Чисти понедељак, 02/15.март
Колика је лепота појања и богослужења у манастиру Свете Јелисавете у Минску сведочи то да је она довољна да те задржи унутар твојих четири зида са слушалицама у ушима, час у седећем, час у лежећем положају, (скроз непобожно), уз јутјуб канал манастира који уживо стримује пренос службе: читања првог дела Великог канона Светог Андреја Критског.
Тешим се на описани начин. Киша током целог дана не престаје. Још један разлог и још један изговор за изостанак и неучествовање на служби када се, између осталог, и код нас у Врбичкој цркви чита Велики канон. А део за данас исчитах на послу. Шизофрено клизање по танком леду времена дневног. Све чиним у своје невреме. Испретурано и преко реда ми је све-уосталом као и сав живот што ми је.
Чини ми се да, као у лету, успут, хватам и у грчу држим стиснуту песницу уз грудну кост са ухваћеном трунком Божије милости. Као да је милост дужна мене да нађе, мени да дође, јер сам лењ да ка њој учиним први корак, у сусрет јој кренем.
Ове мисли које као сиве птице удомих на крхкој грани крхког ума не могу утицати на лепоту и чистоту богослужења и појања кога паралелно пратим. Туга ми се рађа у грудима и богочежњивост и жал за начином слављења Бога читавим својим бићем, животом којим никад нећу живети.
И зато плаче душа моја, уситњена, раздељена, поцепана, распрострта сва као ћилим преко ситница и небитних и неважних ствари.
Када поју хорови регенткиње мати Јулијаније Денисове, на срцу се ствара мрежа пукотина давно охлађеног и окамењеног срца.
Боже мој. Боже мој, зашто си ме оставио?
Нема коментара:
Постави коментар