ВЕСКО И СРЕЋНА: 2023

ЦРТИЦЕ СА ХОДОЧАШЋА ПО ЦАРИГРАДУ И ПРАВОСЛАВНОЈ ГРУЗИЈИ

Јовани, Марјану, Петру-Нектарију и свој марљивој дружини туристичке агенције Пеллегрини благодарност из свег срца за уложени труд и стрпљење у организовању и вођењу благословених ходочашћа и остварењу мисије ширења земаљске живе Цркве у узбурканом свету и садашњем олујном времену*

*Ето одговора на, шапатом, па после и на директно гласно постављено питање откуд моја Весна и ја у ВИП ложи на седишту број један и два одмах иза возача са најбољим прегледом свеукупне ситуације на путовању:

посветиш путопис организаторима под условом да ти омогуће најповољнију цену аранжмана и услове отплате и Бог те погледа.

Наравно, шалим се: на ово путовање одложено појавом короне спремамо се већ дуго времена и бејасмо први који су улетели са резервацијом места чим је понуда за ходочашће изашла на светло дана. Барем ми мислимо да је тако. А и ако није, то је само ствар њихове пажње и доброте, без да смо ми на томе инсистирали.

Од прошле године после Почајева и Румуније ово нам је прво ходочашће, највеће и најдуже досад.

Овај путопис је замишљен да се води у форми дневника - цртица са ходочашћа које ће се чинити на лицу места, углавном, готово у реалном времену, колико је то могуће, одмах после посете светињи или збивању неког догађаја или занимљиве ситуације, покушавајући да се при том у кратким цртама скицира и ухвати дух места, детаљи путешествија где шездесетак најразличитијих личности проводе заједно две седмице, што на точковима, тј седиштима у аутобусу, што у смештају, што у црквама или у обиласку знаменитих места, трпећи по нужди једни друге, делећи добро и зло или се истих одрицати, умножавајаћи подвиг молитве, трпљења, неколицине и поста, упознавајући првенствено свако себе у граничним и екстремним условима путовања дугог преко шест хиљада километара у одласку и повратку.

Циљ је упознати православну Грузију са посетом и светиња које се још увек грчевито држе и труде да очувају сећање на славну прошлост Ромејског царства у престоном Цариграду, сада непрестоном Истанбулу.

Замисао је једно, а остварење замисли нешто сасвим друго, кад се сударите са стварношћу реалног живота. Али успевало се некако, на коленима, најчешће на пулту испред седишта по уласку у аутобус, некад увече по смештању у хотелску собу, зависно од прилике, јер је утисака било заиста много и били су разноврсни, многобројни и тешки за класификовање по памћењу, поготово што смо већ у годинама када смо зрели за испијање гинко препарата. Пример томе јесте случај прва три дана која ће бити реконструисана тек једанаестог дана када се за то стекла прилика и када се уз помоћ фотографија посегло за извлачењем сећања забележених светлуцавим трагом нервних импулса у фолдеру специјално отвореном у центру за меморију када се увидело да друкчије не бива и неће бити могуће.

Скривени циљ путовања је скупити, усвојити и сачувати благодат бесплатно добијену из свих светиња које ћемо посетити, а коју ћемо, навероватније, јер смо чувању невични, просути брзо и непажљиво по прашини као златне новчиће, потрошити је улудо као преостале ларе или лире пред излазак из земље где која валута важи. Ипак се надамо да ће у џепу дух-душе остати понеки дар и да ће оно због чега је и за шта је свако од нас свесно или несвесно пошао на ходочашће временом нарасти до своје пуне, жељене величине, да ће свако добити одговоре на своја ником откривена питања, да ће се испунити трајне, а тајне велике животне жеље, да ће се сваком живот променити набоље, да ће се неко исцелити, неко неку страст победити, духовно узрасти, а сви сигурно телесно окрепити у Турској и у Грузији, јер су они - као и ми - познали колико се дух и материја међусобно прожимају и да се само успостављањем хармоније разноврсних елемената, елементарним, али не и претераним задовољењем свих чула једино стиже без напора златним, царским путем до жељеног циља.

