понедељак, 23. мај 2011.

ВЕЛИКИ ПОСТ (из рукописа-диптиха)

                                                           СА ОЦИМА...
...21.
                      ...Који си свуда присутан 
                         и све испуњаваш...




              Као што отац Милован управо освештаном водом струковима босиљка по читавој кући и нашим косама чини видљивом росу Твоје благодати, тако и ја, безуман и гордости склон, покушавам Тебе, безмерног, бескрајног, безобличног да облепим речима да бих Те макар себи учинио видљивим, заборављајући намерно да то могу само оком чисте душе и то ако Ти хоћеш да Се видиш. 


                                                                                   (21. март.2009.године)


...22.


             Верујем да је данас у сигурној лађи цркве Венчачког манастира, док смо се држали  оцу Сави за скуте кад се он за Агнецом, нас вукући, вазносио уз помоћ арханђелских крила на духовна небеса, било нас више него што се телесним оком то могло видети.
             Више нас је било за оних четрдесет мученика севастијских, за оних четрдесет младића овенчаних мученичким венцем, а ниспосланих, а где би друго, него на Венчац планину да нас укрепе и својим телесним присуством-делићем својих светих моштију-од чијег целивања усне бриде.


                                                                                    (22. март 2009. године)








                                      ... У ИСУСОВОЈ МОЛИТВИ...


...10.
              "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога." (много пута)
               Полугласно, ил шапатом, зубима, језиком и ваздухом што из плућа струји. Ум је ту негде, однекуд дојури, па поново одлута.
               Капије срца су затворене, јер је мрачно, а ноћу се капије не отварају. Зато (много пута). До јутра. Да се у рано јутро кључем Имена срце отвори.


                                                                                  (10. март 2009. године)


...12.


              "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога." (много пута)
              Умно. У тренуцима кад нисам безуман. Кад ми непца и језик исисају слаткоћу шарених бомбона које нуди свет. Око умори од дугиних боја.


                                                                                 (11/12. март 2009.године)


...14.


              "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога." (много пута)
               Умно-срдачно. У голим длановима ума пренети варницу Твог Имена до срца и спустити је унутра у срце зарасло у коров мрсних помисли. Нек оно плане, разгори се, у огањ претвори дух, душу и тело.
                Споља ништа да се не види, сем поточића суза низ оба образа. Нек извиру секунд, минут, два да се спере гареж кад се пламен повуче и умине, док га, кад се Њему хоће, поново не распири дах Духа Светога.


                                                                                (14. март 2009. године)


...16.


           Срдачно.
           "Господе Исусе Христе, Сине Божји, загрли ме грешнога." (Једанпут, али засвагда.)


                                                                               (16. март 2009. године)


...26.


            Долазе таква времена да нећемо имати времена за дугачка молитвена путовања од ума до срца и да ћемо, лизнути смрзлим дахом Новог Доба, крцани као љуске од ораха у левици антихристовој, на сав глас непрестано да вапијемо:
             "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј нас грешне!"


                                                                             (26. март 2009. године)




                                                   ...ХИТАМО...




...27.


                Откад смо са рајских блажених висина сурвани у земљана тела, о тела се спотичемо и као непослушна деца гледамо како да се отргнемо од Деснице Твоје којом нас натраг у исконски завичај водиш.
                "Господе, дођи!", вапимо тешки и троми, неспособни за лет, као да немамо анђеоска, већ пилећа крила.
                И Ти, бескрајно милостив и снисходљив према подобију Твоме, у земљано тело се облачиш и доносиш међу нас, већ изнемогле од запомагања, скапале од жеђи на готово пресахлом извору наде, бескрајну радост - живу воду Твог присуства - у све дане до свршетка века.
               "Маран ата!" запљускује и нас тај талас који је носио апостоле.
                И кад нас као мрве Своје, зрнца посолиш по свету, нама и блато, мочвара и муљ под ногама бива као вуна, перје ил бели облак.
                Све нам је лако: Твоје речи говоримо, Твоја дела творимо.
                Само Те молимо:
                "Дај нам, Господе наш Исусе Христе, да и ми будемо са Тобом као што си и Ти с нама  у све дане до свршетка века.


                                                                           (27. март 2009. године)




...36.


