недеља, 04. децембар 2016.

ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Уподоби се, душо моја, Пресветом детету, Дјеви Марији. Пружи своје детиње ручице родитељима својим што те од Бога измолише и Богу те на службу предају. Светковина до Храма у коме Бог обитава нек иде, а ти испред тебе гледај како мрак што би хтео пут до Јерусалима да скрије запаљеним свећама гоне девице - чисте и невине помисли - изнад којих и испред  којих  као Дух над водама, као Дах пролећни  светковину предводи Животворни.
Буди и  ти, душо моја, украшена као Дјева, царким благољепним одећама и украсима, слушај како ти певају из близине Божије ка теби послати анђели, ти Умови бестелесни, да, невидљиво, и они послуже и дају снагу твоме Јоакиму и твојој Ани да те дигну на први степеник Храма.
Тада буди хитра и брза, нек те носе радосно звуци псалтира, органа, кимвала и гусала, нека уз петнаест степеника узиђеш на крилима сатканим од петнаест псалмова, које небеским гласовима поју Серафими и Херувими.
Нек и тебе  велики првосвештеник Захарија, обузет Духом, узевши те за руку, радостан душом, уведе иза друге завесе - у Светињу над Светињама!
И ту пребивај, храни се молитвом, анђеоском руком принесеном, а када у дом уз Храм из Светиње накратко иступиш, учи се рукодељу и Светоме Писму,  учи да предеш лан и вуну  и свилу да шијеш, да имаш Онога који се у теби буде родио у, сав од врха до дна изаткан, хитон, кад одрасте,  да обучеш.
А у Светињи, и даље од анђела слатку храну примајући, у молчанију, неисказане тајне целим бићем примај. И као Дјева-дете држи се строгог поретка: од раног јутра, па до девет сати стој у молитви, од девет сати до три бави се рукодељем или изучавањем Писма, а од три сата послеподне опет отпочни да се молиш док ти се не јави анђео, из чије руке  има да се навикнеш примати храну.
Јер и теби, душо моја, предстоји да како растеш, да у теби расту и дарови Светога Духа, да и ти можеш послужити Тајни која нам у сусрет иде. Јер твоја је, душо моја, Светиња над Светињама, пречиста утроба - срце чисто у којој се тек има зачети Божје Дете-Господ наш Исус Христос и од све ове претходне припреме зависи да ли ће се у теби, моја душо, као у пећини витлејемској, Он и родити, узрасти, да могу - као дух-душа.тело - као небоземни Павле, некад једног дана ускликнути. "А живим - не више ја, него живи у мени Христос!" (Из посланице св. апостола Павла Галатима 2,20) 

П.С.
Инспирисано Житијима Светих за 21. новембар 
Ваведење Пресвете Богородице 
Преподобног Јустина Ћелијског,
 молитвама  Светог Јефрема Сирина
и следећом поуком:
 "Свети Максим Исповедник пише:"Слово Божије, које је једном засвагда рођено по телу, вољно се увек духовно рађа из човекољубља у онима који то желе. Он постаје одојче у онима који врше врлине. Он се открива по мери у којој може  да га смести у себе онај ко га прима." Верујући духовно заузима место Богородице и приноси себе да би се у његовом бићу родио и уобличио Христос. Рађање и раст Христа унутар њега јесте његово сопствено рађање и раст (уп. Гал. 4;19). Стога личност Богородице у православном предању представља најсавршенији узор духовног усхођења ка Богу". (Георгије Манзаридис"Православни духовни живот")


        


понедељак, 26. септембар 2016.

ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ КРСТА

Да ми је да ми Бог да
да ме кроз црвоточину времена 
и са верном пратњом
страсних помисли и жеља
што не одступају никад
спусте мртвог 
на хрпу камења
порушеног идолског храма
пред чијим сам именом
ко пропали песник 
у заносу не једном 
ничице падао,
у трен онај
кад Царица Јелена 
у недоумици
како да распозна
Крст Христов
у злату и порфири стоји
и потврдно клима
крунисаном главом
на патријархов предлог

Ни трепнуо не бих
непромењен
на први и други крст

Часни и Животворни
чекам
да се на ме спусти
кад оживим
да пред Крстом
Воздигнутим
са свим народом
са сузама певам:
"Господе, помилуј!"

