ХИМНА

 Четвртак 12/25. март

      (Ово писаније за овај дан светом Симеону Богослову да је посвећено и да заличи на химну волео бих, у част и славу Божију кроз Светог Господу на руке да дође)

      Кад бејах дете, нисам Те тражио. Био си са мном.

      Видех те и био си ми плав и љубичаст у цвету љубичице, жут у круни маслачковој. Пратих те у лету и зују пчеле и осе. Трком јурих за твоја Три Јагњета, што прасликоваху Тројичност Твоју.

      Гледао се ме добротом крз монокл исцртан око десног ока мог белог пса Рексија са браон пегом на леђима, главе увек нагнуте на једну страну, њушкицом која неодољиво подсећа на бркове и цела његова појава, лице била је лице Чарли Чаплина.

     Затицао сам Те у радости трчања по чистим ливадама под ниским и блиским небом, ливадама по којима печурке рудњаче извлаче тајне подземног света на светлост кишом или росом умивеног рађајућег дана.

     Имах Те у врапцу, голубу, мачки, коњу риђем и коњу белом, имах Те у својој слутњи пролећа у грудима, мирису ноћне фрајле што букти летњим повечерјем испод широм отворених прозора родне куће.

    Зрикавци Ти певаху испрекиданом мелодијом, свици грепераху у летњим ноћима изнад зрелог класја пшенице по отпеваној химни Створитељу славуја из шумарка уз Врбичку реку, химни која на починак прати и иста буди на полуноћницу у праскозорје новог дана.

    Кад одрастох, мишљах да Те губим, јер Те више кроз створења Твоја не осећах. Изгубљеног из себе, истргнутог трајно из завичајне постељице, немајући Те више на спонтан и природан начин као ваздух који удишем, морах поћи и у ширину и у дубину и у висину - на све четири стране света себи да Те нађем.

  И сваког кога сретох, безгласно питах: "Јеси ли то ТИ ?"

  И растијах тако у трагању за Тобом и не знадох да то чиним.

 Требао си ми као дах и као Дух, као Отац и као Бог, као Човек, Мајком рођен.

 Требао си ми као Онај који ме родио, ни из чега створио, на свет донео, у колевци љуљао, до звезда хитнуо.

 Нудили су ми се многи, навлачећи на себе маску Твога лица. Ишао сам за њима, хитао радостан у загрљај, али су ми руке остајале празне, пролазећи кроз сенку, паучину и сан.

Бејах остављан гладан и жедан на сувим обалама безнађа и страха, очајан што сам Те поново промашио, маске шарене, испразне обожавао.

А само је једно било потребно: да се зауставим и пустим да ми приђеш Ти Сам. Да те препознам Онаквог каквог Те знадох кад дете бејах.

Сада... Сада ме Ти имаш у Свом Телу, наприсније када се Тобом причестим. И даље си у загонетки, у огледалу.

А када одрастем до детета поново, тада више нећу живети у загонетки, нити гледати као кроз завесу, као у огледалу - делимично, већ ћу живети Свету Тајну Твоју, схватајући те Несхватљивог, сазнавајући Те Несазнатљивог, љубећи Тебе Вечнољубећег, никад потпуно, никад до краја и конца, јер нам Се и сад Сав дајеш, остајући Свој, јер си Бог и јер си Човек - потпуни и истинити, Друго Лице Свете Тројице и наше лице на Твоје Лице да личи треба, јер Си нас за то ни из чега створио, родио, Себи уподобио - нашим трудом, нашим пристанком. нашом слободом - од Њега врховним даром, ако желимо Родитељу Свом да се уподобимо, на Њега да личимо,,,