РЕКОНСТРУКЦИЈА ПРВА ТРИ ДАНА ПУТОВАЊА

Под белешком од 23. јула у браон свешчици стоји следећи запис:

"Овог једанаестог дана у хотелској соби у месту Ризеу у Турској, на обали Црног мора, после јутарњег молитвеног правила имам времена, док у соби полако расте температура, да се испод сад већ читаве гломазне грађевине сачињене од тек испечених опека успомена спустим у само приземље несигурним и непоузданим лифтом ума на сам почетак нашег путовања које за издвојену групу од нас шесторо из Аранђеловца и Тополе започиње у Малом Пожаревцу. Сунце немилице пржи, али аутобус стиже у договорено време, и моја супруга Весна и ја се, по убацивању кофера и још нешто пртљага смештамо на наша места и тек тад постајемо свесни колико ће нам на овом ходочашћу перспектива и видици бити проширени, судећи по отвореном погледу на пут испред себе. Иза нас су наше Тополке, Снежана, звана Сузана, илити Шушаник на грузијском, јер је тако откуцана на списковима за доделу соба по смештајима диљем Турске и Грузије, и Софија, звана Софија-Глас Мудрости којој је ипак најдраже да мудро ћути, а да се огласи и дела тек по процени ситуације, што се дешава муњевито и изненада, али само за оне који су у близини и који је не знају или мисле да је познају.

Успут, на паузама за одмор дешава се магија неочекиваних поновних сусрета са људима које смо ретко или само једном у животу имали прилике да сретнемо или само упознамо. То је случај са нашом драгом Драгом-њу знамо из дружења и пријатељства нашег хора "Опленац" из Тополе (чији смо Весна и ја били чланови од 2011. године) са црквеним хором из Сомбора, а незабораван сусрет и познанство тај једини пут досад већ смо имали и са братством коме припада духовник овог путовања отац Гаврило који је као јеромонах у саставу обитељи манастира из Републике Српске који је тад био познат под другим именом у народу - Дражевина - и био је тад метох манастира Добрун, а сад је Добрунска ријека, како отац вели, где га је братија наградила овим путовањем за далеку Грузију да се он тамо сусретне са још једним Гаврилом- преподобним старцем Гаврилом Ургебадзе-Христа ради јуродивим, вољеним светитељем широм православне васељене. Његов манастир црквени хор "Опленац" посетио је скоро пре десет година и где смо ујутро учествовали и отпојали Свету божанствену литургију која се памти по силини благодати која нас је тада осенила, али и по незаборавном гостопримству и срдачности млађане братије којој смо у трпезарији на послужењу појели скоро сав сир из фрижидера остављен за окрепу монаха за више наредних дана, и где се на ово подсећање о. Гаврило слатко насмејао, јер се цео наш тај боравак и њима и нама није могао никако заборавити, по топлини сусрета у славу Божију.

То бејаше, укратко искуство 1. дана ходочашћа, водимо га под 13 јулом-показује на то и датум изнад разних апликација на нашим телефонима у камери, галеријама, на мрежама где их постависмо да бисмо их делили и међу собом умножавали, скупљали смајлиће и лајкове, читали коментаре, а надасве поделили своје искуство са другим људима не би ли и њима приближили сјај светиња које нас, не по заслузи, већ по милости Божијој, себи призваше.

Прелажење граница је увек стресан догађај, јер то захтева чврстину, снагу, стрпљење, толеранцију да би се искушење те врсте добро поднело, јер си увек оптерећен сопственим теретом кога вучеш на леђима или на точкићима и због којег те онај коме је то посао увек при преласку границе може зауставити и испитати да ли је то што са собом носиш драгоценост која можда није примерена да се нађе са друге стране границе.

Граница је увек промена, пређена граница никад није без последица, али једном ко је пређе, на њен адреналин се "навуче", јер са собом то носи ново искуство, духовни раст и напредовање.

