четвртак, 01. септембар 2011.

УСТАНИ, ДУШО МОЈА




          Многи светитељи из прошлих времена разговараху са својом душом. Нисам свет и не знам где ми је она. Само знам да је пала. Кад се осврнем иза себе, погледам десно или лево, намрштим се на испред, видим да је нема. Сад бих да завирим у разне књиге трагајући за упутством како се она прво проналази, па потом подиже, али знам да сам за то већ раније потрошио много, много времена. Сећам се само путоказа да она мора да је негде унутра, у мени, близу срца. и умом се тражи, па у срцу Именом чисти, храни, поји, на светлост износи. Клечао бих на камену као Свети Серафим Саровски хиљаду дана и ноћи, босих стопала и подигнутих руку бдио бих ноћима као Свети Јован Шангајски, кротко бих и благо и само наизглед немо , а у молитви, гледао на непријатеље своје као Свети Нектарије Егински, кад бих само мислено могао да те додирнем, душо моја!
          И опет знам да ништа не могу без Тебе, јер ништа своје ни немам! Ти си ме, Христе, из небића у биће привео, Ти ћеш ме, опет и опет, са сопственим срцем преко Имена Твога упознати!

                                           27.1. 2011. године око девет сати увече

Нема коментара:

Постави коментар