ПОСЛУШАЊЕ

 "Послушање... Оно започиње у раном детињству. Од послушања родитељима. Ето нам првих лекција од Господа."

Старац Николај Гурјанов 

(24. маја 1909. године-24.августа 2002. године)

Моје прве лекције о послушању биле су болне, због непослушања.

Волео сам да кршим забране већ од своје четврте, пете године које ми је мајка изрицала, јер по мени оне нису имале никаквог смисла. Забрана се односила на моју молбу да одем да се играм  на двеста метара ниже са мојим братом од стрица Сретеном старијем од мене две године у другом дворишту  према потоку, где неће бити надзора од одраслих и где бисмо по дворишту и ливадама и по потоку могли чинити што год нам је воља, а да себи не наудимо. Отићи без питања, побећи од куће, не јавивши се мајци која је увек била у неком послу био је мој чин побуне против нечега што нисам схватао што то тако мора и шта то значи: "Зато што ја тако кажем, на моје питање зашто не могу да идем.

Епитимије су, касније увече после мог прикрадања назад кући, биле за памћење. Каиш,  избор прута у воћњаку кога сам бираш, а да не сме да буде сувише танак  да се не би брзо поломио, сам се савијаш преко столице, скидаш панталоне...Нисам био тих, плакао сам и ридао из свег гласа, трудећи се да пробудим оца из поподневног сна, кад прилегне после ручка, вративши се с посла.Тако сам на врло директан и опипљив начин сазнавао шта се налази се друге стране забране и ограничења и какве су последице непослушности и самовоље.

Данас ми је посао да и сам изричем забране и да кажњавам оне који забране не поштују. Забране су законске, а прутови ударају по џеповима.

Неки кажу да сам благ и толерантан, а неки тако не мисле.

Господ је безграничан. Нама, смртницима, је опасно нагињати се  преко ивице, опчињени амбисом наше такозване сопствене слободе. Не оне коју нам је Господ даривао, већ оне коју себи дајемо, углавном тежећи бесконачности у освајању своје личне на штету слободе својих ближњих.

Зато су Божије заповести знакови поред пута, па и забране типа СТОП! ако желиш или се жељан скакања у провалију, амбис греха и небића који су својом празнином за нас, горде и неуке, увек привлачни.

Господе, молимо Ти се, огради нас Својом слободом! 

БЛАГОВЕСТИ

 Среда

25.март/7.април

Тропар празника Благовести, глас 4.

Днес спасенија нашего главизна, 

и еже од вјека тајинства јављеније:

Син Божији, Син Дјеви бивајет 

и Гавриил благодат благовјествујет.

Тјем же и ми с њим Богородицје возопијим: 

Радујсја, Благодатнаја, Господ с Тобоју. 

Син Божији Син Дјеви бивајет!

Данас је почетак нашег спасења

и објава вечне тајне:

Син Божији постаје Син Дјеве

и Гаврило јавља радосну благодатну вест.

Тога ради, заједно сњим. кличемо Богородици:

"Радуј се, Благодатна, Господ је с тобом!"

Син Божији постаје Син Дјеве!

КЊИГОЉУПЦИ

 Уторак

24.март/6. април

Тешко је уздржати се од жеља и савладати страсти, одрећи се њиховог ипуњавања и одрећи се задовољства које удовољавање страстима доноси као слатко-горки плод и циљ првотног умом прихваћеног предлога кога често и сопствена жеља дошапне или непоменика твојим треперењем домами.

Најопасније су оне најтананије - које прилазе са десне стране, купују ти пажњу, хране се твојим наизлед најпременитијим побудама за сазнањем или уживањем у новом, још недоживљеном. И страст за куповином и читањем  књига, на пример, таква једна страст и може да те одвоји од онога што је души корисније и прече, од времена посвећеног молитви и покушају проналажења пута ка спасењу.

Ово је написано после куповине шест нових наслова књига где су се два распрострла у два тома. Све ми мање времена живота остаје, а апетит ми незајажљиво расте и не стижем ни све што себи севирам да честито прожваћем, већ халапљиво прогутам. 

Дај ми, Боже, вештину да ценим време које си ми до пресељења оставио, окрени ме битном у писаној речи, битном тако да ме Теби за и у вечности приближи!

