Субота 7/20. март
Сећање на смрт се из богословске литературе и духовних поука преселио на улице, затворене и отворене јавне просторе, у нашу свакодневицу. У сваком погледу са лица прекривених маском до испод очију цакли сећање на смрт. У сваком нашем спомињању неког ко болује, било код куће, било у болници, за кога чујемо да се бори за ваздух удишући чист кисеоник или је у животној опасности на респиратору провејава сећање на смрт.
На жалост, оно је од оне парализујуће врсте, али и као такво на њега се привикавамо и прихватамо га као део нашег свакодневног живота, наравно све док се то дешава неком другом, неком који није наш ближњи. Из овог сећања се не рађа жеља да се покајемо и исправимо свој живот, већ нас више води нагон да некако овој пошасти лично умакнемо. Сада нам је очигледно да из овога живота може да нам се деси за неколико дана можемо изаћи у онај вечни као што у кући прелазимо из собе у собу, и то лако, без да питамо на која врата смемо да покуцамо.
Наша сећања на смрт не воде ка радости Васкрсења, већ нам у вене убризгавају демонски страх и показују колико нам је је вера слаба и колико је немамо.
Господе, дометни нам вере и угаси овај адски пламен који распирује сатанска злоба, дахом Духа Светога одагнај отровна испарења која у себе удише и упија читав Твој свет.
Нема коментара:
Постави коментар