Уторак 10/23.март
Необична је ствар да се после једног дужег периода свакодневног читања поменика за упокојене сроднике и ближње на Славама катизми они који носе та имена упливавају ти у дан или сан.
Пример за то су моје стајање на литургији у манастиру Никољу на Недељу Православља, неочекивано, баш иза брата по крви једног Ђорђа који за свог живота редовно долазаше у манастир Никоље, а који се упокојио изненада, страдавши у саобраћајној несрећи, и то као пешак, а који ми је прирастао срцу чистотом своје једноставне душе и вере, усхићењем и радошћу којом је зрачио за време и по ходочашћу у манастир Острог Светом Василију; фотографија баба Зоре која се, поново за мене неочекивано, појављује на најнеобичнијем месту -на фејсбук страници њене ћерке Милене уз једну Јесењинову носталгичну песму о најмилијима који променише светом; затим у сну бивам са својим дедом Милорадом који се у радњи сна тек упокојио, а ја са њега љуштим покров натопљен воском, док он лежи у ковчегу од храстовине, а данас у сувој реалности на послу по потреби инспецијског надзора начина обављања погребне делатности у продавници погребне опреме испод градског гробља на Рисовачи видим исти такав ковчег, додуше празан, а та празнина као да зове да буде испуњена неким новим телом и да отплови као барка право у вечност.
Уносиш тако у записник неке формалне податке и ствари без којих ова делатност не може да се обавља и видиш колико одлазак са овог света има свој ценовник материјални и никако се не видиш и и не мили ти се да се нађеш ускоро у тој улози. главној или споредној. Паралелно, машта покреће свој филм и видиш, ипак, себе, лежећег у том мртвачком сандуку чија је цена ни најефтинија, ни најскупља, прекривен ћилимом по сопственој жељи, као и моји преци, са псалтиром малог формата у руци и наочарима у џепу.
Педесет ти је година и ум ти не досеже до те бројке старосног доба које она означава, док на тебе из свих углова изложбеног простора зевају отвори ковчега од канадске тополе и храстовине.
Кад ти бејаше дете, бејаше у звезде загледан, маштајући о томе да постанеш космонаут да би досегао и тајне њихове испитао и открио, а како растијаше, поглед ти се ка земљи спусташе, биваше и у равни са њом, а сад већ понире испод површине, путује ка подземљу, вукући са собом и власника погледа.
Да Ти, Господе Исусе Христе, ниси васкрсао, Собом ме крстио у Своје име и у име Оца и Духа Светога, са Собом ме повео, од ове тамне чежње за нестајањем и загледаности у дубине адске, ја бих пропао начисто, у небиће се сурвао.
Нема коментара:
Постави коментар