ПОКАЈАЊЕ

 Понедељак

23.март/5.април

Боли када згрешимо против љубави Божије, стрепимо од казне Његове, од руке која не милује, већ се спушта на образ у праведном гневу, барем ми би тако да Бога видимо кад крене да нас гризе сопствени пад. Бол је бол губитка, одвајања од Божијег загрљаја. А нема се жеље, воље, ни снаге да се врати под окриље Божије.

Туга чупа у грудима и оставља без даха. Гризеш се, печеш се, огрешио си се о доброту Божију и тога си потпуно свестан. Само кад би то самоосуђивање потрајало, спустило се у дубину нашег бића и тамо се трајно настанило. То  ретко бива, јер је је ретко и познање, сагледавање у трену све гнусобе коју кријемо, а не можемо је сакрити од Божијег погледа. Не можемо сакрити ни  печате таме и небића у нама смештених тако близу печату дара Духа Светога.

У немоћи нашој отима нам се јецај из грла, сузе су нам невидљиве и сливају се низ лице са унутрашње стране, а срце би своје сопственим рукама да ишчупамо и да га у блато бацимо и гневно изгазимо, јер нас издаје  и допушта да на светлост дана излазе нечистоте у Јеванђељу описане.

Из блата и прашине грцамо молитву: "Господе Исусе Христе, оживи нас Крстом Својим, нас грехом убијене!

КРСТОПОКЛОНА

 Недеља трећа поста- Крстопоклона

22.марта/4.априла

1. 

Објава са фејбук профила Симеон Милиновић:

"Крст је симбол победе кроз страдање из љубави."

Свети Владика Николај

2.

Објава Ненада Мирковића на фејсбук страници Срспки духовници:

"Сваки хришћанин има свету обавезу да простодушно и незлобивог срца прихвати сваки крст који Господ положи на њега и да га високо узнесе до прослављене Голготе."

Старац Јефрем

ТРОПАР ЧАСНОМ КРСТУ

 Субота 23. март/3.април

Тропар глас 1. Часном Крсту

Спаси, Господе, народ Свој и благослови наслеђе Своје

даруј победу свим православним хришћанима над њиховим противницима

и сачувај Крстом Твојим народ Твој.

Крсту Твоме се поклањамо Владико

и Свето Васкрсење Твоје певамо и славимо!

СВЈЕТЕ ТИХИЈ

 Петак 20.март/2.април

         Свјете тихиј свјатија слави

        Бесмертнаго Оца Небеснаго,

       Сватаго Блаженаго

       Исусе Христе.  

       Пришедше на запад солнца

       Видевше Свјет вечернјиј....

          Великим повечерјем, читајући и појући, залазимо дубоко у мрак оног света. Псаламским стиховима као бакљом осветљавамо сенке и ликове наших упокојених ближњих.

         Они излазе из времоном заравњених хумки и пењу се ка ноћном пролећном небу лествицом посребреном "Свјетом тихим"... Да буду звезде, поново, да сијају над нашим животима.

         Суботи-починку све смо ближи...

        ...Појем Отца, Цина и Свјатаго Духа Бога.

         Достојан јеси во всја времена

         пјет бити гласи преподобними.

         Сине Божиј живот дајај

         тјем же мир тја славит. 

ПРОЛЕЋЕ!

 Четвртак 19. март/1.април

         Пролеће! Мислим да у Царству Небеском бива безвечерњи дан, дан који не пролази, пролећни дан, Као овај данас у времену. Вечност и непролаз у трену садашњем, светлост што се слива са плаветног неба , цветове утрави и на грани, на дечји смех и птичји цвркут.

         Пролеће си Ти, Господе наш Светли и Благи!

СВЕТЛО МОЈЕ У СВЕТЛУ МОМ

 Среда 18/31.март

         На првој фотографији која замењује сећање моја сестра од стрица Светлана и ја смо са нашим мајкама које нас у полусагнутом положају над нама држе за руке док ми несигурно на земљи стојимо и покушавамо да направимо прве кораке.

         Имам непуну годину, моја сестра  сигурно више од три и она је сва телом и покретом колико толико слободне руке окренута мени. Фотографија је црно-бела и настала је у Врбици на једном пољанчету у близини куће где смо живели у заједници.

