субота, 19. новембар 2011.

Молитвена надахнућа Духовним беседама Архимандрита Софронија Сахарова

Господе, дај ми да Те не остављам.
Господе, дај ми да , док стојим пред Твојим Лицем, не поклекнем.
Господе, даруј ми и свест да УВЕК пред Тобом стојим.
Господе, мани ме широког пута и светских наслада.
Господе, кад ме оставиш, остави ми Свој траг у мојим сузама да Те неодступно тражим.
Господе, ипак: не остављај ме!
Господе, Име Твоје Лепо нека ми је штит од греха.
Господе Исусе Христе, Сине Божји, грехом сам слеп и нем, положи Свој лековити длан на моја уста и очи.
Господе, кад видиш да се трком удаљавам од Тебе, плашећи се дубине безобалног океана  Који Јеси, дочекај ме и у другом смеру и у Свој дубок загрљај прими.
Господе, даруј ми да зауздам своју мисао, а не она мене.
Господе, даруј ми свест и сазнање да свака помисао што, као птица на жицу, на ум слеће није моја, и знање и вештину коју да примим, а коју да одбацим кад је потопим у лакмус Твог Имена.
Господе, дај ми да се не плашим Твоје љубави.
Господе, дај ми да се не кријем од Твоје љубави.
Господе, пресаздај ме у таквог да и сам будем Икона ствари невидљивих.
Господе, кад потонем у ћутање, нек оно не буде грешно, већ благодаћу Твојом натопљено, делатно, енергично.
Господе, смири ме до познања да ништа не могу да чиним без Тебе.
Господе, даруј ми и познање да сад у ништа иде и ништа јесте оно што без Тебе, ипак, чиним.
Господе, бесконачна је провалија између Твоје Ипостаси и моје ипостаси; даруј ми да је што чешће превидим Чашом из које примам Самог Тебе у себе као мост.
ПреСвета Тројице, примите и нас, многолике, као целог Адама, у колоплет Ваше Тројединичне бесконачне Љубави. 

недеља, 23. октобар 2011.

Божије играрије или Појмо Господу нашем појмо или Како је лепо пребивати у прелести самољубља :)




                                      први преплет


43.

             Ако се шапат јутарње молитве толико испреплете са цвркутом славуја из шумарка поред моје куће, хоћеш ли разабрати, Господе, за кога се и за шта молим?
             Или да будем срећан кад и славују и мени дарујеш чисто, радосно и умивено јутро и топло гнездо да се у њему излегу птићи, паперјасти и сањиви од жеље да што пре полете у висине, да буду ближе Теби, свом Творцу?

                                             (18.април 2006. године)




42.



            У Врбици, мало испод моје куће из гнезда на не знам ком  дрвету, које као да је израсло на међи између парцеле стварности и парцеле сна, скривени, невидљиви славуј у касним послеподневним сатима почиње да поје вечерње на празник Врбицу. Идем за својим малим стадом кроз тек расцветан шљивик, главе уроњене у облак мириса, и на налоњу од дланова растворено ми је Свето Писмо из којег безгласно, у себи, читам:
         Заиста, заиста вам кажем: ја сам врата овцама. Сви који год дођоше пре мене лопови су и разбојници; али их овце не послушаше. Ја сам врата; ако ко уђе кроз мене спасшће се, и ући ће и изаћи ће и пашу ће наћи. Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу. Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука где долази, и оставља овце, и бежи; и вук граби овце и разгони их. А најамник бежи, јер је најамник и не мари за овце. Ја сам пастир добри и познајем своје, и моје мене познају. Као што Отац познаје мене и ја Оца; и живот свој полажем за овце. И друге овце имам које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће глас мој, и биће једно стадо и један пастир. Зато ме Отац љуби, јер ја живот свој полажем да га опет узмем. Нико га не узима од мене, него га ја сам од себе полажем. Власт имам положити га и власт имам опет узети га. Ову заповест примих од Оца свога.(Јн; 10;7-18)
      Затварам Књигу, јер ми овце поодмакоше, и кад се оне, после пар кругова трчања за њима по безброј пута раније пређеним путевима, поново смирише, стижем да до краја вечерњег славујског поја само на трен да бацим поглед између корица књиге са које зрачи лик румунског старца Клеопе који је Свете Оце изучио идући за овцама.(видетиСтарац Клеопа; Пут Неба; страна 93; Библиотека Образ светачки).
     Кад затворих и ту књигу, прилазе  ми сва три јагњета и њушкицама опрезно почеше да испитују да ли сам њихов, па одскакуташе, не рекавши ми ништа, скоковима који као да су ницали из земље од јагањаца независно и узимали их под своје.


                                            (11. април 2009. године)

из рукописа-диптиха "Велики Пост"



                                      други преплет



                         "Заволео сам славуја и он ме је надахнуо



   Једног дана рано ујутру удаљио сам се сам самцит у нетакнуту шуму. Јутарња роса покривала је све, и све је светлуцало под зрацима сунца. Нашао сам се у једној дубодолини. Прошао сам је с краја на крај. Најзад седнем на један камен. Крај мене је тихо протицао бистар поток, а ја сам изговарао молитву Исусову. Владала је савршена тишина. Ништа се није чуло. Мало касније ту тишину прекиде један диван, опојан глас који је - тако сам га ја доживео - певао и узносио химне Творцу. Погледам - не видим ништа. Најзад, на грани, на дрвету наспрам себе, угледам птичицу; био је то славуј. Чујем га како цвркуће, како пева из све снаге; што се каже, језик му је био неуморан, а грло му се надуло од силног певања. Та сићушна птичица је забацила унатраг своја малена крила како би имала што више снаге и извијала преумилне тонове, да би што јаче пустила свој лепи гласић... Зато се и надимало њено грло. О...! О-о-о! Да сам имао при руци какву чашицу са водом, па да ми птичица приђе да из ње отпије и утоли жеђ!
   Ударише ми сузе на очи. Биле су то исте онакве благодатне сузе какве су ми се већ једанпут спонтано сливале низ образе и које сам стекао после мог чудног сусрета са старцем Димом. Ово је био други пут у мом животу да искусим такав плач.
    Нисам у стању да вам предочим шта сам осетио. Али, ето, открио сам вам тајну. Размишљао сам:"Зашто овај славујчић излива из свога грла ове грлене гласове? Зашто да изводи ове мелодије? Зашто да пева ову предивну песму? Зашто, зашто, зашто?... Зашто да пева из свега грла? Зашто, ради каквог циља? Да не чека да га ко похвали? Наравно, не. Тамо нема ко да га похвали." Сам сам о свему овоме у себи филозофирао, мудровао. Ту склоност и особину стекао сам после оног догађаја са старцем Димом. Раније то нисам чинио. Шта ми све тада није рекао овај славујчић! А и шта све ја њему нисам рекао у своме ћутању:"Славујчићу мој, ко ти је рекао да ћу ја наићи овуда? Овуда нико не пролази. Овај крај је тако неприступачан! Што лепо, без прекида, вршиш своју дужност и узносиш своју молитву Богу! Шта ли ми све говориш,славујчићу мој; колико ме само поучаваш! Боже мој, узбуђен сам! Славују мој, ти ми својим цвркутањем показујеш како да и ја славословим Бога, и још хиљаду других ствари, много, много других ствари ми ти казујеш..."
   Здравље ми није добро, па не могу да вам све испричам како сам се тада осећао. Од овога мога доживљаја могао би да се напише читав роман. Много сам заволео славуја. Заволео сам га, а он ме надахнуо. Помислио сам :"Зашто он може, а ја не бих могао? Зашто се он овде скрива, а не и ја?" Тако ми дође на ум помисао да треба да отидем, да се удаљим, да се сакријем,као да ме нема. Рекох у себи:"Зашто он пева? Је ли било какве публике пред њим? Да ли је знао да сам ја ту и да га слушам? Ко га је уопште слушао док пева из свега грла? Зашто је ишао на тако скровита места? Па и они други славуји у оближњим угловима, у потоку, певају и ноћу, и дању, и увече, и изјутра, па ко их слуша док сви заједно, из свег грла, певају? И зашто то раде? Зашто одлазе на скровита места? Зашто парају, да тако кажем своја грла? Циљ им је, свакако, богослужење. Појање у славу њиховог Творца, служење Богу."
     Све ове птичице које славе Бога, Творца свих и свега,, а да их притом нико не слуша, сматрао сам за гласнике Божје. Јесте. Птичице су се криле да их нико не чује, верујте! Није их занимало да их други чују, него су жуделе да их у самоћи, у тишини, у пустињи, у чутању, не чује нико осим Творца и Саздатеља свега. Нико осим Онога Који им је подарио живот, дисање и глас. Упитаћете: па зар су птичице имале ум? Шта да кажем! Не знам да ли су певале свесно или несвесно; то не знам. Јер, оне су птичице. Могуће је да су сада у животу, а касније да не постоје, као што и каже Свето Писмо. Ми не треба да размишљамо другачије него што пише у Светом Писму. Можда ће нам Бог открити да су та мала створења заиста били Божји гласници, Божји весници. Ми то не можемо знати. Једно је сигурно: она су се крила, да нико не чује њихово славословље.
     Тако, у Светој Гори, такав је и живот монаха - то је непознат живот. Живиш поред старца, волиш га, вршиш метаније, упражњаваш подвиг; све се дешава, али ничега се не сећаш, нити има кога ко би рекао:"Ко је овај?" Живиш Христом, Христов си. Живиш у свему, а живиш Богом, у којем све живи и креће се. Улазиш у нестворену Цркву и ту живиш као непознат. И док изгараш у молитви за ближње твоје, остајеш непознат свим људима и највероватније да те никада неће ни упознати."

(Из књиге "Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита" страна 86-89; Беседа, Нови Сад, четврто издање 2009. године. Књига купљена у манастиру Манасија 14. августа 2011. године и први пут прочитана средином августа исте године. Слава Богу за све!)

субота, 15. октобар 2011.

Молитве исписане по Зиду од електрона за Књигу Лица још неотпечаћену (видети Откр. 20, 12.-15.)

1. Као пророку Михеју,даруј нам, Господе, да пред земаљским царевима не прећутимо речи истекле из Твога Духа Светога и казане нам на разобличење лажљивог духа што је у устима њихових пророка. Даруј нам да не сагињемо главу пред убилачком јарошћу голе царске силе, бранећи Твоју истину, јер си Ти једини, Истина над истинама и Цар над царевима, сада и увек и у векове векова. Амин.

2. Господе, дај ми уши да Те чујем и ума да примим Твоје Речи и уста да их на свој језик преведем и смелости да их, такве, у слух Твој и ближњих вратим.

3. Господе, допусти ми да понекад бацим бисере пред свиње да свиње претвориш у шкољке за бисер. И даруј ми умно око да разабрем шта је шта и шта је ко и шта сам ја ако то Теби после буде уопште важно.