Највећа искушења на овом ходочашћу, кад се чинило да ваздух трепери не од јаре, већ од напетости, јесте када читаву групу, излуделу од премора и укочености, кроз агресивни напад утисака потеклих од саобраћајне гужве, хаоса, трубљења, треба спровести до хотела у старом делу Истанбула, а велика већина нема куд већ да вуче кофере по калдрми између већ отворених башти ресторана, као што и стоји у програму путовања као неизбежна могућност (обавезно и увек треба читати сав програм путовања до краја, посебно под тачком: услови, начин плаћања и напомене које отворено указују и на онај мање популаран део ходочашћа који стоји као база и подлога за све оне лепе и незаборавне ствари које ће се, не треба у то сумњати, сигурно збити, а где и сироти водич Влада у једном тренутку губи главу и самоконтролу, али се све то некако, кроз ковитлац бурних коментара, нервозом обојених, иза затворених врата сасвим пристојног хотелског смештаја, смирује, када вода из туша спере и све ружне мисли из главе).

2. дан ходочашћа, 14. јул

Али пре тог искуства бивамо неприметно доведени до спознаје да смо две границе прешли и већ нам се временске координате постају непоуздане, променљиве, још даље од Гринича и часовник нас на паметним смарт мобилним уређајима сам гура још даље у будућност - сат времена унапред.

Црква Светог Стефана на обали Босфора - "гвоздена црква", складна лепа, моћна и припада бугарском народу - прва светиња која нас окрепљује и у којој се помолисмо и овековечисмо је својим уређајима за светлописање. Мало је рећи да смо изненађени лепотом ове богомоље и њеном унутрашњошћу и портом која нас под дрвећем за накратко заштићује од јаког, сад већ подневног сунца и врелине летњег дана, али се треба подсетити да су и Бугари имали своју царевину, мада је сама црква баш из новијег времена, и самим тим што је у Цариграду и у њој се слави Цар славе, царска је.

Придружује нам се локални водич и Влада нас упознаје с њим, наглашавајући чињеницу да још није ожењен, након чега се из групе усмеравају и појачавају фарови пажње са више места где су стајале групице млађих слободних припадница лепшег пола, још неудатих.

Васељенска патријаршија. Фанар. У цркви патријаршијској сконцентрисана скоро до опипљиве материјалности сва благодат Ромејског царства стешњеног сада на пар стотина квадратних метара. Светиње целивању доступне, икона Богородице насликана по предању самим јеванђелистом Луком, чија древност се огледа у већ недостајућој дашчаној подлози на којој је осликано њено лице, али која не може нарушити лепоту и склад Богомајчиног Прволика, затим кивоти са моштима сваког од Три јерарха посебно, икона светог Спиридона Тримитундског, и ко ће се још сетити кога и чега још...

Кад смо нашој Мињи, Весниној сестричини, девојци од својих шеснаест и нешто година која је са фолклорним ансамблом прошле године посетила Турску, послали преко инстаграма фотографију шта тренутно једемо у посни петак после посете Васељенској патријаршији у уличици у непосредној близини исте, она је само једну реч са нескривеним одушевљењем одаслала као одговор: гозлемееее!

Влахернску цркву памтићу по врту у дворишту које те прими и одмори одмах иза улаза у порту и по извору воде усред брода цркве којим се степеницама силази из припрате.

Појасмо први пут акатист пред олтаром и то је почетак најчешћег молитвеног окупљања и заједничарења, како је то сада у моди да се каже, ове ходочасничке групе, најчешће у црквама, али и у спратним холовима хотела ако је то било згодно, а да се не наметне то другима који нису били спремни и вични да иду преко својих снага, а често се то чинило и у самом аутобусу с тим што се онда акатист претварао у катист, јер се морало седети у својим седиштима, а не стајати, ради безбедности путника у току вожње и где је онда пажња била усмерена на одговарање припева на крају кондака и и икоса.

После туширања и краћег одмора у соби кретосмо да се упознамо са летњим баштама поред којих смо прошли пре пар сати, али смо сад видно расположенији. Потребно је само још једна ствар да нас врати потпуно у нормалу, а то је по кригла хладног "ко змиче"

