Среда 18/31.март
На првој фотографији која замењује сећање моја сестра од стрица Светлана и ја смо са нашим мајкама које нас у полусагнутом положају над нама држе за руке док ми несигурно на земљи стојимо и покушавамо да направимо прве кораке.
Имам непуну годину, моја сестра сигурно више од три и она је сва телом и покретом колико толико слободне руке окренута мени. Фотографија је црно-бела и настала је у Врбици на једном пољанчету у близини куће где смо живели у заједници.
Даље се нижу сећања без помоћи светлописа. У старој кући која се састојала од две спаваће собе над подрумом у којој све време преко дана борави моја сестра Светлана која болује од целебралне парализе, без више икакве шансе да за свог живота стане на своје ноге и да прохода, макар онолико колико је то могла на самом почетку. На том кревету она и ја смо одиграли безброј партија таблића. Спаваћа соба је била намештена по старински, преко другог кревета који се није користио био је постављен ћилим, уз зид трокрилни шифоњерт, прекидач за голу сијалицу на плафону био је на окрет, а на тавници је постојао отвор са поклопцем на подизање који је водио на таван уи на коме су се за зиму чувале јабуке, грожђе, ораси и друге посластице за нас децу које су нас мамиле већ јесени чим су на таван биле подигнуте.
Слике се даље саме смењују: Моја стрина на леђима преноси Светлану из куће у кућу или са кревета у инвалидска колица, сестра која лежи већ дуго сама на боку и дозива стрину која је напољу, у штали и музе краву, наше бескрајне приче и које је Светлана упијала жедно. јер је у то време нису уписали у школу, препричавање разних догодовштина које су њој биле прозор у свет, јер је била радознбало и паметно дете које је готово само научило да чита и пише, ас које је у тој средини расло, мало скрајнуто, јер смо ми, остала деца, летели за својим фантазијама, не осећајући колика је била њена чежња да буде што више са нама, осталом брачом и сестрама. И била је, кад нисмо били у школи или негде другде, Кад баш није било никог, имала је она свог верног пса чувара Шарка, који се није померао од њених ногу и колица.
Сећам се тог незаборавног дана када је мој стриц Танасије упрегао свог коња Кидрана, а ми деца са Светланом између нас у запрежним колима ушушкани у ћебад и јастуке кретосмо старим, још нереконструисаним макадамским путем преко Рисоваче , чак до Бање до Весовића забрана и Дебелог брда и скретања за Липовац, па опет назад, истим путем ка Врбици. Док је стриц напред пуцкао бичем и цоктао на Кидрана, ми смо се топили од среће, уживајући у светлости мајског поподнева.
Сећам се и тренутка када су ми у студентском дому на Карабурми јавили да се моја сестра упокојила Светлана упокојила у својој 29. години. Тог октобра у тој соби, али и изван ње, у целом свету није било светлости и сунца.
Видим и себе, сутрадан , у Ташмајданском парку, у близини цркве Светог Марка како седим на клупи и плачем, док у цркви догорева свећа упаљена на месту за упокојене. У грудима ми гори молитва за покој душе, а до мене стиже благодатна утеха кроз радостан смех и запиткивање старијег детета које се нагиње над бебом у дечјим колицима која гуче у одговор и то све под будним оком мајке која их мило, без речи, гледа, лагано гурајући колица.
Нема коментара:
Постави коментар