4. ‎"Икона сам неизрециве Твоје славе, иако ране прегрешења својих носим." (У Панихиди Службе за упокојене Светог Јована Дамаскина, а из "Духовних беседа" Архимандрита Софронија Сахарова)

5.Gospode, ne dopusti da skrenem s uma, vec mi daruj um kao put u Tebi cist i prav(i)

6. Gospode, blagoslovi svaku ruku milosrdjem vodjenu koja se pruza kao pomoc bliznjem.

7. ‎"Макар ме Бог свакодневно узводио у сазрцање небеске сладости, ја ћу, ипак, плакати због својих греха"...(Преподобни Силуан Светогорац)

8. Gospode, dopusti da nas obujmi Tvoja prevecna ljubav kao pojas za spasavanje dok nam Ti ne dodjes i silnom Svojom Desnicom nas u Svoj Brod Spasenja kao Jedini Kormilar ne podignes

9. Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, nek ne presahne vrelo radosti u srcu kad znam da Si sa mnom dok bivam Tvoj brzi hod i ruka koju bliznji treba i molitva meka sto se kao lek spusta na vrelo celo bolnog.

10. Боже, кад се једном Књига отвори, не дај ме смрти и аду и огњу језерскоме по не-делима мојим, већ ме познај по Сину Твоме око чијих ногу сам се свио и по Оној коју неодступно грлим и сад и до века.

петак, 30. септембар 2011.

Наслов поста је...

                                                                              










В  Е  Л  И  К  И


П  О  С  Т



(диптих)


































                                                             
                                                                                  
             Господу нашем Тросунчaном
ова мрва уздарја
                 за све ниспослане дарове





                                          l






Царе Небесни, Утешитељу, Душе Истине,
Који си свуда присутан и све испуњаваш,
Ризнице добара и Даваоче живота,
Дођи
И усели се у нас
И очисти нас од сваке нечистоте
И спаси,
Благи,
Душе наше.
                                  ll

Господе и Владико живота мога,
Дух лењости, мрзовоље,властољубља и празнословља – не дај ми.
Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави – даруј мени слузи Своме.
О Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове,
 и да не осуђујем брата свога,
јер си благословен у векове векова. Амин.



(Преподобни Јефрем Сирин)




                                            lll
                                        






              Диптих (грч. двапут склапам) – две међусобно сједињене таблице од дрвета, слонове кости или вредних метала које су се изнутра прекривале воском и употребљавале за разне записе. Биле су широко распрострањене у древном Риму; у ранохришћанској црквеној пракси употребљавали су се као поменитељници: на једној страни диптиха записивала су се имена живих, а на другој упокојених. Диптиси су се споља често украшавали рељефним осликавањима. Од периода иконоборачких прогона свештена осликавања су почела да се изводе на унутаршњој страни диптиха...

              (Епископ Јован Пурић „Људско лице Бога“, Речник термина иконологије, страна 206, ЈП Службени гласник 2010. год.)



















Лево крило




















                                                                                     2006.година



1.

          Прашчалное вече. И док је напољу тихо и мирно, и сунце опрашта облацима што су га скрили, нарогушена мисао ми шапће да се смирим, да почнем да волим сваки повишени тон, сваку шибу по мени, устрепталом и пренадраженом. Да је ово ја Ти, био бих тиха дубина Тихог Океана. Праштам свима, а ваљда ће и моји нокти мени. Осећам  да сам на крхком чамцу и упловљавам у неке тихе, добре, а непознате воде.



























                                                  (5. март)


2.

2.1.

            Првих дана Великог поста ништа се не једе.
             А ја нисам могао да одолим, а да своје очи и дух не нахраним призивом Светога Духа, молитвом Оче наш, јутарњим молитвама Светог Макарија Великог, Светог Василија Великог, Светог Јоаникија, Символом вере, молитвом за родитеље и ближње... Плашим се само да сам био одсутан за време док сам „обедовао“ и да нисам баш најбоље осетио њихов укус.
            А до вечери ћу да се храним Твојим именом, Господе! Усне нека се покрећу, а дух нека прати.Јесте да слатко није мој омиљени укус, али слатко Божје Име је нешто сасвим друго.

2.2.

         Молим Те, Господе Исусе Христе, Боже мој, даруј ми да се никада не заситим Твог Имена.

2.3.

          Увече, пре него што спустим главу на јастук, желим, Мајко Божја, да умијем протекли дан живом водом Твог Имена и Имена Твога Сина. Желим и да се завучем под меки, топли Покров Твој и да на склопљене капке Веснине и моје, као свака брижна мати, спустиш благослов-пољубац за лаку, мирну ноћ. А потом да кренеш даље, до собе у којој спавају моји родитељи, да и њих по коси помилујеш, јер и мајкама и очевима требају Мајка и Отац, и даље, да бескрајном Својом брижношћу и  љубављу загрлиш сваког ко Те жели и ко Те треба, а још и више оне који Те не желе и не виде и не очекују помоћи ниоткуда у страдањима њиховим, не би ли тако прогледали.

2.4.

         Весна је моја жена, моја молитва услишена, молитва отелотворена. Ја сам њен муж, њена мушка глава. Пред Христом, у Христу смо једно. Ми се волимо и ми Га волимо и Њега молимо да нам са небеске љуљашке, увијену у чисте, беле пелене молитвених уздисаја наших, преко белих, светлосних дланова Светог Симеона Мироточивог и Светитеља Саве, Светог Василија Острошког и Светог Григорија Куманичког у колевку  белим молитвама пресвучену, спусти чедо, створено и задојено небеским млеком, бебу од мира и благоуханија, изниклу из семена лозе хиландарске.































                                                     (6. март)


3.

         ...Помињући пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу Приснодјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо...
           Кад бих могао да се залетим у Твоје наручје као дете, сав да се претворим у трк, да не гледам да ли су ми испод ногу облаци ил талас, земља или живи огањ.
           Кад бих могао да испрескачем силне ограде у себи, сва морања, грешке, све грехе, кад бих се истопио од миља у близини близине Твоје, кад бих имао очи као изворе сузне као сви Свети Твоји, кад бих стао сав у мајушну кап Твоје милости...
           Тела свог да немам, ума свог да немам, духа свог да немам и душе своје. Све да буде Твоје, сав да будем Ти.
           Овако, кад нисам Твој, и бесан сам и гневан и љут и горд. Ничији нисам и ништа сам.





















                                                      (7. март)


4.

           Немогуће је описати тренутак кад ми се приближиш, кад Ти се приближим, Оче наш Небески.
            Људима је немогуће видети Те. Као да се кроз сузе ико и може видети.

































                                                   (7/8. март)


5.

            Хтео бих Те, Христе Боже, загрлити својим речима, а све молбе за Твоје дарове су већ изрекли свети Твоји.
            Кад изговарам њихове молитве, наглас или у себи, плашим се да премного тражим и да ће и мени молитве бити услишене, а дарови ниспослани претешки, и да никад, стварно никад, нећу моћи да будем довољно благодаран, нити спреман да их поделим са другима.
             Ипак, молим Те, благи Господе, Оче наш Небески, Душе Свети, слатко Име, Господе  Исусе Христе, Света и Пресвета Тројице, спусти ме храм Твој унутар овог тела, гласом Својим води ме до храмовних врата да се успут не изгубим, ту на прагу обуци ме у СветоДуховно одело, узми ме за дрхтави длан свемоћном Својом Десницом и покажи ми колико је овај храм бескрајан, отвори ми слух за анђелске хорове, излечи ми вид да гледам без страха и стида у светлосна лица која су Тобом просијала...
             Нека будем унутра миран и радостан и дај ми да се убелим врелим сузама, да њима слави Твојој славу узнесем.
             Па када ме поново изведеш међу ближње и даљње да могу да их грлим ћутећи, знајући да грлим храмове, и све Анђеле, Свете, све бескраје у њима, Духа Светог свог...
















                                                (9. март)


6.

          Снег се донекле отопио и испод некадашње беле простирке извирују мутне баре, блато, запрљана, сиво-смеђа, мразом измучена земља.
          Што очи гледају, на души се види. Мало мраза, мало блата и закрпе од белог снега.
          Дођи, пролеће моје! У овим пределима без Тебе ја ћу да се смрзнем! Без Тебе, Христе, блатњаво срце не може да се очисти, замирише и процвета.





























                                                     (10. март)


7.

7.1.

          Препричавање иконе са лествицом, успињањем,Светима, демонима и Христом

           „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног!“ је молитва-уже окачено о духовна небеса. Треба да будеш снажно, упорно и истрајно, тело душе моје, треба да будеш прави атлета, да се на мишиће, уз напор, центиметар по центиметар, успињеш увис, ка Његовој испруженој руци.
             Застанеш, ради одмора, и већ клизаш надоле, дланови ти бриде, па се и зубима хваташ, кроз шкргут (али не онај) молиш: „Помилуј ме!“ Стопалима упијаш врелину огњених река испод себе и тешко теби, тело моје и душо моја, ако уже испустиш („Тешко теби, душо моја!“ изговара преподобни Јефрем Сирин кроз сузе, а шта тек ја да очекујем?).
              Друштво ти праве лептирови и ветрови, демони ти гризу мишице, али ти гледај горе, не лево, не десно, не доле да ти се ум од вртоглавице и пређеног пута не замути, само горе ка Длану, Десници Његовој.
               И кад те снага начисто напусти, кад се између Божјег имена и срца угнезди аритмична птица, не очајавај, осврни се слободно, већ си у топлом наручју Божјем! Он не оставља оне који се држе Његовог Имена.

7.2.

               Данас је дан када треба да се поспреми унутрашњи стан, кад на души треба отворити врата и прозоре и брижљиво и пажљиво помести прашину, завирити у све ормане и фиоке, проветрити одела за различите прилике, пресложити ситнице (одрећи се непотребних), са полица скинути заборављена имена и запостављене ликове и са њих прашину скинути.
                Са нечистоћама, прљавштинама, мраковима и тминама на сунце! Видеће се јасно шта се у души накупило и на шта је личила.
                 Очишћен стан, сад већ сав Твој, Собом испуни, а нешто од тог сјаја и чистоте нек избије на површину да, осветљен изнутра, храбро корачам кроз ноћ и дан.

7.3.

                 Кад се пред Твојом иконом из мојих уста буду извијале грешне змије, прободи их копљима Твоје светлости да се никад унутра не врате. То и нису праве змије, већ шарени, дугуљасти балони испуњени сумпором и димом које дашак Твог присуства односи до невидела.




























                                                    (11. март)



8.

8.1.

            Господе, да ли сам сједињен с Тобом или осуђен?
Зашто ми противник Твој и мој дахће за вратом, плази ми се у лице? Руга ли се он од немоћи или од тријумфа?

8.2.

            Како су данас сва причешћена деца Твоја сијала у храму! Како се само лако крећу кад искораче из лађе цркве на светске гладне и суве обале, у глуви и тмурни дан, обучена у Твоје Тело, Крвљу Твојом напојена!
            Знам да ће их врло брзо изударати друга Твоја деца, дрска, прљава и безобразна, али ће, ако отрпе ударце, самим својим трпљењем ове силеџије привести купању и васпитавању.

8.3.

            Захваљујем Ти, љубљени мој Христе, што си Се из књига, са усана свештеника, са висина и из дубина, са лева и са десна, кроз врата уста мојих спустио у срце моје. Кад си Ти у њему, одатле не могу изаћи никакве зле, нечисте и ружне помисли. Молим Те зато као Давид: “Постави , Господе, стражу код језика мојега, чувај врата уста мојих. Не допусти срцу мојему да застрани на зле помисли, да чини дела безбожна са људима који поступају неправедно, и да се не убројим у редове њихове.
(Пс. 140;3-4)“
             Захваљујем Ти и што си причешћа удостојио и моју жену Весну. О, радости неисказане, када се једно у Христу Христом Једним два пута у једном дану причешћује!







