У ПЕВНИЦИ

 Субота

28.март/10.април

       Данас на литургији светог Јована Златоуста пред читање Блаженстава, а после одговора: "Тебје, Господи!" када је свештеник требао да изговори последњу јектенију и  ми: "Амин!" улећем непажљиво и збрзано са почетним стихом:"У Царству Твоме..." Срећом, ту је ђакон у певници који ме одсечним покретом руке зауставља.

      То је тренутак кад спознаш шта значи претерано самопоуздање и нестрпљивост и жеља, притајена, да се истакнеш, следствено томе, недостатак смирења. После тога све иде како треба по реду и поретку и тада се у мени и мени отварају смислови и лепоте свештених стихова блаженстава, тропара, кондака. појачаних распаљеном чежњом за активним  учешћем у богослужењу изговарањем стихова или њиховим појањем. ватром распиреном свакодневним слушањем транслације богослужења из манастира свете Јелисавете из Минска.

   И схваташ да то не можеш чинити, а да ти Господ  не подари за то време мирно стање духа и пуну пажњу и усредсређеност која не сме бити усиљена, већ природна. И она је само плод "народног дела" што је Литургија, а не појединачни труд и чин. 

  Да парафразирам мото из једне познате рекламе:

   Тек када си у Христу, онда си сав свој.