Понедељак
23.март/5.април
Боли када згрешимо против љубави Божије, стрепимо од казне Његове, од руке која не милује, већ се спушта на образ у праведном гневу, барем ми би тако да Бога видимо кад крене да нас гризе сопствени пад. Бол је бол губитка, одвајања од Божијег загрљаја. А нема се жеље, воље, ни снаге да се врати под окриље Божије.
Туга чупа у грудима и оставља без даха. Гризеш се, печеш се, огрешио си се о доброту Божију и тога си потпуно свестан. Само кад би то самоосуђивање потрајало, спустило се у дубину нашег бића и тамо се трајно настанило. То ретко бива, јер је је ретко и познање, сагледавање у трену све гнусобе коју кријемо, а не можемо је сакрити од Божијег погледа. Не можемо сакрити ни печате таме и небића у нама смештених тако близу печату дара Духа Светога.
У немоћи нашој отима нам се јецај из грла, сузе су нам невидљиве и сливају се низ лице са унутрашње стране, а срце би своје сопственим рукама да ишчупамо и да га у блато бацимо и гневно изгазимо, јер нас издаје и допушта да на светлост дана излазе нечистоте у Јеванђељу описане.
Из блата и прашине грцамо молитву: "Господе Исусе Христе, оживи нас Крстом Својим, нас грехом убијене!
Нема коментара:
Постави коментар