                                                    (12. март)



9.

           У мир, у мир. тихост пренежну!
           У дубину, у дубину, ван светских таласања, ка Теби што нам у срцу столујеш!
           Да смо увек Као они који ћемо примити Цара свих, Анђелским силама невидљиво праћенога.
           Алилуја, Алилуја, Алилуја.

       
             




























                                                    (13. март)



10.

10.1.
             
             Упливам у нови дан, сричући јутарњу молитву, а иза још спуштених капака одвија се филм са, у стварности, давно упокојеним драгим људима који ми благо говоре да им је добро и да ће све бити добро и који ми, заузврат на синоћне молитве да их уселиш у места светла, у места свежине, у места одмора одакле одбеже свака мука, жалост и уздисање..., преко сновидих граница између светова, најбржом поштом-топлом мишљу-шаљу оно чиме су живи у другом, оном свету- своју љубав.

10.2.

           И кад ми се учини да су ноћне обале далеко, и да сам безнадежно сам у овом мору дневног светла чији ми таласи не дају да дишем, тада Те молим, Христе, да ми пошаљеш сплав склопљен од слова Твог Имена да бих се спасао.

10.3.

            Уморан сам од понављања речи из којих је испловила истина, од пречесте употребе изгубио се смисао. Срце, душа, небо, земља, сунце, звезде, дух и тело, молим, дај ми, волим, љубим... Уморим се од јалових молби иза којих свим срцем (опет то срце) не стојим, јер помисао ми говори (Старац Пајсије Светогорац) да је Теби, који си невидљив, а све видиш, и нечујан, а све чујеш, помало мука од мог празнословља.
            И зашто увек нешто тражим, гладан као голуждрави птићи вечито отворених кљунова? Знаш да бих твоју пуноћу и близину, Твоју присутност сталну, да Те будем свестан сваке секунде у животу и после живота.
             А опет: да ли бих?



                                                  (14. март)


11.

11.1.

              Само овлаж, врховима мислених прстију, смем и могу да додирнем најдубљу од свих Тајни: Како Онај који управља видљивим и невидљивим светом, Онај који брине о свему створеном, живом и неживом, безгранично моћан, безгранично велики, Сведржитељ, свом Својом силом, благодаћу, енергијом може да стане у малу, златну кашичицу, да би нам Се дао под видом Свога Тела и Крви?
               Постоји узрок и један одговор: Божанска љубав је то.
А Тајна и даље остаје Тајна.

11.2.

           „Човек који обраћа пажњу на Божију доброту, учи се зависности од Божијег промисла. После се осећа као беба у колевци која, ако га мама накратко остави, почиње да плаче, све док се она не врати“ (Старац Пајсије Светогорац „Поуке, Том други, Духовно буђење, страна 258., издање манастира Светог Првомученика и Архиђакона Стефана-Врање)
            Хвала Ти, Боже, на данашњем дару!
















                                                       (15. март)




12.

              Господе, не допусти да ме угуши многобрижје!
Оно ми не да да дођем до даха којим бих у уму и на уснама обликовао Твоје Име. А како ћеш Ти онда знати да ми требаш ако од себе гласа не пустим? Ни мајка се детету не пружи млеком недара својих док оно не заплаче.
































                                                     (16. март)


 13. 

             Данас ми је глава била у облаку туге, љутње и гнева, па сам, не пазећи ни на ког и ни на шта, убадао све око себе отровним речима. Мој Анђео Чувар се сигурно поново ударао перцима крила по челу, јер се по плодовима мојих дела види да ништа од прочитаног и доживљеног нисам срцем усвојио.
             Док Ти ниси изашло усред ноћи, Сунце моје, и развејало магле, развезало учворене мисли, оштрим зраком пресекло демонске сплетке!





























                                                       (17. март)



14.

              И данас је било повремено  облачно, са местимичним падавинама. Мало смо киснули, мало се каљали и својим блатом друге укаљали.


































                                                             (18. март)



15.

            Пре годину дана у раним јутарњим сатима моја баба Олга се тихо и најтише угасила, смешећи се некоме изнад њеног тела ко је по њу дошао да је одведе њеној мајци и оцу и њеном драгану који је из овог света излетео после само годину дана од почетка њиховог заједничког живота.
             Пар дана пре него што се упокојила стајао сам у њеној собици поред ње уморне после борбе са тамним бићима која су је вукла у рупе отворене у поду испод кревета. Махнули смо једно другом и она се насмешила као да је знала куда ће се заправо упутити.
              Над њеном кућицом у нашем дворишту те ноћи спустиле су се лествице по којој су силазила и пењала се светлосна, крилата бића која су радовала срце моје баба Олге и која су је коначно, пред јутро, ослободила страха пред непознатим и наговорила да свуче са себе своје ситно, од можданог удара претрнуло тело и да крене босим, белим стопалом на прву пречагу.




















                                                     (19. март)



16.

              Господе, ослободи ме напетости. Свет је заокупио моје мисли и бацају ме његови ветрови куда они желе. Из срца расте отровно лепа ружа брига, о њено трње цепа се танани плашт вере.
              Одвежи ме, Боже, од мојих очекивања! Зашто је толико тешко предати се у Твоје руке, у каквом сам то загрљају са светом? Ко кога не жели да пусти: ја свет или свет мене?






























                                                         (20. март)



17.

             „Када се свршава Тајна Свете Евхаристије, ангели покривају своја лица, а ми се причешћујемо Телом Христовим. А шта сам ја учинио за Христа?“
             Ова изјава  једног човека оставила је снажан утисак на старца Пајсија Светогорца (Поуке, Том други, Духовно буђење, страна 313.)
              Ангели су изложени, јер су без оклопа од костију, крви и меса, танане су структуре и лица њихова и очи виде и светлосна срца су свесна и знају у близини каквог догађаја трепте.
              Док кроз нас продре истина о томе кога примамо у себе и ко сједињује своју неизрециву природу са нашим кртим костима и крвавим месом, згрченом душом и раскакутаним умом, еони ће проћи. А за милост Божју не постоји јединица за мерење брзине којом се она слије у наше дрхтаво срце.
              Да смо бар толико смирени да видимо да смо милост задобили само тиме што смо само на тренутак уистину били неко други-наш страдални ближњи.




















                                                       (21. март)



18.

18.1.


             Христе Боже, даруј нам да у овом пролазном животу одговоримо делима на све што од нас тражиш, даруј нам да прођемо све Твоје испите и даруј нам спознају да смо на испитима били, а без Тебе, Сам си рекао, не можемо ништа чинити.
              Даруј нам да нас заболи кад погрешимо. И да се радујемо што смо једино живи кад смо у Теби, и дај нам, а и то је дар, да будемо благодарни и за невољу и за радост и за бол и за грешку.

18.2.

               Молим Те, Господе, кад ме понесе плима Твоје благодати, не допусти да се разбијам о стену сопствене окамењене неосетљивости, већ распукни ово гранитно срце и остави га на обалама океана Твоје благодати, жељно врело од ишчекивања следећих плима које би заоблиле његове оштре, искрзане ивице.
















                                                     (22. март)


19.

              Клиза земља по земљи Србији. Ломе се куће и ломе људи. Поново туга, јад и чемер, поново страдање. Пружи им руку Своју, Господе, да их из вртлога ускомешаних природних сила извучеш. Глуви су и неми они сад. Зато бих да Те замолим у њихово име да им помогнеш ( ја ћу њима и себи самим преписивањем ове молитве):

Молитва у невољи

Господе Боже наш, Створитељу и Спаситељу рода људског,
милостиво нас услиши и помози нам.
Ти видиш немоћ нашу и страдање наше;
немамо никога ко би нам могао и хтео ублажити невоље наше,
никога до Тебе, надо и утехо наша.
Ако су греси наши велики, милост је Твоја већа:
опрости и спаси нас.
Погледај милостиво на страдалну мајку, на сироту удовицу,
на децу њену и све сроднике,
и не допусти да страдање њихово
премаши снагу њихову.
Услиши, Господе, и молитве свих сиротих мајки,
које само у Тебе гледају и од Тебе помоћ очекују;
једини заштитниче малих и остављених.
Пресвета Богородице,измоли милост од Сина Твога,
кога си распета оплакала, а васкрсла радосно поздравила,
хитну милост и помоћ свим верним слугама Твојим.
Свети Саво, оче наш и молитвениче пред Господом,
благослови сав твој српски народ
и избави из невоље све српске страдалнике.
Боже, помози и спаси.
Амин.

(Православни молитвеник у издању епархије средњеевропске, а за молитвене потребе верника и мисију СПЦ у Средњој Европи; Београд 1995. год.; страна 53., 54. и 55.)


                                                       (23. март)


20.

             Када се благодат Светога Духа најнежније и најкрхкије у срцу богољубника преображава у саму божанску љубав и где онај који воли бива Онај који воли, тад грубом таласању речи – обликованих мисли у самом уму, а камоли ван њега, кад оне сиђу на усне, нема места.
             Господе, даруј ми да Те волим тихо, без гласа. Дај ми Свој мир.






























                                                       (24. март)


21.

            Малопре сам прочитао речи Епископа шумадијског Јована изговорене пре пар дана у САД:
             „Ми смо овде да говоримо језиком Јеванђеља које нас учи: „не чини другоме оно што не желиш да други теби чини...““
             Обично ме нађе та јеванђелска истина онда кад учиним другоме оно што не желим да други мени чини.































                                                       (25. март)



22.

              С крила Божјег у крило жене. Љубити Господа, љубити ближњег, да ли истом врстом љубави? Или то себи налазим оправдање што бежим из Твог загрљаја да бих поново пригрлио свет?

































                                                      (26. март)


23.

             Пред реконструкцију куће у којој живимо треба позвати у помоћ Највећег Мајстора:

Молитва на почетку рада

Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног
(трипут).
Господе Исусе Христе, Јединородни Сине 
Оца Твог беспочетног,
Ти си рекао Твојим пречистим устима:
„Без Мене не можете чинити ништа“.
Господе мој, Господе, вером и срцем
Примам у душу своју то што си рекао,
Клањајући се благости Твојој.
Помози ми грешноме на делу које почињем,
Да га с Тобом довршим,
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Амин.



















                                                         (27. март)



24.

            Кад год у мојој породици почиње нови циклус значајних промена, напуштају нас и далазе нам биљке и животиње.
             Јуче и прекјуче смо лишили живота једну јелу испред куће која је у песми коју сам написао у раној младости („Разговор са планином“) била бор о који сам везивао уже и на рукама се пребацивао до другог краја привезаног за линију  којом се планина Венчац спојила  са небом не би ли на том месту ослушнуо Твоју, Господе, тишину. Посекли смо и две брескве чији су ми цветови у пролеће доказивали да постоји божанска лепота, срушили смо и једно старо стабло јабуке које се, без гласа, предало, а пре пар месеци једно куче без репа звано Рики које нас је дванаест година чувало  и лајало на неке невидљиве људе, напустило нас је, отишавши у  успомену, при том  нас гледавши полуслепим, никад крупнијим очима.
            А дошли су нам по једно младо дрво јоргована, кајсије, јабуке и крушке и око куће подигли су они ограду од животодавних сокова и још неразвијених цветова и листова да нашу кућу и нас у њој заштите од злих ветрова. А ако се ветрови некако провуку, својим оштрим зубићима и шапама попут боксерских рукавица на крпице ће их поцепати наше нови пас-чувар звани Оги које, додуше, још плаче за мајком као што су то чинили Рики пре дванаест година и мој први пас Рекси пре двадесет пет.