             И већ је пета, глувна недеља поста и стишан и сабран у себи, погружен у страх Божији, испрепадан дубином у коју повуче вртлог греха, па вртлог покајања, угошћен Твојим Телом док ми крв Твоју Крв по телу разноси, док трљам духовне очи да се расаним и устанем из блата прелести-обмана, у месту, чини ми се, стојим, а Васкрс ка мени хита.


                                                                          (5. април 2009. године)


             
                                           ... КА ВАСКРСЕЊУ!




...37.


         Како сокови у биљкама певају! Како свако живо створење, под топлим дланом Сунца, хоће из себе да искочи, да набуја, да се преобрази и васкрсне!
          Душа ми пева Господу и плеше као цар Давид уз сунчане гусле и јасне кимвале.
          Све што дише нека хвали Господа!


                                                                         (6.април 2009. године)


...40.


         Овако ми говори Господ док се мучим и повијам под теретом помисли, нагнут, неопрезно, без ослонца, над понором очајања:
         "Ти си моја овца на поводцу, а Ја сам твој Пастир Добри.
           Пуштао сам те да пасеш по околним ливадама, а ти ниси знао да је и та паша Моја, јер нема ничега на овом и оном свету да није Моје.
           Враћам те у Моје мало стадо, међу осталих деведесет девет оваца које се нису губиле као ти и које слободно пасу под Мојим брижним погледом, а тебе спутавам ужетом чисте, божанске љубави, усмеравам те штапом Мојих заповести сад куда Ја хоћу да Ми се поново по трави и цвећу не раскакуташ и поново у врз непослушности не заплетеш".


                                                                        (9. април 2009.године)


...41.


            Пред дане Христовог Страдања и Васкрсења пловимо у велику тишину и све буре које су се у души подизале смирују се. Ништа више није важно, сад смо сведоци, преносимо се духом у те дане и  за Христом идемо отворених чула, отвореног ума, спремни да заједно са Симоном Киринејцем понесемо Часни Крст до Голготе. 
            Следи нам да се Страдању Христовом земно поклонимо, а неки од нас, који су довољно тихи и јаки, окусиће сирће својим уснама и осетиће копље и у својим ребрима.
            Коме Христос учини милост,томе у Гробу Господњем у први дан седмице видеће покрове где леже заједно са Исусовим.


                                                                       (10. април 2009. године)


...46.


              У овом дану греју ме и хладе лица, жеље и стрепње мојих ближњих. Кад се из буке мноштва гласова извукох, а они се размилеше својим путевима, улазим у тихо Јеванђење по Јовану, слушам Твоју првосвештеничку молитву, кријем се иза дрвета у Гетсиманском врту, чујем петла како други пут запева, пратим Те на путу ка Голготи и крсној смрти, у први дан седмице у трку престижем и Петра и Јована, радујем се и плачем истовремено кад видим покрове где леже и убрус...посебно савијен на једном месту и коначно схватам да си ми и од ближњих ближи, и да Те волим свим срцем, и душом, и умом, собом целим, више од себе...


                                                                        (15.април 2009. године)



              


   









             


      

понедељак, 16. мај 2011.

ЧУДА НА ПУТУ КА ЕГИНИ


        1.    