А када се
вратим
у овде и сада
ни овај мој 
по мери скројен
неће ми 
тешко пасти



(На навечерје Крстовдана, 26.9.2016. год.) 
 

 




   

недеља, 18. септембар 2016.

МОЛИТВА БЕЗДЕТНИХ СУПРУЖНИКА СВЕТИМ И ПРАВЕДНИМ БОГОРОДИТЕЉИМА ЈОАКИМУ И АНИ НА ПРАЗНИК РОЂЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

ОН

Из пустиње срца
где за утеху ни стада
прозирем твоје
понижење,жалост и тугу
и за тобом творим
у скрушењу срца
и тихој жалости
молитву за чедом,
Свети и праведни 
оче Јоакиме! 

ОНА

Исплакала сам све сузе
и стид времени у осмех обукла, 
више смирена него помирена,
знам да није воља Божија.

Али једва, света Мати
не дам срцу да препукне 
када, као и ти некад,
видим гнездо саграђено
насред врта дома свога     
и у њему мале птиће 
што у гнезду мирно леже.

"....И БИЋЕ ДВОЈЕ ЈЕДНО ТЕЛО."
(ПРВА МОЈСИЈЕВА 2.24)


Мољења мољењу додавасмо.
Облаци што крију Лице Господње
непробојни, тешки.
Уздисања наша не уздигоше се изнад облака
и сузе не дођоше пред Бога.
Срца имасмо горе, а поглед спустисмо к земљи.
"По заступнике!" Ум их се сети!
Њихове молитве су снажне и високе.
Растерују греховну таму и тмасте облаке.

Кренусмо, чили и лаки:
Светом Василију, под Острог, 
где главу спустимо на врело, свето срце
 и сузама га окупасмо.
Григорију Куманичком, свом од светог праха, 
оном који лебди над црквом и Лимом
и са Архангелима исцељења
са Небеса у Долину  низводи.
Метанисасмо пред Светим Симеоном
у Светој Студеници,
а Отац Свети  
са Светим Савом 
по пуце благодатног грожђа 
са лозе хиландарске
из мироточивог гроба изникле
на знојави и дрхтави длан нам стави.
Шапнусмо и Светој Петки да се за нас моли,
док јој на моштима живу, топлу руку миловасмо.
Имена наша и молитве на невештом руском 
преко океана писмом запловише
под митру Светог Јована, архиепископа 
Шангајског и Санфранциског.
Придодаше усне монахиња молбу
и Саровском чудотворцу.
Друге се молише Светом Николају.
Листић палме Светог Саве Освећеног 
на Часној Трпези
упијаше божанске енергије
да их прелије у наша, 
од животодавних сокова,
исушена тела
после четрдесетодневног поста.
Опасивасмо се (женска половина
врпцом освештаном на Појасу Богородице,
док су нас ноћима због тога
штапом по сновима демони тукли.

Несмирени  и упорни к'о она удовица,
залетесмо се и на рајске јабуке
што нам дарова наш духовни отац, 
а њему Света Ирина Хрисоваланту.
Сипасмо прегршт молитава 
и на гроб Светог Нектарија,
једва је стизао да нам одатле куцкањем 
својом архијерејским жезлом одговори.
И Старцу Нектарију Виталису досађивасмо,
заветовавши се да дете понесе 
његово крштено ил монашко име.
Умочисмо прст у кандило са уљем,
а прстом језик исписасмо клањајући се
испред фотографије прве игуманије
Манастира Егинског,
па рекосмо једно другоме,
што чуше само мачке и птице у Камаризи:
"Сад је доста!"
Ал не издржасмо док и Светом деспоту 
Стефану Високом 
на отворене мошти 
не спустисмо претешко бреме 
ко да му није доста
што на његов дан
навукосмо на себе
Свету Тајну Брака.

Путоваше молитве
од Светих ка Светима
из руке у руку,
јер је Престо Господњи 
не Небу 
високо.

Неке,
по неисказаном,
недоступном
промислу Божијем,
остају 
неуслишене.

Човек снује,
А Бог одлучује.


МОЛИТВА

Сад када смо и ми 
у годинама
у којима сте нам
као Богородитељи

Богомајку
од Бога
за Свог Унука
и за нас
испросили
као наше 
вечне заступнике,
молимо Вас:
дуготрпљењу нас научите
и сву децу као своју
да волимо подајте.

