Четвртак
9/22.април
Сањам пред јутро дворишта кућа упкојених ми комшија у Врбици, прво - баба Миросаве, друго-деда Живана и баба Зоре. Куће су баш онакве каквим их памтим из детињства, док су собе намештене све као славске, гостинске-ћилими на креветима, дрвемне клупе са наслоном , ормани пуни постељине, јоргана и јастука који се само за госте и износе, дрвени подови застрти шареним стазама-крпарама, пуцкета ватра у тек заложеној бубњари, све је ушушкано и у сну ме прожима осећање сигурности и безвремености.
Собе су оних димензија каквих сам их као дете запамтио, дакле много већер него што су заправо.
Зашто ово сањам? Зато што осећам да стојим као за време чиатања шестопсалмија и да сам се заглавио на 87. псалму. Не могу даље ни корак. Страшни Суд је за мене почео, а у рукама ништа немам Господу пред стопала да спустим.
Нема коментара:
Постави коментар