                                                        (28. март)



25.

               Данас, док се Сунце на небу претвара да је Месечев срп, и док су сви погледи кроз гарава стакла управљени ка горе, ја гледам у земљу и у своје ноге које опет промашише пут.
Ја бих да будем неприметан, да се сакријем иза Месечеве сенке, јер Те ожалостих, Господе!
                Поново се испрљало ово Твоје срце које, каткад, по Својој милости, посетиш и од нечистоте помисли га очистиш.
Дођи и сад, не одступај, буди испред сваке моје жеље! И молим Те, Христе, дај ми да те желим барем трунчицом оне снаге којом се бацам у грех и сласт коју он у себи, закратко, носи.



























                                                        (29. март)




26.

                 Ни за шта друго немам смелости и снаге да Те молим, осим да завапим као цариник:
                  „Боже, милостив буди према мени грешноме!“


































                                                        (30. март)



27.

                Упокојеној сестри Светлани на дан њеног рођења:

                Светло си моје у Светлу моме.


































                                                      (31. март)



28.

               Показујеш ми Се кроз искуства Светих Твојих док су били у телу као нашем, долазиш ми кроз звук духовних песама, окружујеш ме некако посредно, издалека. Или то ја не допуштам да Се приближиш,бојећи се непознатог?
                Свако место где нема Тебе је једна велика празнина и самоћа. Знам то, малопре сам тамо био. А тражим да ми будеш све ближе и ближе. Сигурно ми показујеш суморне боје света у коме царује Твоја неприсутност, да бих знао да ценим дар топлине Твог наручја.




























                                                      (1/2. април)



29.

            Да ли ми то прилазиш, Господе? Да ли је ова милина која ми се разлива грудима, по срцу-милина Твог присуства? Свети Душе-ова нежност, Твоја ли је?
            Да ја ипак ћутим, да своја чула окренем унутра и да чувам своје једино благо-Твоје Име?
            Можда речи имају смисла само до ове видљиво- невидљиве границе од меса која дрхти од ишчекивања да се отвори и да се избрише кад унутар ње после куцања и питања је ли слободно Својим пресветим стопалом ступиш.




























                                                    (3. април)



30.

             Могу ја да плетем мреже од речи колико хоћу, њима Тебе не могу уловити. Могу да премећем слова и да се играм смисловима и асоцијацијама, могу да сањам да сам Ти на трагу, опет, истински, далеко ћеш Ти од мене бити.
             Молитве су ми дрске и смеле и тражим оно за шта нисам дозрео и питање је да ли ћу икад бити. Треба ми да се смирим и да се, мило моје Име, препустим Твом промислу, а не да глумим неког који нисам.
              Само Те молим: даруј ми да знам своје место и одузми ми жељу да будем велики, познат и горд. Сакриј ме од света да Те у миру волим колико могу и колико умем (могу много, а не умем никако).
               А опет бих да нико за Тебе, кад си унутар мог срца, не зна, можда и што ме је, тешко мени, стид и срамота да признам да Те, невидљивог и нечујног, сматрам за неког стварног који се још може и волети. Лукав демонски наговор! Тако ћеш се (не дај Боже самом Себи) и Ти, Господе, мене постидети, нећеш ме познати...



















                                                   (4. април)



31.

            Како ме све и сви вуку од Тебе, и то оно што Те не познаје и они који Те не познају. И успева им, не зато што не сумњам у Твоју присутност, а камоли постојање, већ зато што мислим да ми је труд у испуњавању Твојих благих молби и стамених заповести неискрен, недовољан или чак лажан.
            Како се само одазивам на готово сваки слатки позив у преступ, како ми се душа, срце, и воља, приклоне и залепе уз готово сваку медену, а празну помисао!
            А Ти ми одлазиш, пењеш се увис као шарени змај, дечјом руком направљен, на Своја Небеса, превисоко си за моје испружене руке, а душа моја тешка је, земљана, не уме да лети...


























                                                        (5. април)



32.

                 Ноћни сати ми пролазе у бомбардовању снова. С неба по најмилијима падају ватрене кугле и страва уписана у гене разлива ми се телом. Нем од ужаса, немам снаге да Те се сетим и потражим Твоју помоћ.
                 Да ли су се овако осећали и наши блиски преци у Београду 6. априла када су са неба по њима падале бомбе, а они, тела остављеног на крвавом плочнику, улици, око цркве Светог Александра Невског на Дорћолу, док су се спремали за недељно богослужење, узлетали душом у супротном смеру од бомби, у наручје Творцу? И кад су им се, у том једином сигурном скровишту, отвориле очи, да ли су одахнули што су се коначно пробудили из кошмарног, метежног, сноликог живота?

























                                                      (6. април)



33.

           ...Блага вести, благи дане мој...

1.

             Господе мој благи, зачни Се у срцу моме, буди вечно Божје Дете, Ти који си предвечни Бог мој! Учини да срце моје буде светло и чисто, достојно зачећа, попут утробе Твоје и наше Мајке. Кад одрастеш, нека Ти срце моје буде престо, меко, топло и сигурно као крило Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије.

2.

             Страдање је моје велико и чежња је моја непрестана када одступиш од мене, Душе мој Свети, када одгониш тренутак који је пре сваког тренутка, без кога не може ни да се роди у мом срцу Господ мој и Бог мој!
             Обавиј ме нежним Својим присуством, Благости моја!

3.

             Ослушкујемо сваке ноћи моја жена и ја, затворених очију, да ли ћемо чути шуштање крила Твог благовесника...
             Очекујемо да нам приђе и пришапне нам да наше наручје и крило неће довек остати пусто, жељно и празно,да су наше молитве, умивене молитвама Светих Симеона, Саве, Василија и Григорија, изашле пред Господа, да нам се Господ смиловао...










                                                   (7. април)




34.

             Кад полете стреле непријатељских помисли дај ми, Христе, снаге да подигнем штит од Твог имена и тако сачувам свој ум, душу и тело. Моје су снаге премале и често навијају за непријатеља, отварају им тајне капије на тврђави срца.
             А ако се унутра запале страсне ватре, изгореће и срце и душа и ум и тело.
             Пепео не уме да Те воли, штите мој!





























                                                      (8. април)




35.

           ...А када се капије једном широм отворе, тада из тоболца срца извлачим отровне стреле које сам и од себе лукаво скривао мислећи да сам их давно потрошио, лансирам их једну по једну са самострела усана, циљајући тачно куд ме тамна злоба наводи, по пријатељу и по непријатељу, по ближњем и по љубљеном, јер си ме оставио, Боже мој, јер сам Ти далеко и душа Те моја не види и не чује, и бесови се наслађују мојом немоћи и слабошћу да Те се бар кроз ближњег свог дотакнем...
               Не остави ме, Господе, у слабостима и гресима мојим!



























                                                       (9. април)




36.

           „Човеку са Богом није увек лако.“

(Старац Силуан;Архимандрит Софроније;Х поглавље:Духовна испитивања;страна 176;издање светог манастира Хиландара)

           А ни Богу са човеком.































                                                  (10. април)



37.

            Кад кажем и напишем да је страдање моје велико, подражавајући, наравно, само на речима, свете старце, у души ми се, као одговор, одмах јави помисао:
           „Ти поред страдања ниси ни прошао!“
            То је истина и не знам да ли да Ти на томе захвалим, Господе, јер Ти једино знаш колико су моје снаге мале да се одупрем и најмањем нападу непријатељских помисли, или да плачем што тај пут није за мене, јер је страдање, ваљда, једини начин да се провери способност душе да стварно, истински, из све себе, себе презревши, себе мрзећи, Тебе једино, а кроз Тебе и све Твоје, воли.


























                                               (11/12. април)



38.

            Душо моја, Лазаре, чујеш ли да Те Господ зове?
Или си, посмртним покровом увијена, глува за благи, заповедни глас, слепа за светлост, смрћу поражена?
             Устани, душо моја, и крени ка улазу гробне пећине срца. Камен је са улаза помакнут, видиш ли светлост, назиреш ли тек пробуђеним чулима својим тај благи, светли Лик којем се сузе сливају низ лице док те раширених руку чека да му дрхтавим, васкрслим корацима приђеш и да те у Своје наручје-твој једини, истински дом-прими?




























                                                       (12. април)


39.

              Опрости ми, Христе, Боже мој, кад паднем и кад ми тело поступи по наговору помисли у коју ми се душа и воља обукла.
              Срце је моје поражено, наслада коју је извршење грешног дела понудило као награду трајала је трен, а покајна мисао се згрчила и до усана и гласа не налази пут.
              О, колико сам јадан и бедан! И треба да си далеко и све даље од мене, кад Те издајем на сваком свом кораку. Где год ступим, загазим у глиб и, као свиња, ваљам се и хладим узаврело тело у блату греха.
               Господе, не умем да Те волим док ме сам Твојој љубави не научиш! Не знам ко сам, не знам да мислим исправно, не умеју руке ишта смислено да ми раде, ни око да гледа, ни ухо да чује, ако ми слободу од Тебе даровану Својој слободи не подчиниш!
                Буди милостив према мени грешноме кад Те жалостим дан и ноћ!





















                                               (13/14. април)


40.

             Следио си ме Својом милошћу, Господе!
             Како Се Ти, величанствен у слави и красоти Твојој, снисходиш да би у благе Своје дланове узео ово моје срце и благим дахом Светог Духа Свог одувао сву греховну прашину!
             И као душевни лекар пружаш ми једини, и горки и слатки лек-Реч Своју-да ме научиш Њоме како да не грешим више, како да будем уздржљив, телесно и душевно сит и чист, а једино Тебе, Твоје милости, благости и љубави, духовно гладан.
             Само ми даруј, Христе, да будем достојан да је привремено утолим пречистим Твојим Телом, а Крв Твоја нека ми угаси жеђ у пустињи која се зове-Твоја неприсутност.


























                                                       (15. април)



41.

              Прашчални дан и прашчалное вече обукло се у одоре празника Цвети.
              Овако миран, тих, а пун слутњи дан био је и пред почетак Великог Поста. Разлика је једино у томе што су се гране дрвета шљиве и крушке сад обукле у цвеће, а траве су постале зелено-жути прекривач од хлорофила и цветова маслачка који привлачи сунце ка тек од зиме ослобођеној земљи.
              Тихо је, а сва природа без гласа на свом језику кличе:
„Осана во вишњих! Благословен грјади во имја Господње!“
              Само душа моја плаче за Господом, чезне за Њим. А жалости Га из трена у трен.                                                                                            
              Колико ли тек Ти, Благи Слављениче, плачеш и уздишеш за мном!
























                                                  (16. април)



42.