        Даље се нижу сећања без помоћи светлописа. У старој кући која се састојала од две спаваће собе над подрумом у којој све време преко дана борави моја сестра Светлана која болује од целебралне парализе, без више икакве шансе да за свог живота стане на своје ноге  и да прохода, макар онолико колико је то могла на самом почетку. На том кревету она и ја смо одиграли безброј партија таблића. Спаваћа соба је била намештена по старински, преко другог кревета који се није користио био је постављен ћилим, уз зид трокрилни шифоњерт, прекидач за голу сијалицу на плафону био је на окрет, а на тавници је постојао отвор са поклопцем на подизање који је водио на таван уи на коме су се за зиму чувале јабуке, грожђе, ораси и друге посластице за нас децу које су нас мамиле  већ јесени чим су на таван биле подигнуте.

      Слике се даље саме смењују: Моја стрина на леђима преноси Светлану из куће у кућу или са кревета у инвалидска колица, сестра која лежи већ дуго сама на боку и дозива стрину која је напољу, у штали и музе краву, наше бескрајне приче и које је Светлана упијала жедно. јер је у то време нису уписали у школу, препричавање разних догодовштина које су њој биле прозор у свет, јер је била радознбало и паметно дете које је готово само научило да чита и пише, ас које је у тој средини расло, мало скрајнуто, јер смо ми, остала деца, летели за својим фантазијама, не осећајући колика је била њена чежња да буде што више са нама, осталом брачом и сестрама. И била је, кад нисмо били у школи или негде другде, Кад баш није било никог, имала је она свог верног пса чувара Шарка, који се није померао од њених ногу и колица.

     Сећам се тог незаборавног дана када је мој стриц Танасије упрегао свог коња Кидрана, а ми деца са Светланом између нас  у запрежним колима ушушкани у ћебад и јастуке кретосмо старим, још нереконструисаним макадамским путем преко Рисоваче , чак до Бање до Весовића забрана и Дебелог брда и скретања за Липовац, па опет назад, истим путем ка Врбици. Док је стриц напред пуцкао бичем и цоктао на Кидрана, ми смо се топили од среће, уживајући у светлости мајског поподнева.

   Сећам се и тренутка када су ми у студентском дому на Карабурми јавили да се моја сестра упокојила Светлана упокојила у својој 29. години. Тог октобра у тој соби, али и изван ње, у целом свету није било светлости и сунца.

   Видим и себе, сутрадан , у Ташмајданском парку, у близини цркве Светог Марка како седим на клупи и плачем, док у цркви догорева свећа упаљена на месту за упокојене. У грудима ми гори молитва за покој душе, а до мене стиже благодатна утеха кроз радостан смех и запиткивање старијег  детета које се нагиње над бебом у дечјим колицима која гуче у одговор и то све под будним оком мајке која их мило, без речи, гледа, лагано гурајући колица.

ПОРУКЕ ИЗ ВИРТУЕЛНОГ СВЕТА

 Уторак 17/30. март

1.

            Поделих данас на свом фејсбук профилу објаву странице  Манастир Јовања Ваљево:

"Радиш ли, идеш ли, стојиш ли - моли Исусову молитву: "Господе Исусе Христе, помилуј ме",држи ум и срце устремљене ка Богу, јер те Господ у сваком моменту може призвати."

Свети Теодосије Кавкаски

2. 

           Од јуче на фејбук групи Псалтир ка врху зида и као да је заиста на правом зиду виси призвана неким скорашњим лајком или неким само Фејсбуку знаном алгоритму окачена фотографија покојног Ференца Раца-нашег православног брата крштеног под именом Лука-активног члана ове групе до свог одласка у болницу. јер је оболео био од ковид вируса и на нашу велику жалост од болести лета прошле године и преминуо.

           Фотографија је настала у порти манастира Хиландара, а Ференца највећи део нас није лично познавао, али је из сваке његове објаве на фејсбуку избијала снага вере и одушевљење и љубав која нас је овом виртуелном мору запљускивала, изненађене, мало и запрепашћене силином за коју није постојала препрека у виду дистанце раздаљине-што се лично не знамо и што смо се свако понаособ  осећали издвојено, донекле и заштићено иза својих екрана. Сетимо се само гифа којег је он неуморно делио-огромног медведа у чијем се љубавном загрљају топио свако кога је то снашло, а не свиклим на непосредне изливе из срца љубави.

           Стоји тако та његова фотографија на зиду групе као икона већ неколико дана и ја знам да нас то Ференц Лука са онога свијета све поздравља.