        Стојимо на пристаништу острва Саламине, оног дела острва окренутог ка Пирејској луци у близини Атине, насукани као Ксерксови бродови на овом истом месту за време грчко-персијских ратова и, као и они, ни макац даље. Закуцао нас за овај бетон штрајк грчких лучких радника у Пирејској луци, а једини бродић који сме уз дозволу синдиката да исплови је онај који нас је је из пусте луке града Атине до првог суседног острва Саламине довезао, све у циљу да постоји могућност да ће нас одатле неки дивљи морски таксиста својим бродићем превести до Егине, као што је кроз шуму грлених, прегласних реченица успела да наслути једна наша сапутница која зна грчки.
               Стојимо већ шести сат, а море испред нас бива све узбурканије, а групу од деветнаесторо људи, махом из Аранђеловца, Новог Сада, али и из Лазаревца, Шапца и, Београда и Тополе, изломљених дугим путем претходне ноћи у претесном минибусу, захвата спољна и, што је горе, унутрашња тама-право духовно помрачење.
                Иза нас је преко пута улице испред њихових кафаница већ бедем знатижељних Грка, јер се већ прочуло по месту да на пристаништу стоји већ пола дана дведесетак лудих Срба који би до Егине, али не желе да јединог дивљег таксисту који сад плови по Средоземном мору  (који, узгред буди речено, неодољиво подсећа на нашег Бату Паскаљевића) плате по безобразној цени од шездесет евра у једном смеру, док је цена превоза, и то од Пирејске луке  до Егине у нормалним околностима свега седам евра.
                 Стојимо, дакле, и даље, без могућности да се вратимо до нашег аутобуса у коме су нам све ствари, и храна, и  топла одећа, јер је крај новембра 2010. године,  до аутобуса који је налази паркиран и чека нас испред капија Пирејске луке, јер бродић којим смо се овде превезли више не саобраћа, бар не данас, а ка Егини се не може, јер само пар људи има тај новац да плати вожњу чамцем сумњивих пловних карактеристика који више личи на љуску од ораха, него на путнички бродић-чамац.
                 Преговори са Батом Паскаљевићем  у два наврата да спусти цену у претходних шест сати су били безуспешни, јер се намерио јунак на јунака, он, човек, у време страшне кризе у Грчкој, решен да заради, а ми из осиромашене Србије, сумњичави према сваком ко жели да нам на силу и превару извуче паре из плитког џепа,неспремни да дамо више него што се мора.
                 Oба пута након окончања преговора  наш Бата-наш једини начин да стигнемо, осим пливајући,  до Светог Нектарија Егинског, демонстративно својим бродићем, натоваривши уместо путника неку робу, испловљава, скачући по таласима као пљоснати белутак кад га дете фрљне по мирној површини воде.
                Ми из Аранђеловца, нас десетак, стварно немамо новца да би до Егине стигли по овој цени, а и ако би за толико имали у оба смера остали би без иједног еврића у џепу хиљаду километара далеко од својих домова. А ако неко и има и преко тога из солидарности према другима и из ината не би преко кренуо.
                Са Новосађанкама је другачије (ипак је то она богатија Србија), и оне су испрва биле једном ногом закорачиле у бродић, али видевши да нам се група цепа и да остали и даље остају закуцани свако на свом месту, ту своју ногу повлаче натраг на обалу.
                 А потом, наредних сати, крећу да нам струје кроз главу најразличитије идеје како да се до Егине и лековитих моштију Светог Нектарија Егинског некако стигне, у чему нам се придружује и неколицина мештана, па и сама локална полиција, чинећи тако себи занимљивим једнолично суботње поподне.
                 У групи са нама је и отац Иларион и мати Евдокија, игуманија манастира Никоља под планином Рудник. Присутне Новосађанке су све духовна деца оца Илариона и њихова решеност да не одустану од циља коме смо се запутили је најјача, упркос благим, па све оштријим речима оца Илариона да се уразуме, да су препреке које су нам се ка том циљу испречиле превелике, а искушења претешка, и да је ово докле смо у овим условима стигли исто као да смо већ са друге стране и да нам се то тако и прима. Његове речи су све оштрије, јер му се деца отимају, постају непослушна и претварају се у дечурлију, а непослушна су само из разлога, сазнаћемо касније, што је свако од нас на својим рукама и на својим духовним плећима понео неку своју муку да је спусти пред Светог Нектарија, али посебно једна девојка из Новог Сада, са својом, чини се, највећом, јер, иако се то споља не види, она је у тешком  психичком и душевном нокдауну и на ово путовање је пошла право из психијатријске клинике у пратњи своје мајке.
                 Стојимо тако и даље гладни, промрзли, без идеје где би преноћили на Саламини, јер је познато да се не зна кад се штрајкови у Грчкој окончавају, а данас је субота, и већ стрепимо како ћемо до нашег минибуса сутра доћи и како ћемо се до Србије вратити.
                 Стојимо, изгубљени, ван себе, а у себе нико да се порине, нико у молитву да се погрузи, да од Господа и Светог Нектарија помоћ потражи. Нико, сада знамо, осим мати Евдокије и оца Илариона. Како се само у изразу лица, понекој речи и у понашању мати Евдокије видела жеља за испуњењем њеног дугогодишњег сна да ипак стигне и стигнемо до манастира Свете Тројице, и то упркос томе што је море све узбурканије, што је ноћ попадала по нама, што би њој, на крају крајева, био први пут да се по мору у крхком пловилу кроз ускомешане природне стихије вози.
                  Не видимо, стојимо у сопственом забораву, не видимо ни то колико смо ван себе, а тек колика је љубав и милост Божија, не видимо ни колико је управо тад Свети Нектарије Егински ту, са нама је, присутан, и милује нас својим крупним, благим и топлим очима, погледом пуним саосећања.
                   Јер и јесмо ту где јесмо, зато што узбуркано море није само море, нити је узбурканост само наша, или грчка, већ је светска, ту смо што не видимо да чуда станују у нама, што Господу за своју муку не говоримо  тихо као најближем пријатељу који је ту увек  кад затреба, него вичемо гласно, изгубљени, гласни смо, галамимо као ови Грци, иза нас што се подгуркују и на нас прстом показују.
                    Што гледамо и не видимо да је данас, двадесет седмог новембра 2010. године субота, а да је сутра недеља, и да се сутра служи Света Литургија и да би нас Свети Нектарије све за руку, једно по једно, ако треба, ходајући по таласима морским, до Егине превео.
                    Што не осећамо да је и тај Грк што нас проба наш брат и да ће нас баш он око пола осам бити тај који ће нас потрпати у своју љуску од ораха и превести нас на другу страну, лебдећи изнад таласа, са свима нама унутра, премрлим истовремено од страха и олакшања и одушевљења што ћемо коначно до Егине стићи, и то по цени као у најнормалнијм условима.
                    Да, нисмо ни сањали, ни били свесни у том тренутку, да нас Домаћин на Егини жели баш у недељу ујутро на јутрењу и Светој Литургији, из разлога да би нас све, целу групу, угостио и почастио, глад и жеђ нам утолио Телом и Крвљу Христовом и да би нас, после, и буквално гладне, нахранио нафорама, слатким и великим као кућа. Да бисмо истог јутра видели и доживели на лицу места колика је благодатна сила Свете Тајне јелеосвећења која и ђавоиману девојчицу коју затичемо у манастиру на наше очи смирује. Да би свако од нас доживео по једно мало чудо које се збивало у срцу, препознавши у њему Лице Онога које нас назад, ка Себи, у наше сопствено срце зове. Да бисмо видели како игуманија манастира Свете Тројице у коме су похрањене мошти и у коме је гроб Светог Нектарија, када је чула из које смо земље дошли и кроз каква смо искушења прошли, скочила са столице и у бескрајној радости, све крстећи се и пљескајући рукама, поскакивала, говорећи:" Чудо, заиста чудо!" Да бисмо, пола године касније, сазнали да се девојка из Новог Сада у потпуности исцелила, вративши се потпуно у нормалне животне токове цела и здрава.
                Да бисмо моја супруга и ја из благих речи и погледа оца Илариона постали и остали утврђени у вери да ћемо, по њој,  од Свете Тројице кроз Светог Нектарија добити на дар дете, не од облака и морске пене, већ од костију, крви, живе људске душе и меса које ће Нектаријево име, као знамен, носити...