                У Недељи смо страдања Господа нашег Исуса Христа. Све добро, благо, лепо, величанствено и узвишено, све што је божанско и истински човечанско морало је и мора да страда у овом оваквом свету. Господ је тад по бескрајном смирењу Своме поднео страдање од тамне злобе људске, али је смрћу и љубављу Својом победио смрт и тако нам показао да трпљењем и љубављу и према онима који нас мрзе и муче можемо надвисити свет, стргнути тамну завесу незнања са њихових очију. Ако Њега волимо, и наше ближње као саме себе, и непријатеље своје, нећемо окусити смрти, већ ћемо прећи из смрти у живот вечни, а за крст који смо попут Симона Киринејца драговољно понели у име Христово бићемо награђени у Царству Његовом.
               Господе, даруј ми тишину у души у овим данима да бих осетио у и на њој дуготрпљење Твоје!






















                                                       (17.април)



43.

             Ако се шапат јутарње молитве толико испреплете са цвркутом славуја из шумарка поред моје куће, хоћеш ли разабрати, Господе, за кога се и за шта молим?
             Или да будем срећан кад и славују и мени дарујеш чисто, радосно и умивено јутро и топло гнездо да се у њему излегу птићи, паперјасти и сањиви од жеље да што пре полете у висине, да буду ближе Теби, свом Творцу?






























                                                           (18.април)


44.

   1.

              Господе, не допусти да немир и неспокојство у мојој души, изазвани спољњим утисцима, буком и нескладом света који се тако лако сложе са буком и нескладом у глави и то истој души, преносим љутом речју и преким погледом на своје ближње.
               Не дај да терет наваљен на моја плећа пребацујем на друга, још слабија. Одмори ме, Боже мој, у мир Свој обуци ме!


    2.

               Када ми се, и по дану, почну приближавати непријатељске страже  да Те од мене отму, одведу пред суд, осуде, под кишом удараца и теретом Крста поведу на Голготу, разапну, копљем прободу, усмрте и гроб положе, Ти, Господе мој Христе, и душу моју са Собом поведи, и тело моје, нек умру заједно с Тобом, да би у трећи дан и васкрсли!
               Не допусти им да, као апостоли, заспе од жалости, да побегну, уплашени од страдања, по слабости својој. Немају они пута без Твог пута, ни светлости без Твоје Светлости!















                                                    (19.април)



45.

             Слава дуготрпљењу Твом, Господе!




































                                                    (20.април)




46.






































                                                (21. април)



47.

               Господе Исусе Христе, чак и овде, у аду, кад си Ти присутан, док проповедаш благу вест небројеним генерацијама од Адама до Твога силаска у ово страшно место, и док се тмине и ватре адске повлаче и гасе пред светлошћу Твога Лица, као Петар на гори високој кад си Се преобразио, могу слободно да кажем, и знаћу шта говорим:
„Господе, добро нам је овде бити!“






























                                                     (22. април)




48.

1.

             Христос воскрсе из мертвих,
             смертију смерт поправ,
             и сушчим бо гробјех
             живот даровав!

 2.

             Ангел вопијаше благодатњеј:
             Чистаја Дјево радујсја,
             И паки реку:
             Радујсја,
             Твој Син воскресе
             Тридневен от гроба
             И мертвија воздвигнувиј,
             Људије веселитесја!

             Светисја, светисја,
             Нови Јерусалиме
             Слава бо Господња
             На Тебје возсија,
             Ликуј ниње и веселисја Сионе:
             Ти же чистаја красујсја Богородице
             О востанији рожества Твојего!












                                                          (23. април)

           
                










  










Десно крило




















      2009.година




1.
      
          Опрости ми, оче. Опрости ми, мајко. Опрости ми, брате. Опрости ми, сестро.           
          Опрости ми, жено.   
          Опрости ми, сунце. Опрости ми, земљо.
          И реке, и шуме, и ствари и твари.
          И моји живи и моји који нису живи. И спокојни и покојни. Праштајте, браћо  и сестре у Христу. И ви који сте ван Христа.
Душманине, опрости. И ти, Злопоглеђо . Да те не коснух оштром мишљу, благо би ме око  миловало.
Праштајте ми, нерођена децо. Не пушта вас Господ у наручје моје, јер чисто у каљ неће.
          И ви, које пекох у мисленом огњу похота и жеља, и ви заплетени у паучинастим маштаријама залудне главе.
Свима вама на рђу и зло бивах. Опростите, да и вама Господ Благи прости.
           Опрости ми, Мајко Божја. Опрости ми, Оче наш Небески. И Сине Божји. И Душе Свети. Све грехе моје, сваки промашај мој.















                                             (Прашчалное вече 1. март)






2.

         Захваљујем Ти, Христе, Спасе мој, што си ме кроз пламен искушења провео неозлеђеног. А данас знам да су она била дар, јер си ми показао да се једино Теби вапијући могу спасти попут оног дављеника са дна бунара који је викао у помоћ из све снаге, чувши гласове и видевши људске силуете оцртане наспрам дневног светла на отвору истог не би ли га они из тамне воде и мрзле смрти извукли.
          И док су над кровом моје куће витлали демони и куцкали о зидове  и нагонили пса чувара ноћима да завија, док су нам се у мисли увлачили  и наговарали нас ближње на раздор и свађу такву да се очима не можемо гледати, а да се о поглед не посечемо, наводећи нас да се сударамо, а да бежимо једни од других у маленом простору , да повремено из уста у лице ближњег  хитнемо змију-отровницу уместо мирисне, љубавне речи, само сам у крику ка Теби видео спас.
           И чуо си ме, жарко Сунце моје, и научио си нас да опростимо једни другима као дужницима својим и да тако на примеру, истина јаком толико да пожелимо да одмах  срљнемо у следећи стих (и не уведи нас у искушење...), опитно сазнамо шта значи Молитва Господња, тј како бива кад ти се очита Оче наш.













                                                        (2.март)



3.

        Моја жена Весна фотографише ми лице уз помоћ камере мобилног телефона, а затим, силно се забављајући, уз помоћ напредних опција савременог техичког помагала исто лице на неколико начина обликује и памти као одраз у искривљеном огледалу и сваки тај одраз задобија своје посебно име и карактер.
        Такав сам  уистину  и кад ме проматраш кроз очи Своје иконе кад се пред Тобом пренемажем. муцам и трудим  да више грехова сакријем него признам да бих тако приказао себе у лепшем, па и лажном светлу.
         Такав ћу бити и ако стекнем милост да Те сретнем лицем у Лице.
          У мени, како ствари стоје, нема довољно искрености и љубави да  моје лице Твојом светлошћу просија, па Те зато молим да моју наказност путем хируршког ножа  милости и благодати у какав такав ред доведеш да не бих пред престолом славе Твоје на Страшном Суду  чуо глас: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње (Мт 7;23).


















                                                        (3.март)







4.

Весна и ја смо као двојне звезде-чудна небеска тела- у космосу изнад наших глава.                                                                Кружимо једно око другог, ухваћени у гравитационо поље звезде-слике и више ниједна звезда до нас не разликује из чијег је језгра         који зрак.                                                                                                         Кружимо једно око другог и кружимо око средишта Млечног Пута, заробљени у пољу божанске љубави, а средиште си Ти, Господе и Спасе наш, Ти, нестворена светлости Пресвете Тројице!























                                                                                       

  


                                                (4. март)  


5.

         А шта сам ја учинио за Христа?
Нама који тумарамо у свету купајући се у лажном светлу овоземаљских уживања тешко је, готово немогуће ступити у божански примрак да би непосредно били с Богом, гледали се с Њиме лицем у Лице. 
          Посредно, свака личност, свако човечје лице које нас огреје својом озареношћу кроз своју присутност, икона је Христа.
          И све што ближњем чинимо, Христу чинимо.
           Зато: “Опрости ми, Боже, сагрешења моја, јер ништа не учиних за Тебе, и немам дела ближњем милих којим бих могао изаћи преда Те непосрамљен“.






















                                                       (5. март)




6.

6.1.

         Да се исправи погнута молитва моја као кад пред Тобом, потребно је само, Оче наш Небески, да у мисленом обраћању Теби или шаптавом разговору или несигурном појању-славословљу будем потпуно, до дна отворен и искрен.
         Не да глуматам неког ко уистину нисам, јер ми одмах противник Твој над главом исцрта круну гордости и себељубља.

6.2.

          Одећа скрушености и смирења којом прекривам и сакривам наготу своју је танка, лако подерива кад се скрене са уског пута у трње и врз поред пута и светлост Твоја незалазна,  када мислим да сам Јој  корак ближе, одмах открије да старе закрпе не иду на хаљине нове.



                                                                                   















                                                      (6.март)


7.

       Јуче смо сазнали да се упокојила сестра Александра из манастира Никоља Рудничког. Молим Те, Господе наш Исусе Христе, да је, онако милу и малу, сместиш у длан Деснице Своје и да је изнад ваздушних митарстава пренесеш и населиш  у неку од небеских обитељи Светог Николаја Мирликијског ил архиђакона Стефана да им она додаје кадионицу са небеским миомиром приликом служења небеске литургије као што је и овде земаљским служитељима помагала.
       Тебе, сестро Александра, Весна и ја молимо да  да се пред престолом вољеног нам Господа и даље молиш за оно за шта си се за нас молила док си била овде у телу са нама.
        Нека нам се молитве грле кад се више у времену погледима не можемо миловати.























                                                     (7. март)



8.

           Не умем Ти ни делима ни речима довољно заблагодарити што си ме примио у Своје Тело примањем пречасне Крви и часног Тела Твог. Ти си Бог мој којег једем и пијем, храна си моја и мој си лек!
            А Ти, Христе, Боже мој, из скривених кутака срца дозиваш ме да Те и даље следим уским путем који води ка Твоме Царству  и не допушташ ми да спустим даре-благослове које просипаш по мени са небеса изобилно, онако како сам Бог даје, јер јарам је Твој благ и бреме је Твоје лако, јер се дарови успут поделе са другим ћелијама Твог Тела када коме буду требали е да би се тако умножили, јер Твоје Тело и кад се дроби и раздељује остаје једно и недељиво и, ако смем то да кажем, а да буде истина, све Га је више.























                                                      (8. март)



9.

         Господе урони ме у Твоју тихост, немирно је на површини, таласа се силно житејское море. Нервни апарат што се храни сликама и одразима и света и неба квари се, попушта му оштрина, трезвеност и будност и у све и сва упирем мрки поглед само да га ка Теби не подигнем.
          Добијем речима по носу, и зуби ми гризу језик и гутам горке пилуле помишљених, а неизговорених бесних одговора.
           Јер ако палацнем на ближњег, отров ће прострујати кроз моје вене. Болесна је, Христе, ова мрва Твога Тела, зато што се у блату заглавила и жељна је обичних зрака са Сунца. И пролећа је жељна, а са небеса само киша по глави добује.  
         
























                                                                                   




                                                     (9.март)                                                                           




10.

            „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног!“ (много пута)
              Полугласно ил шапатом, уснама, зубима, језиком и ваздухом што из плућа струји. Ум је ту негде, однекуд дојури, па поново одлута. Капије срца су затворене, јер је мрачно, а ноћу се капије не отварају. Зато (много пута). Непрекидно. До јутра. Да се у рано јутро кључем Имена срце отвори.




























