СВИТАК НА ФЕЈСБУК ЗИДУ

Четвртак 5/18 март

Смирење у мом случају подразумева стицање свести о томе да својим трудом не могу написати стихотворенија ни налик оним светог Андреја Критског или Романа Слаткопојца. За то је потребан додир Бога.

Свети Андреј је био нем као дете, а свети Роман као младић није имао ни слуха, ни знања, ни лепог гласа и бејаше предмет подсмеха клирика који служаху у цркви Свете Софије, што га је жалостило, али је и подстицало силну чежњу да му се ум и слух "отворе" и Богородица је молитвени труд наградила божанственом храном-свитком који лечи затворена духовна чула, а којег свети Роман у виђењу прима у себе отворених уста.

Мој апетит јесте огроман, али за вешаственом храном, а одважности немам да молим за другу.

Растрзан шизофреном реалношћу, остаје ми само да халапљиво гутам део по део Великог покајног канона светог Андреја Критског у кућним условима, преко преноса уживо из манастира свете Јелисавете или праћењем великопосних богослужења када се као пас пребијен мотком дневних дешавања довучем до Врбичке цркве.

У убрзаном, стиснутом времену ирмоси, тропари и кондаци треба да су длето које служи да се разбије окамењена кора срца не би ли оно покајно проплакало, излило океан суза, дохватило се обале умиљења.

А следећи кондак нека је чекић да тако и буде:

Глас 6

Душо моја, душо моја, 

устани, што спаваш

крај се приближује

 и уплашићеш се,

прени се, дакле, 

да те поштеди

Христос Бог,

 Који је свуда 

и све испуњава.