И бићемо спокојни, тихи и срећни.
Јер и песма је беба од мира и благоуханија,
трудом рођена, у труду порођена.

 (Испирисано Акатистом Светим и Праведним Богородитељима Јоакиму и Ани)

Пред Малу Госпојину, 2016. године.

четвртак, 05. мај 2016.

ЦРТИЦЕ СА ХОДОЧАШЋА НА СВЕТА МЕСТА - МЕТЕОРИ

1.

У манастиру Велики Метеори у Цркви Преображења  Христа Спаситеља у девет сати ујутро на Велики Четвртак на крпице исцепкана благодат похлепним прстима, сензација вечито гладних, азијатских и европских туриста захвата таман толику површину да понекима од нас такозваних православних, можда и пробуђених хришћана, срце завије у поклон на дар Господу, са закашњењем принет, јер Света Тајна Евхаристије није за за туристе доступна и текла је у раним јутарњим сатима иза замандаљених улазних капија манастира, остављајући траг о Себи само миомирисом и снагом приказа страдања мученика на живопису неописиве лепоте од којег ти се плаче од умиљења и у овој поплави палог света преко Божије лепоте, поплави која ће нас неумитно избацити као дављенике на обалу Краја Света, обалу сличну овим стенама Метеора између којих маме провалије празнине и на њој, као и овде, мада се другачије чини, неће бити места за сваког, иако Господ  жели да се сви људи спасу.

2.

Из Великих Метеора спуштамо се завојитим асфалтним путем, док поред нас са десне стране остају да, као гнезда орлова на врху стена, лебде изнад празнине преосталих пет манастира. Успут кроз прозор кроз сунчани дан на стенама затичемо пар алпиниста који уз минимум опреме на себи својствен начин теже ка врху стене који се без круне од манастирских утврђења надноси над градићем у подножју. На стенама се вијоре и црвене кошуље- видљиви симболи најтеже освојивих врхова женских срдаца. 
У градићу се аутобус зауставља испред продавнице икона и наш човек који је запослен у продавници  прима нас и беседничким даром и стеченом вештином правог ромејског  трговца заводи наша срца и умове, представљајући нам технике осликавања икона и типове икона Богородица, као и пред којом иконом се треба молити у којим животним ситуацијама. Ободрени, оснажени и опуштени ступамо у пролазе измеђи полица са безброј икона различитих формата и чини нам се да смо потпуно слободни у избору, док се заправо дешава да бирамо управо оне иконе које нам је продавац представио или - још чудније - за неке неодлучне и обиљем светих ликова импресиониране (као што смо моја супруга Весна и ја, на пример) почеше иконе осликане на маслиновом дрвету да бирају нас. Моју Весну - Мајка Божја Старица у сребру - две истоветне иконе, једна нама, једна на дар пријатељима, и још једна икона Светог Ђорђа по наруџбини. Мене нађоше Богородица из Великих Метеора Неувениви Цвет и Свети Спиридон, а највише ме срце одвукло ка иконици Светог мученика Јефрема Неомакријског кога сам први пут видео у друштву Светог Нектарија Егинског у цркви манастира Свете Тројице на самом улазу на зиду мушког дела цркве преко пута иконе Светог Нектарија на свом првом ходочашћу на Егину пре пет година, а последњи пут прошле године изнад гроба Светог Нектарија док смо Весна и ја разговарали са Митрополитом Пентапољским - ми њему молитву-питање, он нама телеграфски одговор-куцкањем-као штапом из Гроба у знак да је молитва примљена и да ће бити услишена у своје време. Ту се у продавници икона као захвални тумач нашла и продавачица Бугарка која је готово на перфектном српском представила Светог Јефрема као хитрог помоћника, у милисекунди спремног да из Небеског Царства одговори на вапаје страдајуће, на земљи војујуће Цркве.
Жена и ја изађосмо из продавнице помешаних осећања, залеђени износом откуцаним на фискалном рачуну, уплашени сопственом жељом и смелошћу да издвојимо приказану суму само за иконе, а још ни до Крфа нисмо стигли. Зато нам је време до смештаја у Дассији - пут до луке у Игуменици, путовање трајектом од сат и вожња поново аутобусом прошла релативно брзо-као у боксерском рингу-али смо имали довољно времена да кажемо и докажемо једно другом какав је ко, и то у последњој Страсној седмици, на Велики Четвртак, већ на измаку снага, у борби на поене, без нокаута, у аутобусу, а као на сплаву без једара и весала и снаге на безобалном мору искушења, надајући се да ћемо се насукати негде коначно колико толико цели и читави и довољно снажни да онако по српски одстојимо и читање дванаест Јеванђеља у локалној цркви, што се на крају, уз свесрдну Божију помоћ и помоћ љубазних Крфљана, и десило. Исти мрак из утробе провалио је из свих путника-уморних, гладних, раздражљивих, на измаку снага - и просуо се по ближњем, где се ко коме задесио и био згодан, заборављајући Ко би нас Једини одморио.