                                                        (10. март)




11.

           Ако се повучем у себе, усмерим сву пажњу у средиште свог бића у коме столујеш Ти, моје Триипостасно Божанство, бићу као вир у матици света и све ће се ствари и створења које су лењо или брзо протицале поред мене у мене и да се слију.
            Сабран у себи, око Тебе ћу кружити, јер си Ти мој живот и мој свет и светло моје Сунце у светској тами.
             (У пракси, повлачење у себе повлачи за собом, осим тумарања по недовољно познатом терену царства ми за местом где је подигнут  дворац у ком столујеш Ти..., и спотицање о чврсте ствари са оштрим ивицама које озлеђују и сударање са живим створењима из чијих реакција искрсава питање куд сам то „навро“. Само свети људи су истовремено непрекидно с Тобом, са светом и ближњима. Преко њихових молитава ми несмиреници прелазимо на територију Царства Небеског у сусрет Теби као преко моста.)





















                                                 (11. март)




12.

              Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног! (много пута)
               Умно. У тренуцима кад нисам безуман. Кад ми непца и језик исисају слаткоћу шарених бомбона које нуди свет. Око умори од дугиних боја.






























                                                  (11/12. март)




13.

                Док живиш у свету, коме да будеш послушан кад ти је дух сироче, без оца и мајке? Ко ће за руку да те води кроз честаре помисли?
                Послушан буди телесном оцу и мајци, Небеском Оцу и Мајци Божјој. Сину Божјем. Брату и сестри, братићима, сестрићима...Послушан ближњем, послушан даљњем. Послушај своју жену, ти си јој глава, она ти је врат, знаће на праву страну да је окрене.
                 Послушан буди псу и мачки, буби, пчели, травки, цвету. Ветру се приклони, киши лице пружи.
                 Светој књизи-Божјој речи. Светим старцима и мајкама што из књига зраче-они те за обе руке воде.
                 Пријатељима. Непријатељима. И све воли: и зле и добре.
                Свакоме и свему реци:“Нека је благословено“, а они нека те погледом, додиром, мишљу, тишином свог бића ил постојања благослове.
                 У љубави, благодарном помоћи свеприсутног Духа Светога, буди савршен као што је савршен Отац ваш који је на небесима.
                  Буди послушан као што је био послушан Син Божји- до краја, до смрти на крсту.               
                                                                           













                                                       (13.март)




14.

          „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног.(много пута)
            Умно-срдачно. У голим длановима ума пренети варницу Твог Имена  до срца и спустити је унутра - у срце - зарасло у коров мрсних помисли. Нек оно плане, разгори се, у огањ претвори дух, душу и тело.
             Споља ништа да се не види осим поточића суза низ оба образа. Нек извиру секунд, минут,два да се спере гареж кад се пламен повуче и умине, док га, кад се Њему хоће, поново не распири дах Духа Светога.


























                                               (14. март)



15.



15.1.
            У радости Твоје близине кличем:
            Нико ми Те не може одузети осим мене самог, нико засенити, ни Сунчев, ни Месечев сјај. Ни псовка, мржња, ни ружна реч.

  15.2.

            Пењем се на највиши, најбељи, најчистији врх блаженства који се зове Твоја присутност и, пошто се горе врло кратко може бивати, јер низ мрзле, снежне литице могу ме сурвати олује самољубља, спушташ ме вртоглавом брзином на санкама смирења скроз у подножје, одакле је врх поново недоступан и једва наслутљив.
            Жив сам само сећањем да ми се чинило да сам горе био.









              











                                                 (15. март)


16.

           Срдачно.
           Господе Исусе Христе, Сине Божји, загрли ме грешног, да бих Ти био ближи.(Једанпут, али засвагда.)

































                                                   (16. март)




17.

           ...Из Тебе се Бог оваплоти и постаде Дете
              Он који је предвечни Бог наш...
            Теби се, Благодатна, радујем, јер чији је још Бог био Дете?
             И Тебе молим, премила Мајко да, како ми се дани буду крунили у неповрат и носили ме ка старости и капији смртној, замолиш Своје Божје Дете да учини да све више личим на мог  покојног деду Милорада на ком су се обистиниле јеванђелске речи:Заиста вам кажем:Који не прими Царства Божјега као дете, неће ући у њега (Мк 10.15).
            Само је он умео да нам из књиге „Кућа на Пуовом углу“ коју сам добио у другом разреду основне школе за одличан успех и примерно владање пре двадесет девет година (једино сам у детињству био примеран и успешан), док смо га моја сестра Славица и ја слушали отворених уста, као читајући  измишља  сасвим нову причу, различиту од оне која се одиграва у књизи, али са истим јунацима-бивајући он наизменично Медвед Пу,Праслин,Иар,Кристофер Робин, Тигр и ко све не од јунака из приче, држећи књигу полуотворену близу очију, не разабирајући слова, жмиркајући и препричавајући илустрације онако како их он слути и  доживљава , окрећући странице орловским носом.
           И данас ми је та прича истинитија од оне у књизи.









                                                                                                                                                                   




                                                      (17. март)                       


18.



          Кад сам којештаријама напунио осамнаест година, ноге, руке и врат су ми се издужили, длановима, као веслом морнар  што  граби напред кроз водену пену, размицао сам облаке да провучем снену главу, препуњену разбарушеним сновима. Унутрашњим ухом још сам примао Твој шапат из детињства, док Те око тражило по небесима-космосу-тамној материји избушеној астероидима, кометама и свемирским бродовима, дух путовао ка Истоку, нагоре, десно и лево, мисли лутале по површини тела-ствари, све изван Твог јединог станишта означеног крстићем на мапи душе и описаног у Књизи која може обухватити и овај појам, може бити и то: занимљива географија (Царство Божје је унутра, у вама.).
          Машио сам Те упорно, непрестано, дрхтавим дланом миловао руно јагањаца испод којег се слутио вучји кез, заљубљивао у маске људских и божјих лица са којих је, не могући да се уздржи, отимао демонски кикот, плесао над провалијом, док ме ниси зграбио, цимнуо уназад, јер Ти своје не даш, док ме ниси загрлио Весниним рукама, омио Својом Крвљу, примио у Своје Тело, поново ме родио, Собом нахранио, и под Својим брижним старањем пустио да растем и нарастем да детета, поново.
           (Инспирисано експлозијама слика у глави иницираних варницама које искачу кад протрљаш речи из романа „ Тесла, портрет међу маскама“ Владимира Пиштала, поезије Мирослава Антића и Књиге над књигама.)








                                                     (18. март)


19.

            Уоквирена позлаћеним рамом слатких успомена, златом обасјана, окачена о источни зид душе стоји слика:
             Ђикино брдо. Неограђено и неуређено двориште куће у изградњи (стигло се до прве плоче). На средини плаца отворена шахта у коју ми, клинци из краја, убацујемо каменчиће у воду дубине око пола метра, па стојимо око ивице отвора омађијани кружним таласима који се шире од маста где је камен прогутала мутна, прљава вода. За нама, разгоропађеним петогодишњацима, шепуља моја сестра Славица и, у тренутку док смо окренути леђима отвору шахте скупљали нову муницију, она се надноси над отвором, види на мутном и сад мирном стаклу свој лик и устремљује се ка њему.
             Из прљаве, али срећом плитке воде из златних увојака као из праћке хитнути су нама у лице панични крици:“Ја! Ја!“,  Под тим именом ме је сестра знала, не разлучујући своје постојање од мог.
             На бициклу са три точка једнаке величине као вихор јурнуо сам по помоћ. Кад су је момци из комшилука извукли, на асфалту иза ње остајали су мокри, ситни трагови босих стопала и узане траке иза њих,  исцртане мокрим, широким, предугачким ногавицама.
             Верујем, драги Боже мој, да и Ти, у Својој бескрајној љубави и снисхођењу, тешко можеш разлучити Своје од нашег постојања и да нас често дозиваш сопственим Именом с наших усана да би Теби руке испружили да нас са дна бунара, ископаних у нашим животима  из прљаве, плитке, лепљиве воде греха на суво и чисто место Свог загрљаја извучеш.







                                                     (19. март)



20.

           У воћњаку поред куће мог прадеде Радивоја и кућице у којој смо становали на Ђикином брду, у центру златног, невиног доба чулног сазнавања ствари које су биле и изван домашаја испружених руку на моје питање постављено мајци која је, седећи на ћебенцету простртом по хладовини, пребирала по зрнима пасуља намењених за кување ручка, шта бива са човеком кад  умре,  и на њен одговор да њега више нема и да га више не можеш никад видети, први пут ме је по образу и мислима лизнуо мрзли дах простора где никог и ничег нема, страшнијег од оног на којег ћу касније налетети у сновима и страховима, а фиксираног јеванђелским  речима:“Онде ће бити плач и шкргут зуба“.
         Замислио сам тад да не могу више да видим мајку, ни оца, ни сестру, замислио сам себе да више нисам и да  ме нема.
          И тад:
          На месту где се ковитлала блистава, златна, усијана кугла у коју се голим оком не може гладати, створила се у бездану плаветнила савршено округла црна рупа каја је кренула да у себе усисава смисао и лепоту из свих створених живих бића и ствари. Вијугава стаза коју смо пробили кроз ћилим саткан од црвених цветова детелине, жутих шешира маслачака и круница белих рада која су нам љубила боса стопала док смо се сестра- малено чудовиште са златним федерима на глави- и ја залетали од једног до другог стабла шљива и вишања није ми више била сигурна, крунила ми се иза леђа и пропадала у мрачни амбис као у филмовима катастрофе.
        Од тада Те тражим, хитам Ти у загрљај и сваког трена живим страх да Те у залету не промашим и у бездно се не стропоштам.







                                                   (20. март)


21.

              ... Који си свуда присутан и све испуњаваш...
          Као што отац Милован управо освештаном водом струковима босиљка по читавој кући и по нашим косама чини видљивом росу Твоје благодати, тако и ја, безуман и гордости склон, покушавам Тебе, безмерног, бескрајног, безобличног да облепим речима да бих Те макар себи учинио видљивим, заборављајући намерно да то могу само оком чисте душе и то ако Ти  хоћеш да Се видиш.




























                                                       (21.март)

 22.

          Верујем да је данас у сигурној лађи Венчачког манастира, док смо се држали оцу Сави за скуте кад се он за Агнецом, нас вукући, вазносио уз помоћ арханђелских крила на духовна небеса, било нас више него што се телесним оком то могло видети.
          Више нас је било за оних четрдесет мученика севастијских, за оних четрдесет младића овенчаних мученичким венцем, а ниспосланих, а где би друго него на Венчац планину да нас укрепе и својим телесним присуством-делићем својих светих моштију-после чијег целивања усне бриде.

























                                                 (22. март)


23.

