понедељак, 16. мај 2011.

ЧУДА НА ПУТУ КА ЕГИНИ


        1.    

        Стојимо на пристаништу острва Саламине, оног дела острва окренутог ка Пирејској луци у близини Атине, насукани као Ксерксови бродови на овом истом месту за време грчко-персијских ратова и, као и они, ни макац даље. Закуцао нас за овај бетон штрајк грчких лучких радника у Пирејској луци, а једини бродић који сме уз дозволу синдиката да исплови је онај који нас је је из пусте луке града Атине до првог суседног острва Саламине довезао, све у циљу да постоји могућност да ће нас одатле неки дивљи морски таксиста својим бродићем превести до Егине, као што је кроз шуму грлених, прегласних реченица успела да наслути једна наша сапутница која зна грчки.
               Стојимо већ шести сат, а море испред нас бива све узбурканије, а групу од деветнаесторо људи, махом из Аранђеловца, Новог Сада, али и из Лазаревца, Шапца и, Београда и Тополе, изломљених дугим путем претходне ноћи у претесном минибусу, захвата спољна и, што је горе, унутрашња тама-право духовно помрачење.
                Иза нас је преко пута улице испред њихових кафаница већ бедем знатижељних Грка, јер се већ прочуло по месту да на пристаништу стоји већ пола дана дведесетак лудих Срба који би до Егине, али не желе да јединог дивљег таксисту који сад плови по Средоземном мору  (који, узгред буди речено, неодољиво подсећа на нашег Бату Паскаљевића) плате по безобразној цени од шездесет евра у једном смеру, док је цена превоза, и то од Пирејске луке  до Егине у нормалним околностима свега седам евра.
                 Стојимо, дакле, и даље, без могућности да се вратимо до нашег аутобуса у коме су нам све ствари, и храна, и  топла одећа, јер је крај новембра 2010. године,  до аутобуса који је налази паркиран и чека нас испред капија Пирејске луке, јер бродић којим смо се овде превезли више не саобраћа, бар не данас, а ка Егини се не може, јер само пар људи има тај новац да плати вожњу чамцем сумњивих пловних карактеристика који више личи на љуску од ораха, него на путнички бродић-чамац.
                 Преговори са Батом Паскаљевићем  у два наврата да спусти цену у претходних шест сати су били безуспешни, јер се намерио јунак на јунака, он, човек, у време страшне кризе у Грчкој, решен да заради, а ми из осиромашене Србије, сумњичави према сваком ко жели да нам на силу и превару извуче паре из плитког џепа,неспремни да дамо више него што се мора.
                 Oба пута након окончања преговора  наш Бата-наш једини начин да стигнемо, осим пливајући,  до Светог Нектарија Егинског, демонстративно својим бродићем, натоваривши уместо путника неку робу, испловљава, скачући по таласима као пљоснати белутак кад га дете фрљне по мирној површини воде.
                Ми из Аранђеловца, нас десетак, стварно немамо новца да би до Егине стигли по овој цени, а и ако би за толико имали у оба смера остали би без иједног еврића у џепу хиљаду километара далеко од својих домова. А ако неко и има и преко тога из солидарности према другима и из ината не би преко кренуо.
                Са Новосађанкама је другачије (ипак је то она богатија Србија), и оне су испрва биле једном ногом закорачиле у бродић, али видевши да нам се група цепа и да остали и даље остају закуцани свако на свом месту, ту своју ногу повлаче натраг на обалу.
                 А потом, наредних сати, крећу да нам струје кроз главу најразличитије идеје како да се до Егине и лековитих моштију Светог Нектарија Егинског некако стигне, у чему нам се придружује и неколицина мештана, па и сама локална полиција, чинећи тако себи занимљивим једнолично суботње поподне.
                 У групи са нама је и отац Иларион и мати Евдокија, игуманија манастира Никоља под планином Рудник. Присутне Новосађанке су све духовна деца оца Илариона и њихова решеност да не одустану од циља коме смо се запутили је најјача, упркос благим, па све оштријим речима оца Илариона да се уразуме, да су препреке које су нам се ка том циљу испречиле превелике, а искушења претешка, и да је ово докле смо у овим условима стигли исто као да смо већ са друге стране и да нам се то тако и прима. Његове речи су све оштрије, јер му се деца отимају, постају непослушна и претварају се у дечурлију, а непослушна су само из разлога, сазнаћемо касније, што је свако од нас на својим рукама и на својим духовним плећима понео неку своју муку да је спусти пред Светог Нектарија, али посебно једна девојка из Новог Сада, са својом, чини се, највећом, јер, иако се то споља не види, она је у тешком  психичком и душевном нокдауну и на ово путовање је пошла право из психијатријске клинике у пратњи своје мајке.