              http://www.facebook.com/media/set/?set=a.1579388657169.82493.1609242732&l=e890cb1d16
    


                   2.




                         " Тада се сетио времена када му није било више од тринаест година. Носио је памучну одећу и плетену капу. Био је без новаца и толико сиромашан да је сву своју имовину спаковао у један једини завежљај. Није имао чак ни новац којим би купио карту за брод. Капетан брода је то осетио и одлучио да се поигра с њим. 
                          " Куда идеш, храбри дечаче?"
                          "У Константинопољ, господине."
                          Нектарије није рекао ни реч. Само је стајао тамо, у углу пристаништа, збуњен и потиштен, посматрајући морнаре како иду за својим пословима, трчећи напред и назад и покушавајући да упале мотор свог брода.
                          " Боже мој", мислио је, "шта ће бити са мном? Хоћу ли и даље живети овде, у овој старој земљи и остати неписмен, онемогућен да изучаван Свето Писмо и Стари Завет? Хоће ли се сви моји снови развејати на овом пристаништу?" Док је размишљао о томе и помало сажаљевао самога себе, приметио је како брод не може да крене. Испуштао је неке чудне звуке, али се није покренуо. Морнари су трчећи кружили унаоколо покушавајући да открију шта га у томе спречава, али у томе нису имали успеха. Капетан се сасвим уозбиљио. Псовао је и у том свом гневу готово да је био спреман да поломи кормило. Капетан се изненада окренуо и његов поглед је случајно сусрео Нектаријев. У том часу  његове очи су биле препуне суза и налазио се довољно близу брода да би могао да замоли капетана:Молим Вас, поведите ме са собом." Исувише збуњен да би могао да буде безосећајан, капетан га је позвао на брод. Онога тренутка када је крочио на брод, мотор је коначно почео да ради као да је био руковођен неком чудном силом, а затим снажно кренуо напред. Брод је сада на себи имао тајанствене, чудесне реликвије, тј. делић Часног Крста који је Нектарије носио у крсту око врата, а који му је поклонила његова бака."


