РАТНИ ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ПЕШАДИНЦА
05/18. фебруар, зиме Господње 2020. године
Света мученица Агатија, свети Полиевкт
Уторак
1.
Вавек ће ми бити задивљујуће да се Господ наш Исус Христос оваплотио и постао као један од нас, али без греха.
Можда због тога што треба продрети кроз све оне копрене времена, записа, кроз сведочења апостола, па свих светих, кроз читаву заврзламу слика, информација, отисака разних у простор-времену да би се дошло до Богочовека који има своје лично Име - Исус, до Њега кога можеш дланом дотаћи, прсте завући у ребра, у рану копљем учињену, биту неверни Тома, па му, после свог чулног опитавања, и саме ране целивати. После две хиљаде година треба снаге и вере да се заиста поверује у историјско постојање и оваплоћење Господње, у Сина Божијег и Сина Човечијег, а да то не остане само прича и сан.
И зато ме у овим мојим касним четрдесетим или раним педесетим - не знам шта је исправно - годинама (49) заиста фасцинира сведочење апостола и свих светих отаца раног хришћанства. Дали је њима или је нама било теже да спознају да је Исус Назарећанин обећани Месија, жељени и дугочекани Господ, Помазаник, Спаситељ?
Да ли се Истина боље спознаје и види када ти је испред очију или кад си од ње стицајем околности доласком на овај свет у ово време - удаљен, измакнут, померен, на просторно-временској оси, кад си у тачки где ти се отвара широки план тамо где ће ти милијарде информацијских ситних бомби разнети и расејати ум као пустињску прашину Јудеје и да више тај ум никад целог у срце спустити не можеш, ако ти је, наравно, до спознаје те Истине уопште стало.
Господе наш Оваплоћени, Сине Човечији и Сине Божији, исцели ме и дај ми ума и срца да спознам не природу Твоју, јер је несазнатљива, већ да, причешћен и обожен Тобом, спознам Те онолико колико Ти сматраш да ми је сад довољно и на корист, а ја ћу тад знати да је бесконачан пут којим се иде из славе у славу, из силе у силу, из љубави у Љубав, ка Теби увек све ближе, ка Теби никад потпуно достижном, никад потпуно схватљивом, а Премудром, а Сведржитељем, Теби Свемоћном и Свезнајућем, Теби непојмљиво снисходећем, Теби, једином истинском Чежњом мога духа, ума, разума, душе и срца...
05/18. фебруар, зиме Господње 2020. године
Света мученица Агатија, свети Полиевкт
Уторак
1.
Вавек ће ми бити задивљујуће да се Господ наш Исус Христос оваплотио и постао као један од нас, али без греха.
Можда због тога што треба продрети кроз све оне копрене времена, записа, кроз сведочења апостола, па свих светих, кроз читаву заврзламу слика, информација, отисака разних у простор-времену да би се дошло до Богочовека који има своје лично Име - Исус, до Њега кога можеш дланом дотаћи, прсте завући у ребра, у рану копљем учињену, биту неверни Тома, па му, после свог чулног опитавања, и саме ране целивати. После две хиљаде година треба снаге и вере да се заиста поверује у историјско постојање и оваплоћење Господње, у Сина Божијег и Сина Човечијег, а да то не остане само прича и сан.
И зато ме у овим мојим касним четрдесетим или раним педесетим - не знам шта је исправно - годинама (49) заиста фасцинира сведочење апостола и свих светих отаца раног хришћанства. Дали је њима или је нама било теже да спознају да је Исус Назарећанин обећани Месија, жељени и дугочекани Господ, Помазаник, Спаситељ?
Да ли се Истина боље спознаје и види када ти је испред очију или кад си од ње стицајем околности доласком на овај свет у ово време - удаљен, измакнут, померен, на просторно-временској оси, кад си у тачки где ти се отвара широки план тамо где ће ти милијарде информацијских ситних бомби разнети и расејати ум као пустињску прашину Јудеје и да више тај ум никад целог у срце спустити не можеш, ако ти је, наравно, до спознаје те Истине уопште стало.
Господе наш Оваплоћени, Сине Човечији и Сине Божији, исцели ме и дај ми ума и срца да спознам не природу Твоју, јер је несазнатљива, већ да, причешћен и обожен Тобом, спознам Те онолико колико Ти сматраш да ми је сад довољно и на корист, а ја ћу тад знати да је бесконачан пут којим се иде из славе у славу, из силе у силу, из љубави у Љубав, ка Теби увек све ближе, ка Теби никад потпуно достижном, никад потпуно схватљивом, а Премудром, а Сведржитељем, Теби Свемоћном и Свезнајућем, Теби непојмљиво снисходећем, Теби, једином истинском Чежњом мога духа, ума, разума, душе и срца...
Нема коментара:
Постави коментар