Лица још неотпечаћену (видети Откр. 20, 12.-15.)

1. Као пророку Михеју,даруј нам, Господе, да пред земаљским царевима не прећутимо речи истекле из Твога Духа Светога и казане нам на разобличење лажљивог духа што је у устима њихових пророка. Даруј нам да не сагињемо главу пред убилачком јарошћу голе царске силе, бранећи Твоју истину, јер си Ти једини, Истина над истинама и Цар над царевима, сада и увек и у векове векова. Амин.

2. Господе, дај ми уши да Те чујем и ума да примим Твоје Речи и уста да их на свој језик преведем и смелости да их, такве, у слух Твој и ближњих вратим.

3. Господе, допусти ми да понекад бацим бисере пред свиње да свиње претвориш у шкољке за бисер. И даруј ми умно око да разабрем шта је шта и шта је ко и шта сам ја ако то Теби после буде уопште важно.

4. ‎"Икона сам неизрециве Твоје славе, иако ране прегрешења својих носим." (У Панихиди Службе за упокојене Светог Јована Дамаскина, а из "Духовних беседа" Архимандрита Софронија Сахарова)

5.Gospode, ne dopusti da skrenem s uma, vec mi daruj um kao put u Tebi cist i prav(i)

6. Gospode, blagoslovi svaku ruku milosrdjem vodjenu koja se pruza kao pomoc bliznjem.

7. ‎"Макар ме Бог свакодневно узводио у сазрцање небеске сладости, ја ћу, ипак, плакати због својих греха"...(Преподобни Силуан Светогорац)

8. Gospode, dopusti da nas obujmi Tvoja prevecna ljubav kao pojas za spasavanje dok nam Ti ne dodjes i silnom Svojom Desnicom nas u Svoj Brod Spasenja kao Jedini Kormilar ne podignes

9. Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, nek ne presahne vrelo radosti u srcu kad znam da Si sa mnom dok bivam Tvoj brzi hod i ruka koju bliznji treba i molitva meka sto se kao lek spusta na vrelo celo bolnog.

10. Боже, кад се једном Књига отвори, не дај ме смрти и аду и огњу језерскоме по не-делима мојим, већ ме познај по Сину Твоме око чијих ногу сам се свио и по Оној коју неодступно грлим и сад и до века.