(Одломак из књиге "Свети Нектарије Егински, Земаљски Анђео, Небески Човек; Библиотека Образ светачки, књига двадесет и седма, друго исправљено и допуњено издање; Београд 2005., страна 24. и 25., а преведено са грчког из књиге Сотоса Хондропулоса "Светитељ Нектарије Егински-светитељ нашег столећа")


              3.




              " Земаљски живот је путовање које се не прекида ни за трен. Идемо, стално идемо, а онда се изненада отворе врата вечности  и ми се изгубимо у њеном незамисливом пространству. Како дивно каже свети Давид: Дошљак сам на земљи: немој сакрити од мене заповести Твоје! Управо тако: Закон Христов је нит помоћу које се извлачимо из мрачног лавиринта земаљског живота у блажену вечност."


(Свети Игњатије Брјанчанинов "Писма монасима и људима у свету о духовном животу", Библиотека Филокалија, књига дванаеста, Предањске студије, Београд 2009., страна 99.)






                                                        Молитвама Светог Нектарија Егинског, 
                                                        Господе Исусе Христе, Сине Божији,
                                                        помилуј нас грешне!
                                                             




                                                       У Врбици, дана 16. маја 2011. године

понедељак, 09. мај 2011.

САН У ТРИ ЛИЦА

 Ја и Ја сањамо о Ја.

Једно Ја носи наочаре са једним напрслим стаклом, помало ружичастим, са једним целим, помало магленим.
 Иза тих стакала Ја трепће зачуђено и заљубљено у оно што види и што једва може да схвати; што уме само да воли.

Друго Ја има око кошуте које призива месец. 
Друго Ја је сањана грлица која на длан слеће и кљуном пије воду из уста првог Ја.


Сањано Ја је осмех по коме се ваљамо као мала деца по непокошеној, стрмој ливади.
Колевка из које плачемо срећни што нас претходни љуљај
није завитлао међу звезде.


                                                      Београд, фебруара 1995. године

  

петак, 06. мај 2011.

АРСЕНИЈУ ВЕНЧАЧКОМ, ПРЕПОДОБНОМ ОЦУ

                                              Газих
                                              распукнуту плочу гроба
                                              кратковидим оком
                                              не разабирајући да ходим
                                              по светлом облаку


                                              Између тебе и мене 
                                              Свече
                                              непропусна опна је времена


                                             Дланом
                                             (још кожом пресвученим)
                                             на ковчегу
                                             пуном ти моштију
                                             милујем ону 
                                             што с Небом нас спаја
                                             од Неба раздваја -
                                             тишину венчану


                                             Са оне друге стране
                                             поклопца-опне-времена
                                             благоухани длан прислањаш


                                             Преплићу се 
                                             линије живота
                                             па смрти
                                             па Живота


                                             Моли Бога
                                             за нас
                                             преподобни оче
                                             Арсеније






                                                      Сабор Св. Архангела Гаврила
                                                      по Благовестима, 
                                                      8.априла 2010. године






                     

ЦАРИНИК ГОВОРИ

                                                         РАЗГОВОР


                                       "Ево стојим на вратима и куцам.
                                        Ако ко чује глас Мој
                                        и отвори врата,
                                        ући ћу њему
                                        и вечераћу с њим
                                        и он са мном."
                                        (Откр. 3;20)


                                         Уђи, Господе,
                                         отворено је.
                                         И гости и домаћи
                                         су већ за Трпезом,
                                         у свечана, вечерња 
                                         одела одевени.
                                         Горње Место те чека.


                                                                      15. марта 2011. године