3.

По доласку са ходочашћа на Метеоре и Крф свака икона је нашла своје место на зиду наше собе-келије.
Мој келијник, спаринг партнер и животни друг и ја смо јуче, четвртог маја увече, у фењеру из манастира Венчац пренели пламичак Благодатног огња у свој стан и коначно се примирили једно уз друго у свом гвозденом брачном кревету, бришући капи кише једно другом са лица најзад топлим и сувим длановима, кад је са зида из неке од икона кренуло да благоухани. У исто време, не знам зашто, почех да окрећем бројаницу и да се молим Преподобном мученику Јефрему Неомакријском, јер ми је, некако, а и стварно физички, био најближи.
„Је л' осећаш мирис?", питам Весну, а она поче да истражује њеним истанчаним чулом мириса, од иконе до иконе, заустављајући се испред оне са  монахом у чијој је левој руци подрхтавао црвени језичак пламена.
„ Да, сад осећам!"
Миомирис је лебдео изнад наших лица и кад смо коначно заспали као бебе, насмешених лица, сити до врха, мљацкајући у сну.

4.

Сутрадан ујутро, нешто после девет (баш у време  и час дана када је издахнуо свети мученик) на Фејсбуку на страници Цркве Уб наилазим на текст који овако почиње:„Данас 5.маја црква прославља Светог Јефрема Неомакријског..."
Сам сам у стану док ово пишем и знам само да до данас  нисам знао на који датум пада празник Светом, а да ћу то од данас, па заувек, знати, а нећу знати, нити треба да знам одакле извире ова Светла радост на Светли Четвртак, и једино што знам је да треба да је са вама поделим.
Иако смо се на тренутак зауставили, ходочашће ка Светињи као да тек почиње.





среда, 20. април 2016.

ЦРТИЦЕ СА ХОДОЧАШЋА У ДЕТИЊСТВО

ЖЛЕЗДЕ У ЗВЕЗДЕ

            Ево како су ме моји ближњи излечили од увећане штитне жлезде без помоћи лекара.
            Прво-баба Деса. Кришом ме је увела  иза врата  просторије у приземљу куће где су се налазили: старински кревет и шифоњер, кухињски сто са јаким дрвеним ногарима и фиоком у којој је деда Стојан држао огледалце са прибором за бријање и допола  испуњену табакеру ручно савијеним цигаретама од којих су дедини зашиљени седи бркови имали жућкасту нијансу, затим смедеревац из кога је чуло пуцкетање ватре и у најтоплијим летњим месецима са увек неком полуклопљеном шерпама пуним млека или неког варива што се све сатима крчкало једно уз друго.
             Кад се, провирујући иза плетене завесице на стаклу врата, уверила да у ходнику нема никога и да се се не чују никакви кораци на трему,  Баба Деса је палчевима са обе стране мог гркљана почела да благо притиска места на врату где су бујале жлезде, истовремено приносећи своје глатко румено лице мом, лице без скоро иједне боре, уоквирено марамом везаном као машна испод браде, мрмљајући речи чије значање нисам разумео, а које су се сливале као пролећни поточић у слух ми: песму - видарицу, песму бајалицу.
              На наговор тетка Дане из Брезовца мајка ме води још сањивог ујутро пре школе на обалу Потока-Врбичке реке, узима три белутка наплављена после првих пролећних киша уз саму стазу на месту где се и она уливала у поточни вир, и баца их један за другим уз речи  магијске формуле:„Како овај камен, тако ова болест!" на мирну површину воде која је  испред вештачки створене бране од глине, грања и крупног камења текла, боље рећи милела даље, циљајући највећу дубину облим хицем онако женски, подбацивањем као да ће њиме из потаје, а дирктним поготком располутити онај тајанствени, скривени и нимало наивни узрок нежељеног раста штитне жлезде.
               И тако свако јутро сво то пролеће, у уму ми производећи таласе једнаке онима што су се у концентричним круговима појављивали по површини воде након што би се бачени белутак изгубио у виру.
               А увече, кад се небо изнад Врбице окити звездама, мајка је  настављала са третманом, изводећи ме  босоногог и у пиџами на росну траву у двориште поред старог стабла шљиве и у мрклу ноћ у којој се у равномерним временским интервалима смењивали крекетање жаба и кукурикање петлова, понављајући баба Десин покрет палчевима, полугласно изговарала молбу-молитву-путоказ уздигнуте главе и погледа хитнутог ка звезди имењакињи, правећи нови распоред и размену између Божијих твари: "Жлезде у звезде, звезде у жлезде!"
               И жлезде су, немајући куд, мало помало отпловиле горе високо у, на багремов цвет мирисну, ноћ, а ја сам даље одрастао уз серије "Галактика" и "Блејкова седморка" и енциклопедију "Космос" од Карла Сегана коју, позајмљену, месецима нисам  враћао у Градску библиотеку, не могавши се одвојити од ње, иако су неки заљубљеници пре мене са страница из средине искројили најлепше фотографије на којима су се око своје осе по прецизним орбитама вртеле планете  шарених прстенова и пулсирале давно угашене звезде, прелазећи из фазе црвеног џина  у звезде патуљке и црне рупе из којих ни зрак најбеље светлости не може да се исчупа.
               