                 Стојимо тако и даље гладни, промрзли, без идеје где би преноћили на Саламини, јер је познато да се не зна кад се штрајкови у Грчкој окончавају, а данас је субота, и већ стрепимо како ћемо до нашег минибуса сутра доћи и како ћемо се до Србије вратити.
                 Стојимо, изгубљени, ван себе, а у себе нико да се порине, нико у молитву да се погрузи, да од Господа и Светог Нектарија помоћ потражи. Нико, сада знамо, осим мати Евдокије и оца Илариона. Како се само у изразу лица, понекој речи и у понашању мати Евдокије видела жеља за испуњењем њеног дугогодишњег сна да ипак стигне и стигнемо до манастира Свете Тројице, и то упркос томе што је море све узбурканије, што је ноћ попадала по нама, што би њој, на крају крајева, био први пут да се по мору у крхком пловилу кроз ускомешане природне стихије вози.
                  Не видимо, стојимо у сопственом забораву, не видимо ни то колико смо ван себе, а тек колика је љубав и милост Божија, не видимо ни колико је управо тад Свети Нектарије Егински ту, са нама је, присутан, и милује нас својим крупним, благим и топлим очима, погледом пуним саосећања.
                   Јер и јесмо ту где јесмо, зато што узбуркано море није само море, нити је узбурканост само наша, или грчка, већ је светска, ту смо што не видимо да чуда станују у нама, што Господу за своју муку не говоримо  тихо као најближем пријатељу који је ту увек  кад затреба, него вичемо гласно, изгубљени, гласни смо, галамимо као ови Грци, иза нас што се подгуркују и на нас прстом показују.
                    Што гледамо и не видимо да је данас, двадесет седмог новембра 2010. године субота, а да је сутра недеља, и да се сутра служи Света Литургија и да би нас Свети Нектарије све за руку, једно по једно, ако треба, ходајући по таласима морским, до Егине превео.
                    Што не осећамо да је и тај Грк што нас проба наш брат и да ће нас баш он око пола осам бити тај који ће нас потрпати у своју љуску од ораха и превести нас на другу страну, лебдећи изнад таласа, са свима нама унутра, премрлим истовремено од страха и олакшања и одушевљења што ћемо коначно до Егине стићи, и то по цени као у најнормалнијм условима.
                    Да, нисмо ни сањали, ни били свесни у том тренутку, да нас Домаћин на Егини жели баш у недељу ујутро на јутрењу и Светој Литургији, из разлога да би нас све, целу групу, угостио и почастио, глад и жеђ нам утолио Телом и Крвљу Христовом и да би нас, после, и буквално гладне, нахранио нафорама, слатким и великим као кућа. Да бисмо истог јутра видели и доживели на лицу места колика је благодатна сила Свете Тајне јелеосвећења која и ђавоиману девојчицу коју затичемо у манастиру на наше очи смирује. Да би свако од нас доживео по једно мало чудо које се збивало у срцу, препознавши у њему Лице Онога које нас назад, ка Себи, у наше сопствено срце зове. Да бисмо видели како игуманија манастира Свете Тројице у коме су похрањене мошти и у коме је гроб Светог Нектарија, када је чула из које смо земље дошли и кроз каква смо искушења прошли, скочила са столице и у бескрајној радости, све крстећи се и пљескајући рукама, поскакивала, говорећи:" Чудо, заиста чудо!" Да бисмо, пола године касније, сазнали да се девојка из Новог Сада у потпуности исцелила, вративши се потпуно у нормалне животне токове цела и здрава.
                Да бисмо моја супруга и ја из благих речи и погледа оца Илариона постали и остали утврђени у вери да ћемо, по њој,  од Свете Тројице кроз Светог Нектарија добити на дар дете, не од облака и морске пене, већ од костију, крви, живе људске душе и меса које ће Нектаријево име, као знамен, носити...


              http://www.facebook.com/media/set/?set=a.1579388657169.82493.1609242732&l=e890cb1d16
    


                   2.