          Наши преци, који су из крошњи стабала крушака и трешaња уместо зрелих плодова витким моткама на земљу отресали виле или су у беле вилинске руке испружене кроз отвор на таваници  својих кућа начињеној од прућа, сламе и блата (из подигнутог капка се на огњиште просипао тавански мрак) додавали чист пешкир да оне увију тек рођене  вилинске бебе, прхтаве и мале као колибриће, шаљу нама у временским капсулама од речи знање о томе како да овај свет из видљивог коракне ка невидљивом.
          Град Аранђеловац (Арханђеовац) окружен је и заштићен, сем паперјастим, непробојним кровом од раширених крила  небеских сила бестелесних. и утврђењем-палисадом-биљним зидом од биљних имена: Врбицом, Орашцем, Трешњевицом, Буковиком, Брезовцем, Јеловиком. Ако под налетом дивљих,радиоактивних ветрова са Букуље капије тог утврђења попусте и из њега се одмотају, пруже језици путева дугачких као аранђеловачка Главна улица, многоглаво и многооко чудовиште, састављено од нас овдашњих, које само себе уједа и једе, натрапаће можда и овим-преко небоземне Рисоваче-право под Венчац планину да би се венчало са Твојом тишином или ће продужити даље и налетети на следећи биљни зид од Липовца и Тополе и притом ће од силине ударца и  од унутрашње напетости да експлодира и разлети се по ваздуху заједно са мермерном прашином.
         











                                                         (23. март)

24.

24.1.

           Рисовача је, виђена са осматрачнице на Букуљи или са платоа-гнезда сплетеног између постмодернистичких етно-кућа на Дивљаковцу, прамац Нојеве лађе који просеца узбуркане , црвене таласе кровова.
           У потпалубљу лађе крију се ковчези са телима упокојених ближњих чије се лобање смеше у хибернатском сну. Лађа плови кроз усковитлано житејское море ка мирној луци-свеопштем васкрсењу спасавајући успут дављенике који се докопају њене палубе , и то све без разлике, не гледајући ко је ко, јер свако има шансу да до луке дође, а ко ће на обалу...

24.2.

        Аранђеловац је једно од места у земљи Србији чији упокојени житељи не љубе стопала својих наследника, већ нам, као облаци, лебде изнад глава, над нама с Рисоваче бдију као јастребови из своје, птичје перспективе.

24.3.

       Рисовача-праисторијска  хрид на коју се насукала и вечност.













                                                  (24. март)

25.

            Усред среде средопосне седмице...
         ...Стојим на средини моста сам, очајан и беспомоћан, а пркосан, на челу ми исцртани концентрични кругови са црном рупом у центру, мета сам за пројектиле демонске алијансе, мост штитим телом које дрхти и издаје ме кукавички, рвем се са црним, милосрдним анђелом...
            У овој тачки средопосног моста где јесам, он је најтањи и најрањивији. Ако ме ти не заштитиш силом Своје милости, камене громаде и покидани удови измешаће се и у параболичном луку, као у успореном филму, полетеће кроз ужарени ваздух и нестаће у вртлозима огњене реке из којих неће моћи да се отме чак ни плач, ни шкргут зуба.

























                                                  (25. март)




26.

            Долазе таква времена да нећемо имати времена за дугачка молитвена путовања од ума до срца и да ћемо, лизнути смрзлим дахом Новог Доба, крцани као љуске од ораха клештима у левици антихристовој, на сав глас непрестано да вапијемо:
            „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј нас грешне!“































                                                        (26. март)




27.

        Откад смо са рајских блажених висина сурвани у земљана тела, о тела се спотичемо и као непослушна деца гладамо како да се отргнемо од Деснице Твоје којом нас натраг у исконски завичај водиш.
        „Господе, дођи!“ вапимо, тешки и троми, непособни за лет као да имамо пилећа, а не анђеоска крила.
         И Ти, бескрајно милостив и снисходљив  према  подобију Твоме, у земљано тело се облачиш и доносиш међу нас, већ изнемогле од запомагања, скапале од жеђи на готово пресахлом извору наде, бескрајну радост-живу воду Твог присуства у све дане до свршетка века.
       „Маран ата!“ запљускује и нас тај талас који је носио апостоле.
         И кад нас као мрве Своје, зрнца  посолиш по свету, нама и блато, мочвара и муљ под ногама бива као вуна, перје ил бели облак. Све нам је лако: Твоје речи говоримо, Твоја дела творимо.
          Само Те молимо:“ Дај нам, Господе наш Исусе Христе, да и ми будемо с Тобом као што си и Ти с нама у све дане до свршетка века“.


















                                                       (27. март)




28.

28.1.
 
        Ја само причам да Те волим, јер заповести Твоје не држим, одлажем тренутак да се најприсније сјединим с Тобом, да моја крв постане сва Твоја и тело моје сво Твоје тако што бих у себе примио капљу и мрву Твог Тела и Крви. Препуштам се, без снаге и воље да то променим, забораву да пред Лицем Твојим непрестано ходим.

28.2.
   ... Па се онда кајем и зовем Те и тражим Те у новом пролећу, кад свака биљка предображава Твоје васкрсење, кад из пупољака певају златном дану будући цветови ружа, а травке, као прсти земље, милују тек прозујали пролећни ваздух. Семе – кртолице кромпира служе ми као чворови бројаница да призивам Твоје Име-Твоју милост. Кад их заогрнем земљом, заогрнем и оно што је нечујно за моје ухо-Твој шапат окцу, клици, шапат кога она следи на путу ка Сунцу и себи трансформисаној у нову биљку која расте, развија се и у земљи после завршетка свог животног циклуса оставља од себе једне много других плодова-наше хране који се нама на жртву дају да их ми нашим телом поново у молитву и шапат -Твом сличан-претворимо.
       Засејана башта сад чека кишу. Боже, шта ли ће из ове молитве-сетве нићи?













                                                         (28.март)




29.

         Кад нас притисну тешко небо и тмасти облаци, као данас. циликнемо као кристална чаша кад се испусти на камени под.
          Изгледа да је небо почело да се спушта ка нама (кад већ ми нећемо њему) и ко би рекао да нешто тако провидно и ваздушасто може као терет да нам легне на кичму, те се у суморном дану сударамо и уједамо као мрави пред кишу. За утеху нам служи да нам је пречник кругова које исцртају наши унезверени кораци мали, па шамари које добијамо за отрежњење долазе од наших најближих. Остају, на жалост, иза нас као сведочанство беса који је тутњао и пео се уз груди и као ерупција сипао са усана, само пепео који се лагано слеже и кругове прекрива и раселине по пролећу, тек пристиглом и радосном што нас види да смо из зиме изашли колико толико цели.























                                                         (29.март)






30.

            Дуга коју нам драги Бог шаље као утеху у овом дану без равнотеже једним крајем лука пије боје из Врбичке реке, а другим се као сидро качи за Рисовачки рт-дно небеског мора.
             Тај витки лук што нам на очи пулсира носи сву тежину ултрамарин неба док испод, прозрачни и безбедни, пролазимо у оба смера мењајући самим проласком пол своје душе, бивајући час добри, час зли.
    





























                                                  (30. март)






31.

          Имам сестру Светлану која је сад близу Бога и сад може да хода и да, чак, трчи рајским пољанама, опијена блаженством божанског присуства.
           Она ме штити и чува и увек се присно дотакне Господа, прво за скут светлосне хаљине, па надланице Његове, покретом истоветним оном којим се Мајка Божја дотакла руке Свог Младенца на икони Богородице Утешитељке, кад му Десница крене да ме заслужено по образу у памет призове, а све у жељи да ме оштрина Божјег миловања и старања мање боли.




























                                                 (31. март)






32.

          У души ми букти пожар гнева, беса и раздражљивости који може једино да се угаси топлом кишом-сузама покајања. Боже, милостив ми буди и удаљи ме од ближњих да се пожар не пренесе и не прошири по другим душама,  пренеси  ме на пусто и самотно место док се душа не зацели, обнови и поново не зазелени.





















(1.   април)



33.

       Како Господ и Спас наш Исус Христос из Свог срца развија и простире под наше ноге стазе и стазице, путеве и путељке који нас из бестрага назад у наш дом воде...

      У пролеће 2003. године изливам на хартију свој чемер и јад уобликован у молитву Господу у којој тражим да ме под своје узме и друга животног да ми дарује, јер сам се тотално загубио и у лаком пролећном ваздуху налетао главом на невидљиве зидове од којих су ми мисли биле скроз збркане.
       У лето исте године, на Дан празника св. Апостола Петра и Павла у још недовршеном храму срећем добро позната драга женска бића која још од бомбардовања и бежаније из Београда нисам видео, а са којима сам заједно годинама у хору цркве св. Александра Невског Бога славио (гневио?). Ни тад, као ни претходних десет година од тренутка кад смо се срели на Источној капији Београда, нисам препознао своју будућу жену. (А ја је попео на горњу палубу – осматрачницу лађе цркве св. Александра Невског са које смо испочетка сви ми викали на народ у броду , свештенике на прамцу и на самог Кормилара, јер нам се све чинило да је копно близу, док се нисмо гласовима ускладили и постали као многоглави и многоочити херувими, коначно свесни  да Бог није глув.)
     Који дан касније препознавање почиње: изнад певнице у цркви Венчачког манастира у августу те 2003. године почеше Веснин и мој глас да се испитивачки врте један око другог, додирују неспретно и прилично бојажљиво алтовским и бас-баритонским прстима, па коначно да се грле и стапају несливено, неразлучно, недељиво у радости спознаје да се одувек, од искона знају, а да су тек сад, овако заједно, цели.
     По послушању и по благим молитвама оца Илариона које са врха Венчаца лако узлазе до Божјих ушију, Весна почиње да пази на мене и о мени да се (себе) брине.
     У току зиме 2004. године обмотава ме целог у шал топлог гласа свог; у крило ми, као кад игларице тек пристиглој невести други дан свадбе, не смејући за то време да проговоре, изруче игле и клупка вунице, просипа клупко духовних књига из којих се размотавају шарене нити мудрости од којих ми плете брзо и вешто као да су то чворови бројанице још један шал да у њега душу увијем. Њој од истих нити, само у бојама моје љубави,  заузврат плетем пелерину какву дотад није имала и на којој ће јој и анђели позавидети.
       Почетком августа исте године читав њен унутрашњи свет који има одраз у спољњем под видом појма „моја собица“ сели се у моје окружје, оивичен зидовима са којих из икона светле многи светитељи, Господ Исус Христос, Мајка Божја, Света Тројица (неке су „каширане“ њеном руком). Да, од првог августа, на дан помена св. Деспота Стефана Лазаревића и мати му Евгеније и преподобног Серафима Саровског Весна постаје радост моја, а св. Серафим бди иконом и честицом свога тела над нашим браком, док ми подупрти и његовим благим молитвама, као лоза виноградска, обавијујући се једно око другог, а чувајући невидљиво средиште, растемо у висину.
     Оног међу људима који нас је први видео заједно док заједно нисмо били, оног са којим нисам разменио реч осим кроз славопој и исповест Господу, поново данас после пет и по година срећем путем писане речи, путем саборника лудости проповиједања, путем књиге за коју досад нисам знао да постоји, а чији је наслов „Педесетница“ и чији аутор постаје један од јунака у овој лудости приповиједања којој је наслов „Велики пост“.

















                                                  (2.април)



34.

         Teшко је затвореног, охладнелог, окорелог срца ходити по свету и у мраку духовном кога сам сам на очи навукао, наслепо напипавати једини узани пут који ка Господу води. Мени се ових дана плаче од немоћи да победим своје огреховљено „ја“. Живим у страху да ми неко на сенку не нагази или да ми ружну реч не каже, јер тада нећу бити побожан, смирен и тих. Ломиш ли ме то, Боже, на ситне делиће да ме наново новог бољег створиш ил то из мене урлају скривене, тајне и прећутане страсти страхом за свој опстанак док слуте да ће их лизнути пламен Твог присуства?



























