БИЋЕ ДВОЈЕ ЈЕДНО ТЕЛО

 Велики Петак

17. април/30. април

"Зато ће оставити човек оца свог и матер своју, 

и прилепиће се жени својој, 

и биће двоје једно тело." 

(1. Мој. 2: 24)

Распет  сам на Крсту тим једним телом.

Да ли ћу се причестити на празник Христовог Васкрсења, зависи од тога да ли ће ми моја жена Весна опростити, скинути ми епитимију дату њеним речима: " Како ћеш моћи да приђеш Чаши на Васкрс кад ми све ово чиниш!?"

И тако све што градих у овом посту, срушило се као вавилонска кула. Истина ми је пљуснута као шамар у лице: само гледам на себе и своје потребе и да себи угодим, не пазећи на друге, поготово на њу која мије најближа.

Мишљах да се провукох кроз овај пост без великих потреса, са ненарушеном сликом себе као сасвим исправног лика, додуше без неких великих врлина, али и без великих падова у смртне грехове и поробљавања страстима. Огледало пред лице постављено не од моје руке беше незамагљено мојим дахом. Видех сву своју ружноћу и гнусобу и шта значе сва Веснина ћутања и трпљења.

Метаније чиним велико (мислено, наравно, да не схвати тај чин као да јој се ругам поново) и молим је да ми опрости, са искреном намером да се променим да ћу убудуће бити пажљив у  односу према њој и сваком ближњем.

Моја одсутност и заокупираност писањем, праћењем богослужења преко преноса уживо са јутјуба, удубљивање у читање књига, при том смирујући напетост узимањем хране са које одлећу мрвице на све стране по простору и предметима у простору где живимо бивају фитиљ који пали и доводи до експлозије нетрпељивости инезадовољства где се гелери расправа и свађа тихом речју, јер је Велики петак, забијају у отворено и огољено, незаштићено месо срца. Моја напетост потиче од неразумне жеље да преко својих снага истрајем у подвигу молитве за оне који страдају, растрзаност и немир произишао из површности која се приликом тог покушаја редовно јавља као последица краткоће времена, а труда да се ништа не изостави и не пропусти у самонаметнутом молитвеном правилу, а све то чинећи и свесно и несвесно занемарујући присуство и постојање живог бића које је ту, поред мене, физички близу, и које страда због прелесног понашања коме је узрок духовна незрелост и детињатост.

Молиш се и машташ о томе да волиш све људе и трудиш се за спасење оних које не знаш и не видиш, а занемарујеш и занемаривањем повређујеш  оне који су уз тебе и воле те и трпе те таквог какав си (и хране те, и перу, пеглају, облаче, чисте за тобом).

У овоме и јесте чудо и тајна свакодневице и општења са ближњима: ОНИ ће ти рећи ко си и какав си, не мор асе путовати замишљеним, својеручно пројектованим и конструисаним шатлом у замишљене божанске сфере да би чуо одговор шта ти је чинити да би се покајању привео и променио.

Просто речено: ако не знаш ко си, питај своју жену- она ће ти то најбоље објаснити.