                 
  

петак, 08. април 2016.

ЦРТИЦЕ СА ХОДОЧАШЋА НА СВЕТА МЕСТА

БЛАГОУХАНИЈЕ


                  Ударна десантна јединица ходочасника нашег храма на челу са елитним члановима хора (на челу су, јер су млађи и бржи) уредно и примерено одевена  и наоружана радозналим погледима и  оштрим мачевима питања која миришу на крв света ненајављено упада у малени манастир наше Богом чуване епархије, разбијајући молчаније два брата монаха у спокојном недељном дану.
                   Несвесни тога шта смо учинили, скупљени и примирени у црквици, слушамо беседу једног од браће која се прелива преко нас као хладна вода и чисти мисли од свега што донесмо са собом. Осетисмо до дубоког срца како нас шиба реч поуке. 
                   Омамљени бесмо кад ступисмо у манастирску порту, а још више кад нас братија отпусти, уз љубавне речи на крају, ипак, стојећи испред капије, самилосно нас гледајући испод црних веђа и осењујући  крсним знамењем, док смо замицали низ прашњави кривудави пут ка следећој станици - месту где се подвизавао на Христа лепи Старац Гаврило Ралетиначки.
                    Њему као да нас шаље монахиња Сара, једна од три сестре из чијих су светих тела изникли манастири у Левач-Шумадији.
                    Из њених моштију, видљиве восак жуте кости лобање, као миловање мајке по челу кад си болестан, као лахор Духа Светога, као Господ Сам, са нама у уму и срцу и у сећању заувек да остане у себе нас облачи неописиво благоуханије, па као нови да смо, безбрижни и лаки, изнад свих разлика и подела и прећутаних прекора. 
  

среда, 06. април 2016.

ЦРТИЦЕ СА ХОДОЧАШЋА БЛИЖЊИМА СА ОНОГА СВИЈЕТА

ПРИЧА ПРВА

"Првога дана, у молчанију је створено девет природа, а једна природа речју, и то је светлост. Другога дана створен је свод. Трећега дана, Бог је створио воду и поникло је биље; четвртог дана је одељена светлост (од таме). Петога дана створене су птице, гмизавци и рибе; шестога дана створене су животиње и човек. Устројство целога света јесте дужина и ширина; почетак (начало) јесте исток, а крај запад; десна страна је север, а лева југ. Бог је целу земљу поставио као одар; изнад је небо, као разапета кожа и свод; друго небо је, као кочија, прикључено првом небу и ономе што је прикључено небу и земљи; океан је као појас који окружује небо и земљу а унутар њега су високе планине које досежу до неба; иза планина је сунце, да би тамо остало током целе ноћи, а међу тим планинама је огромно море које заузима три четвртине целокупног копна.
Богу нашем нека је слава!"

