Среда 4/17. март
У капели гробља у Омољици над ковчегом у коме почива тело упокојеног ујака Милоша (умрлог у Паризу 4. марта-по новом календару, а допремљеног авионом тек јуче, без пратње најближе породице: сина, снахе, и две унуке који остадоше у изолацији због корона вируса) парохијски свештеник, после прочитаног Јеванђеља у својој беседи, између осталог, изрече:
"Нисам познавао лично упокојеног брата Милоша, али мислим да се, као сваки човек трудио да живи јеванђелски и да испуњава Божије заповести..."
После сахране, када се најужа фамилија окупила у ујаковој породичној кући у Србији коју брат ми од ујака Александар уступа на коришћење свом синовцу Милошу, унуку старијег, још добродржећег ујака Милана, на фотографијама, одложеним по фиокама ван породичних албума да се сложе једног дана, када се укућани смире и задрже у кући неко дуже време, забележени су исечци из живота који је већ прошао и растворио се у вечности као морска пена и као сан:
весеља, пијанке, дружења, раскопчане кошуље до пупка, средина седамдесетих година, распојасана младост проведена на почетку овде, а после у полумрачним кројачким атељеима (33Rue d hauteville-адресе са које су крајем године у нашу забит у Врбици обавезно стизале новогодишње честитке- и то музичке са пахуљама и снешком и деда мразом који се пресијавају на светлости чак две сијалице од шездесет свећа - једна специјално заврнута у своје лежиште за ту прилику, захваљујући мом оцу -вечитом штедиши на чијем би му осећају за те ствари позавидео и сам патријарх Павле), фотографије са такође сад покојном ујном Надом, што у атељеу, што на одмору у Омољици и Горњој Трешњевици, фотографије са одслужења војног рока у последњи моменат у својој двадесег седмој години када је већ скоро деценију био на привременом раду у иностранству, али војску није желео да избегне да служи, првенствено из разлога да би несметано могао да се враћа у Југославију као неко чији је отац за време рата био мобилисан на погрешној, четничкој страни-дакле читав један живот расут по светлописима, сенка и сан.
Живело се како се могло. умело, хтело и знало у то време: у јурњави за зарадом, за изградњом нове куће у Омољици, за куповину плаца и изградњу куће у насељу крај Париза, живело се са ногом на папучици гаса до даске. Уз то цигарете Gitanes две паклице дневно, алкохол, жене. Не би се рекло баш по Божијим заповестима, не баш по јеванђељу.
Ипак, мој вољени ујак, силовите природе, преке нарави, склон шали на туђ рачун, сиров и груб у поједним моментима, имао је бездан душу да у њу смести бескрај љубави за све своје братиће и сестриће, братичине и сестричине. Лета у Омољици-ти породични фестивали који су трајали по више недеља, купања у Поњавици, кувања рибљих чорби и сва друга догађања што се урежу у дечије памћење и срце. Ујак се давао до краја, запљускивао нас својом љубављу непосредно, без резерве и задршке, увек спреман да те њом скроз обухвати и са собом понесе, љубављу којом једино и може да се воли свој род рођени, а чега више у тој силини и интензитету нема.
Он је човек који је својом појавом уносио радост. Кад као Мојсије изрони из зеленог мора-непрегледних врбичких поља засејаних кукурузом- у својом, скоро сваке године, новим моделима француских кочија марке Рено, знамо моја сестра и ја да долази најлепши део године-када стеге попуштају, кад мајчина строгост мора да уступи пред мушком главом, иако од ње млађом и када нас ујак узме под своје, и кад наступа период времена за слободу сваке врсте и могућност да се путовањем ван уских међа завичаја прошире видици и отворе нови, бескрајно занимљиви хоризонти.
Сада седимо после сахране и гледамо фотографије - светлописе- заиста светлошћу ухваћен траг једног тела, једне физичке појаве у простору и времену коју више у овим координатама не могу видети, ни загрлити.
Господе, милосрдни и благи, убели његову хаљину, спери грехе његове Твојом Крвљу. Кад Ти се у виду честице на престолу Твоме представи, прима га у Своје наручје као Свог. Можда те он за живота није тражио и знао, али Те је волео као нико кроз то што је волео своје ближње, и то је знао да покаже, чак и онда када је претходно био суров према њима, трпевши због тога епитимију коју је кроз болест примио, трпевши је из дана у дан, годину по годину. И то трпљење прими, Господе, као очишћење од свих његових вољних и невољних грехова.
Јер "нема човека да живи, а да не греши и правда је Твоја правда вечна", а Теби једино славу узносимо, Оцу, Сину и Светоме Духу сада и увек и векове векова.
А за раба Твојего Милоша молим место одмора, свежине и зеленила уз ујну Наду, место да буде близу мојих деде и бабе Милорада и Радовинке - Милошевих родитеља - место где би до Страшног Суда волео да обитавају сви сродници моји са мајчине стране Марковићи-Трешњевичани и Омољчани.
Теби, Господе, нека је слава и хвала вавек! Амин!
Нема коментара:
Постави коментар