                         " Тада се сетио времена када му није било више од тринаест година. Носио је памучну одећу и плетену капу. Био је без новаца и толико сиромашан да је сву своју имовину спаковао у један једини завежљај. Није имао чак ни новац којим би купио карту за брод. Капетан брода је то осетио и одлучио да се поигра с њим. 
                          " Куда идеш, храбри дечаче?"
                          "У Константинопољ, господине."
                          Нектарије није рекао ни реч. Само је стајао тамо, у углу пристаништа, збуњен и потиштен, посматрајући морнаре како иду за својим пословима, трчећи напред и назад и покушавајући да упале мотор свог брода.
                          " Боже мој", мислио је, "шта ће бити са мном? Хоћу ли и даље живети овде, у овој старој земљи и остати неписмен, онемогућен да изучаван Свето Писмо и Стари Завет? Хоће ли се сви моји снови развејати на овом пристаништу?" Док је размишљао о томе и помало сажаљевао самога себе, приметио је како брод не може да крене. Испуштао је неке чудне звуке, али се није покренуо. Морнари су трчећи кружили унаоколо покушавајући да открију шта га у томе спречава, али у томе нису имали успеха. Капетан се сасвим уозбиљио. Псовао је и у том свом гневу готово да је био спреман да поломи кормило. Капетан се изненада окренуо и његов поглед је случајно сусрео Нектаријев. У том часу  његове очи су биле препуне суза и налазио се довољно близу брода да би могао да замоли капетана:Молим Вас, поведите ме са собом." Исувише збуњен да би могао да буде безосећајан, капетан га је позвао на брод. Онога тренутка када је крочио на брод, мотор је коначно почео да ради као да је био руковођен неком чудном силом, а затим снажно кренуо напред. Брод је сада на себи имао тајанствене, чудесне реликвије, тј. делић Часног Крста који је Нектарије носио у крсту око врата, а који му је поклонила његова бака."


(Одломак из књиге "Свети Нектарије Егински, Земаљски Анђео, Небески Човек; Библиотека Образ светачки, књига двадесет и седма, друго исправљено и допуњено издање; Београд 2005., страна 24. и 25., а преведено са грчког из књиге Сотоса Хондропулоса "Светитељ Нектарије Егински-светитељ нашег столећа")


              3.




              " Земаљски живот је путовање које се не прекида ни за трен. Идемо, стално идемо, а онда се изненада отворе врата вечности  и ми се изгубимо у њеном незамисливом пространству. Како дивно каже свети Давид: Дошљак сам на земљи: немој сакрити од мене заповести Твоје! Управо тако: Закон Христов је нит помоћу које се извлачимо из мрачног лавиринта земаљског живота у блажену вечност."


(Свети Игњатије Брјанчанинов "Писма монасима и људима у свету о духовном животу", Библиотека Филокалија, књига дванаеста, Предањске студије, Београд 2009., страна 99.)






                                                        Молитвама Светог Нектарија Егинског, 
                                                        Господе Исусе Христе, Сине Божији,
                                                        помилуј нас грешне!
                                                             




                                                       У Врбици, дана 16. маја 2011. године

3 коментара:

  1. Као неко ко чита и пише знам колико је важан однос форме и садржине. Начин на који доживљавам ово што читам код тебе је осећај склада. Као да истовремено читам и молитву и песму у прози. Имаш јако карактеристичан и особен стил који произилази из онога што јеси. Чувај то али и настави да трагаш. Поздрав Павле.

    ОдговориИзбриши
  2. Znaš da volim kako pišeš, i znam da se pišući ustvari ispovedaš i GLE postaješ kao ono dete koje boso i nevino trči kroz VRBICU. Imam samo jednu molbu za tebe, utiči i na Veku da napiše i opiše isti događaj iz svog ugla. Volela bih i želim da vidim pred sobom knjigu sa pričama, pričom koju ste napisali oboje. Nadam se i BRAVO

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Dovoljno je sto otpevasmo zajedno nase price. Bih je pokusao da uticem ali i sama znas da je to skoro nemoguce. Ne vidi, kaze ona, kod sebe taj dar, mada mislim da samo treba da pretoci u pisanu rec ono sto pripoveda. Tezak zadatak je to, ali je dobra ideja. Dotle, ostaje nam pojanje. I tu te cekamo.

      Избриши