             То и стоји у мом коментару испод те објаве Марије Росић  са молбом да се помолимо за његово оздрављење, јер је тада 14.јула 2020. годио већ био на респиратору: "Јавља нам се добри наш брат Лука из небеске обитељи да нам да до знања да до њега долазе наше молитве читане уз Псалтир. Није могао да издржи, а да нам се не јави на овај начин и у нашој групи. Јер наш Бог је Бог живих."

БУЈИЦА

 Понедељак

16/29.март

Дан као бујица. Бујица ме носи, у бујици се давим. Тонем, јер упијам све као сунђер. Сваки утисак спољњег света, сваку реч-оштрицу.

Ти-далек у мени-ћутиш. У дубини ме чекаш. Тамо где је тишина. У дубини, далеко испод површине свега.

Немам Те кад пустим да ме бујица света однесе од Тебе.

Имаш ме у Свом ћутању. Ти који си Бог-Слово-Реч изречена-Логос Неизрециви.

ИЗ КЕЛИЈЕ СВЕТОГ ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ

 Недеља 15/28. март

Недеља друга Великог поста; Пачиста; Недеља светог Григорија Паламе

          Из келије на Светој Гори изнад манастира Велике Лавре у којој се подвизавао и нествореном божанском светлошћу се наслађивао и таму своју просветио свети Григорије Палама сам манастир изгледа као орден закачен на грудима изнад срца Егејског мора.

        На овом месту и са ове висине јасно је како је свети стекао чистоту у богосагледавању, чистоту своје вере и учења са којом се заиста не може мерити учење Ваарламово.

       Само да је у безмолвију испод себе у море и небо гледај, не распознајући границе где једно почиње, а друго се завршава, ум свој би просветио да прими божанско знање и светлост.

       Заиста је само једино то и било потребно: издвојити се од света у висину и светлост и молити се у себи кратком, једноставном молитвом:

"Господе, просвети таму моју!"

( И дан данас до келије се једино може стазом која се открива само онима који умеју да прочитају знаке, који познају тајни језик знакова у шуми. међу дрвећем, по уским вододеринама. Знакови дишу тишином и тајном.)

ХРИСТОС ЈЕ МОЈЕ ПРОЛЕЋЕ

 Субота

14/27.март

Скоро ће крај месеца марта (по новом календару), а природа се не е може још да се ослободи из окова хладноће и укочености.

Небо је дупке пуно сунца и некакви танки облаци су тесто оклагијом развучено преко плаветнила, а са њих  капље и прелива се уљана светлост на улице и зелену траву, расцветало шибље, смрзнуте врапце и пролазнике.

Пролеће је, а као да није. Сва твар се најежила,  стрепи од неке невидљиве, а свуда присутне опасности.

Тако и моја душа прима Христа, а смрзла се од греха. Накострешена, најежена, мрка, без радости. Не схвата и не препознаје да јој је Најрођенији пришао.

Христе, Пролеће моје, загреј душу моју, орадости је присуством Својим!

ЉУБАВ ЈЕ ИМЕ БОЖИЈЕ

 Петак

13/26. март

1.

Са инстаграм странице "Пријатељи манастира Хиландара":

Врлински отац Гаврило из Новог Скита је говорио:" Чак и ако се свакодневно причешћује Светим Тајнама и подели сву своју имовину, чак и ако од поста и метанија постане сама кост и кожа, човек неће задобити милост Божију све док не буде поседовао боголику љубав. Због тога је Свети Павле, велики Апостол незнабожаца, величајући љубав, написао:

Ако језике човечије и анђелске творим. а љубави немам, онда сам као звоно које јечи или кимвал који звечи (1. Коринћанима 13, 1)"

Светогорски старечник

Али како стећи, задобити, живети у боголикој љубави!?

Одговор на то питање је коначни одговор и на смисао нашег постојања и предуслов вечног живота у Небеском Царству. Вештина је и уметност знати неког и нешто волети на истинити начин, што се не може само сопственом жељом и снагом. Отворити се треба да у себе примиш божанску љубав, у своје од страха и несигурности згрчено срце. Тако се отвараш и за ближњег и у њему не видиш друго и другог, већ брата и сестру у Христу који је само тога једино и жељан- љубави и топле људске близине, а камоли Божије.

2.

"Када је Бог на првом, све остало је на свом месту,"

Из серијала руске телевизије Спас "Паломница" ауторског пројекта Оксане Марченко