(Слово 17, крај беседе; Подвижничка слова Светог Исака Сиријског,; страна 77; Образ светачки; књига дванаеста, друго допуњено, измењено и преправљено издање; Београд 2006)

        Мој стриц, чича -Танасије, како смо га, никад не изостављајући ово чича, ми као деца, а и кад смо одрасли, звали, похађао је основну школу до четвртог разреда, а даље, ни макац!  Дарвинова теорија еволуције и остала знања остала су за њега заувек непознаница и тајна, а право речено, никад му не би ни била интересантна. Устројство света било је, по чичи,  једноставно овакво:  није веровао мојим речима, док је упрезао у кола са канатама белог Брњу и риђег Кидрана, када сам му, поносно и свечано, декламовао, као одличан ђак трећак, напамет научену лекцију о небеским телима и непобитно научно потврђеној чињеници да је планета Земља округла, притом све време седећи на  кожном седишту преко кога је пребачена крпара да ублажи ујед хладноће на најосетљивијем делу и  притискајући папучицу кочнице која је, никад до краја разоткривеним механизмом полуга, преко зупчаника на осовини задњих точкова са излизаним пнеуматским гумама ,пребацивала скакавце у у положај такав да су се запрежна кола моментално заустављала онда када су се кретала, а равномеран звук скакаваца преко зупчаника остајао да лебди у ваздуху и  сећању после њиховог заглављења међу зупце, звук који се уткао у моје детињство, добрим делом проведено  и стојећи на срчаници тих истих запрежних кола, кола са шаром на страницама као на ћилиму изатканом на разбоју моје баба - Десе.
         "Не, Земља није округла. Она има почетак и крај и равна је као овај камен овде", смрсио је стриц кроз клеркгебловске бркове, показујући бичем на углачану, белу мермерну плочу која је служила да се на њу спусти већ помало искривљена и изубијана кофа са водом из ђерма коју су пресипали у бетонско корито из кога су крава Цветуља и коњи Кидран и Брња жудно гасили жеђ, враћајући се са испаше са ливада преко Потока или (то само коњи) из њиве, испрегнути из дрљаче или прашача-плуга са једном мотикицом и дрвеним ручкама којим је стриц секао млечику између врста кукуруза  који је већ изгурао и више од три пера.
         "Јер, да је она стварно округла, ми би сви попадали са Земље и удавили би се у Небу!"
           И мој живот полако исцртава кружницу - нема треће димензије - и долазим до закључка да је чича -Танасије својим чистим умом наслутио да постоје од нас  скривена знања, намерно затрпавана погрешним и вешто пласираним информацијама и да ће се само понекима од нас десити да се, овако тешки и за Земљу залепљени, стрмоглавимо за живота у Небо.

П. С:

           Стриц се упокојио у својој шездесет првој години, заиста прерано, тешко болујући од болести плућа начетих фином честицама прашине лебдећим унутар силоса МПИ "Победа", плућа  нагрижених и јефтином "Зетом" и "Моравом". У болести и у јаким боловима, лежећи месецима, обезнањен у полумрачној соби, док су изнад њега на спрату његова несвесна унучад превртала кућу наопачке, само је прстима десне руке дотицао фластер на левој страни груди, а изнад готово непостојећег плућног крила, као машећи се за џеп радничког комбинезона и приносећи непостојећу цигарету уснама, а држећи је између једва мало размакнутог кажипрста и средњег прста (неке страсти носимо са собом и на ону другу страну). 
          Ту предсмртну агонију прекинуло је и преко потребни мир донело је уље са јелеосвећења кога сам близином смрти престрављеној стрини Смиљани некако у руке тутнуо, не објашњавајући јој чему оно служи, осим да ће му, кад буде уље размазала по  стричевим грудима и читавом телу, од њега му одмах бити боље и лакше.
             И било је!
             Мој отац, од милоште у детињству прозван Ћане и  стриц, од милоште Тане, нису били неки пливачи. Пливању су се, у паузама између смотавања кукурузне свилице  у новински папир и пушења тако створених првих цигарета, у летњим месецима сами учили у вештачки створеним вировима-преграђеном кориту Врбичке реке који је служио као резервоар за наводњавање башти поред обале, и научили су, као деца,  да пливају само "кучећим" стилом. Али и то је било довољно мом чича -Танасију да, светим уљем окупан, у Небо, као у вир храбро скочи, без, коначно савладаног, страха од дављења.