                                                       (3.април)



35.

        На дан летњег Светог Јована 1998. године у простору обраслом травом и шибљем унутар остатака зидова цркве на брду изнад Љига хор цркве Светог Александра Невског поје молитву Господњу. Свесни смо тренутка да се на овом месту први пут после неколико стотина година узноси пут отворених небеса-садашње куполе цркве ова молитва и прихватају је и поју заједно са нама кости давно упокојених монаха недалеко од ових зидина и једно дрво израсло у олтару на месту где је некад била Часна Трпеза.   



            























                                
                                                  (4.април) 



36.

      И већ је пета, глувна недеља поста и стишан и сабран у себи, погружен у страх Божји, испрепадан дубином у коју повуче вртлог греха, па вртлог покајања, угошћен Твојим Телом док ми крв Твоју Крв по телу разноси, док трљам духовне очи да се расаним и устанем из блата прелести-обмана, у месту, чини ми се, стојим, а Васкрс ка мени хита. 































                                                 (5. април)


37.

      Како сокови у биљкама певају! Како свако живо створење, под топлим дланом Сунца, хоће из себе да искочи, да набуја, да се преобрази и васкрсне!
      Душа ми пева Господу и плеше као цар Давид уз сунчане гусле и јасне кимвале.
     Све што дише нека хвали Господа!































                                                         (6.април) 



38.

        Драги Христе, Боже наш, из свег срца Те молим у овај благовесни дан: даруј нам само толико љубави да трпимо једни друге кад већ не умемо да се као истински боголики људи волимо.

































                                                     (7.април)



39.

         Господе и Спасе мој Исусе Христе, захваљујем Ти што си у мене усадио страх Божји и молим Те да до свршетка мојих дана будем свестан Твоје силе, величине, неизмерности и свеприсутности не би ли тако ја мање грешио.
         Дај ми помисао и свест да сам прашина пред дахом Твојим и да сваког трена можеш да ме одуваш у смрт обнаженог духа и голе душе, без свадбеног руха у којем би једино могао, као изабран,  без стида, пред лице Твоје стати.





























                                                      (8. април)


40.

         Oвако ми говори Господ док се мучим и повијам под теретом помисли, нагнут, неопрезно, без ослонца, над понором очајања:
         „Ти си моја овца на поводцу, а Ја сам твој Пастир Добри. Пуштао сам те да пасеш по околним ливадама, а ти ниси знао да је и та паша Моја, јер нема ничега на овом и оном свету што није Моје.
           Враћам те у Моје мало стадо, међу осталих деведесет девет оваца  које се нису губиле као ти и које слободно пасу под Мојим брижним погледом, а тебе спутавам ужетом чисте, божанске љубави, усмеравам штапом Мојих заповести сад куда Ја хоћу да Ми се поново по трави и цвећу не раскакуташ и поново у врз непослушности не заплетеш“.
























                                                   (9.април)


41.

           Пред дане Христовог Страдања и Васкрсења пловимо у велику тишину и све буре које су се у души подизале смирују се. Ништа више није битно, сад смо сведоци, преносимо се духом у те дане и за Христом идемо отворених чула, отвореног ума, спремни да заједно са Симоном Киринејцем понесемо Часни Крст до Голготе. Следи нам да се Страдању Христовом поклонимо, а неки од нас који су  довољно тихи и јаки, окусиће сирће својим уснама и осетиће копље и у својим ребрима. Коме Христос учини милост, томе у Гробу Господњем у први дан седмице видеће покрове где леже заједно са Исусовим.



























                                                     (10. април)


42.

            У Врбици, мало испод моје куће из гнезда на не знам ком  дрвету, које као да је израсло на међи између парцеле стварности и парцеле сна, скривени, невидљиви славуј у касним послеподневним сатима почиње да поје вечерње на празник Врбицу. Идем за својим малим стадом кроз тек расцветан шљивик, главе уроњене у облак мириса, и на налоњу од дланова растворено ми је Свето Писмо из којег безгласно, у себи, читам:
         Заиста, заиста вам кажем: ја сам врата овцама. Сви који год дођоше пре мене лопови су и разбојници; али их овце не послушаше. Ја сам врата; ако ко уђе кроз мене спасшће се, и ући ће и изаћи ће и пашу ће наћи. Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу. Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука где долази, и оставља овце, и бежи; и вук граби овце и разгони их. А најамник бежи, јер је најамник и не мари за овце. Ја сам пастир добри и познајем своје, и моје мене познају. Као што Отац познаје мене и ја Оца; и живот свој полажем за овце. И друге овце имам које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће глас мој, и биће једно стадо и један пастир. Зато ме Отац љуби, јер ја живот свој полажем да га опет узмем. Нико га не узима од мене, него га ја сам од себе полажем. Власт имам положити га и власт имам опет узети га. Ову заповест примих од Оца свога.(Јн; 10;7-18)
      Затварам Књигу, јер ми овце поодмакоше, и кад се оне, после пар кругова трчања за њима по безброј пута раније пређеним путевима, поново смирише, стижем да до краја вечерњег славујског поја само на трен да бацим поглед између корица књиге са које зрачи лик румунског старца Клеопе који је Свете Оце изучио идући за овцама.(видети Старац Клеопа; Пут Неба; страна 93; Библиотека Образ светачки).
     Кад затворих и ту књигу, прилазе  ми сва три јагњета и њушкицама опрезно почеше да испитују да ли сам њихов, па одскакуташе, не рекавши ми ништа, скоковима који као да су ницали из земље од јагањаца независно и узимали их под своје.


                                              (11. април)


43.

        У тишини на празник Цвети благи Господ нас учи како да му се одазивамо на позив Његов да служимо Њему служећи ближњему, учи нас да не жалимо да простремо хаљине своје по путу кад он иђаше, да хвалимо Бога громким гласом за сва чудеса која видесмо, не желећи да ућутимо, не дајући камену прилику да пропева и Бога прослави уместо нас.































                                        (12. април)



44.

         Ходам по данашњем дану као по минском пољу док љуте човечје мисли и речи лете унаоколо као шрапнели после експлозије, секући по душевном месу и болећи јаче него усијани метал.
          Ја, ходајућа, бескорисна лоза, напоље избачена, само бих натраг до Очевог винограда, пре него ли се у мени приме и спале ме непријатељске помисли, само бих натраг да ме Виноградар накалеми поново на животодавни Чокот да бесплодан не останем и у огњу не нестанем.




























                                                       (13.април)



45.

           Сетва биљака и молитава  чији плодови служе за телесну и духовну храну у башти иза наше куће и у башти мога срца формираној око куће чији си Ти Домаћин, после периода мало хладнијег времена и лаких, пролећних киша, настављена је. Ако не буде суше или града, плодовима ћемо се гостити моји укућани и ја и сви драги звани и незвани гости који ногом ступе преко нашег прага и окупе се око постављене трпезе, а најлепше и најкрупније плодове, припремљене на различите начине од свих нас који у овој кући живимо, остављамо за хладне зимске дане кад свеже, тек убране хране неће бити.
           ...Посети нас благошћу Твојом, Господе; јави нам се богатим милосрђем својим; даруј нам благорастворење ваздуха и погодно време; даруј тихе кише ради плодности; благослови, Господе, благошћу својом круг године...























                                                     (14.април)



46.

        У овом дану греју ме и хладе лица, жеље и стрепње мојих ближњих. Кад се из буке мноштва гласова извукох, а они се размилеше својим путевима, улазим у тихо Јеванђеље по Јовану, слушам Твоју првосвештеничку молитву, кријем се иза дрвета у Гетсиманском врту, чујем петла како други пут запева, пратим Те на путу ка Голготи и крсној смрти, у први дан седмице  у трку престижем и Петра и Јована, радујем се и плачем истовремено кад видим гроб празан и покрове где леже и убрус ... посебно савијен на једном месту и коначно схватам да си ми и од ближњих ближи и да Те волим свим срцем, и душом, и умом, собом целим, више од себе.


























                                                    (15.април)



47.

         На Светој Тајни јелеосвећења у основу молитве између имена светих бесребреника који забадава добише и забадава дају проткивам имена свих болесних  које знам, а који сада нису овде. Капљице уља мислено шаљем на њихова чела, браду, образе, руке да и они виде умом и оком, да им руке раде посао Господњи, ноге следе стопе Христове, слух се отвори за Његове благе речи, да им тиме  сва личност оздрави.
          Мени који стојим и плачем за својом упокојеном сестром Светланом која за живота није на ноге могла стати, а сада из наручја Христовог теши ме, штити и чува, мисао у глави дарованој СветоДуховским печатима постаје крстолика.


























                                                (16.април)



48.

48.1.

            На Велики Петак моја Весна и ја кувамо и фарбамо јаја. Уз нека од  њих приљубљујемо травке, цветове маслачака и белих рада и травку: „Волиш ме, не волиш ме?“ , па их завијамо у парчиће старих мрежастих чарапа и потапамо у велику шерпу са луковином коју стављамо на пећ на дрва у старој баба-Олгиној кући у дворишту. А у другим старим шерпицама су друге боје и прво јаје које је мало раније скувано потапамо у црвену боју. Јаје-чуваркућа само себи бира боју и уместо да је црвено бива циклама боје, нашарано само од себе. Кад сам га кашиком извадио из топле, црвене течности , грешком премазао крпицом умоченом у свињску маст (грешком, јер сад тешко могу да налепим сличицу, ал то ипак покушавам и успевам и то баш ону коју сам хтео са насликаним пилетом крупних очију, насмешеног кљуна, и са цветом у ћуби изнад леве обрве), сачекао да се охлади, прекрстио се, из сталка предвиђеног за јаје-чуваркућу узео оно прошлогодишње, на место њега поносно постављам ново. Прошлогодишње прекривам земљом испод скоро засађене воћкице брескве која се од свих засађених воћака  нешто тешко кореном за земљу прихвата, па на овај начин покушавам да јој  помогнем.

48.2.

         И тече дан даље и води нас ка Твојој плаштаници, и тешке речи такође закопавамо за собом и у тишини прилазимо да Те, као Јосиф из Ариматеје, и на своје руке примимо.  









                                                    (17.април)




49.

          Срце моје, да ли си спремно да из свег себе запеваш:



































                                                (18.април)



50.

          Христос воскресе из мертвих
          Смертију смерт поправ
          И сушчим во гробјех
          Живот даровав!

           и

           Ангел вопијаше благодатњеј:
           Чистаја Дјево радујсја
           И паки реку: радујсја
           Твој Син воскресе тридневен от гроба
           И мертвија воздвигнувиј
           Људије веселитесја-
           Светисја, светисја новиј Јерусалиме
           Слава бо Господња на тебје возсија,
           Ликуј ниње и веселисја Сионе:
           Ти же чистаја красујсја Богородице
           О востанији рождества твојего!
 


















                                                 (19. април)

































                                  Написао Срећко Урошевић
                                  Пролећа Господњих
                                  Двехиљадешестог и
                                  Двехиљадедеветог
                                  У Врбици и Аранђеловцу