среда, 20. април 2016.

ЦРТИЦЕ СА ХОДОЧАШЋА У ДЕТИЊСТВО

ЖЛЕЗДЕ У ЗВЕЗДЕ

            Ево како су ме моји ближњи излечили од увећане штитне жлезде без помоћи лекара.
            Прво-баба Деса. Кришом ме је увела  иза врата  просторије у приземљу куће где су се налазили: старински кревет и шифоњер, кухињски сто са јаким дрвеним ногарима и фиоком у којој је деда Стојан држао огледалце са прибором за бријање и допола  испуњену табакеру ручно савијеним цигаретама од којих су дедини зашиљени седи бркови имали жућкасту нијансу, затим смедеревац из кога је чуло пуцкетање ватре и у најтоплијим летњим месецима са увек неком полуклопљеном шерпама пуним млека или неког варива што се све сатима крчкало једно уз друго.
             Кад се, провирујући иза плетене завесице на стаклу врата, уверила да у ходнику нема никога и да се се не чују никакви кораци на трему,  Баба Деса је палчевима са обе стране мог гркљана почела да благо притиска места на врату где су бујале жлезде, истовремено приносећи своје глатко румено лице мом, лице без скоро иједне боре, уоквирено марамом везаном као машна испод браде, мрмљајући речи чије значање нисам разумео, а које су се сливале као пролећни поточић у слух ми: песму - видарицу, песму бајалицу.
              На наговор тетка Дане из Брезовца мајка ме води још сањивог ујутро пре школе на обалу Потока-Врбичке реке, узима три белутка наплављена после првих пролећних киша уз саму стазу на месту где се и она уливала у поточни вир, и баца их један за другим уз речи  магијске формуле:„Како овај камен, тако ова болест!" на мирну површину воде која је  испред вештачки створене бране од глине, грања и крупног камења текла, боље рећи милела даље, циљајући највећу дубину облим хицем онако женски, подбацивањем као да ће њиме из потаје, а дирктним поготком располутити онај тајанствени, скривени и нимало наивни узрок нежељеног раста штитне жлезде.
               И тако свако јутро сво то пролеће, у уму ми производећи таласе једнаке онима што су се у концентричним круговима појављивали по површини воде након што би се бачени белутак изгубио у виру.
               А увече, кад се небо изнад Врбице окити звездама, мајка је  настављала са третманом, изводећи ме  босоногог и у пиџами на росну траву у двориште поред старог стабла шљиве и у мрклу ноћ у којој се у равномерним временским интервалима смењивали крекетање жаба и кукурикање петлова, понављајући баба Десин покрет палчевима, полугласно изговарала молбу-молитву-путоказ уздигнуте главе и погледа хитнутог ка звезди имењакињи, правећи нови распоред и размену између Божијих твари: "Жлезде у звезде, звезде у жлезде!"
               И жлезде су, немајући куд, мало помало отпловиле горе високо у, на багремов цвет мирисну, ноћ, а ја сам даље одрастао уз серије "Галактика" и "Блејкова седморка" и енциклопедију "Космос" од Карла Сегана коју, позајмљену, месецима нисам  враћао у Градску библиотеку, не могавши се одвојити од ње, иако су неки заљубљеници пре мене са страница из средине искројили најлепше фотографије на којима су се око своје осе по прецизним орбитама вртеле планете  шарених прстенова и пулсирале давно угашене звезде, прелазећи из фазе црвеног џина  у звезде патуљке и црне рупе из којих ни зрак најбеље светлости не може да се исчупа.
               
                 
  

Нема коментара:

Постави коментар