Ефес пива. У амбијенту пешачке зоне и старог дела града на километар и нешто од Аја Софије, после три гутљаја у башти осећаш се као паша у друштву три даме које такође по наздрављању жудно потежу пиво из својих кригли, онако непокривене, неке и оскудно одевене, јер је вруће напољу, и због тога у неукусној шали нашој пријатељици скретох пажњу да постоји могућност да се проведе ко крме у Стамболу - по старој српској народној, а да то уопште није нереално - говорили су готово опипљиви погледи особља ресторана који поред пешачке зоне нуде туристе да их угосте у баш њиховом угоститељском објекту, и осетиш онда да седење у башти н јавном месту у друштву мушкарца који ти није род, а камоли помоз Бог, није овде примерено, али се толерише, јер си странац и овде не припадаш, да ниједна домаћа житељка не би смела да се усуди да слично на јавном месту чини; и тачно, кад смо мало снимили ситуацију и почели да примећујемо ствари и појаве око себе, у баштама самих жена Туркиња нигде ниси могао затећи. Седе само мушкарци или породице азијатског порекла, барем док смо ми били присутни у касним поподневним сатима.

Странац си, јасно ти се указује, а некако опет ово тло испод ногу осећаш као своје. Житељи су љубазни, али су дистанцирани и као да око њих постоји оклоп унутар којег чувају свој идентитет. Ретко ћеш и наћи неког продавца средњих година или старије генерације да разуме, зна и хоће да прича на енглеском. Пре ће неки на руском, поготово собарице, јер и јесу Рускиње, на моју велику радост, мислим на могућност утврђивања и обогаћивања језика односно фонда речи, што сам мојој жени морао посебно да нагласим.

Софија и ја, несмиреници, куда би другде него према Аја Софији, док Весна и "Сузана" одлазе у собу да одмарају.

Лако проналазимо пут до храма, идући узбрдо, скрећући десно и, напокон, широким тротоаром, пратећи коловозном траком постављене трамвајске шине. Успут пратимо табле на грађевинама поред којих пролазимо и видимо и ону на којој је ознака да је то Мехмед Пашина џамија и питамо је ли то онај наш паша, онај Бајо Соколовић, велики везир што је преживео смену више султана и који је оставио неизбрисив траг у повести ове турске земље, а није дозволио ни да се наша патријаршија угаси, већ је опстала и подигла се за његовог земана, опоравила од страдања претходних више десетина година.

До затварања храма Свете Софије остало је је нешто више од сат времена и једино стрепимо да ли ће нас пустити кроз све оне хармоника металне препреке које усмеравају небројене туристе да до храма дођу, а кроз контроле скенера и будне очи туристичке и друге полиције. Срећом, нема гужве, тако да имамо времена, а напољу је већ мрак пао, да кроз парк дођемо неки минут пре затварања њених капија и до Плаве џамије прво, а која је тако осветљена да делује нестварно као из арапских бајки, својим витким минаретима бушећи небо, засењујући звезде.

Кроз лавиринт препрека стижемо до срца града. Између минарета расветом исписан разапет стоји натпис: LAILAHE ILLALLAH

Софија је неодлучна, стоји на главном улазу, прописно заогрнута велом који прекрива гола рамена и главу, али и даље није сигурна да ступи из некадашње припрате у саму унутрашњост храма. Улазим, прописно изувен, и после десетак метара и фигуративно, такорећи метафорички поново бивам "изувен" грандиозношћу и велелепотом, складношћу и монументалношћу главне куполе, свим тим празним наоко простором који држи куполу, заиста, заиста свим бићем примам спознају величине и значаја овог здања, цркве-музеја-џамије, и као што у животу досад никад нисам, осећам неизмерну тугу и жалост за изгубљеним Царством, прво Небеским, као првосликом, затим ромејским, па нашим - Душановим, и да ли због туге или због умиљења, тронутости, Божије милости да нас удостоји да нас доведе до испод куполе овог храма, или то све беше због две на брзину испијене кригле точеног "Ефеса" низ лице сливају ми се сузе и шапатом, скоро нечујним, само за себе знаним, отпојах химне Богородици.

Када је умиљење минуло, направих пар светлописа не би лих замрзнуо и на нечем спољњем величанственост тренутка и места на ком се налазим, па се вратих до Софије у припрату, обух се, изађосмо и схватисмо да је потребно да се одмах окрепимо са по једним и по ђевреком купљеним од продавца са покретне тезге на платоу лево поред Агиа Софије. Пут до хотелске собе био је дуг и препун одушевљених препознавања натписа на ознакама које указују до којег знаменитог здања нас пут може одвести или испред којег историјског споменика стојимо: Константинов стуб, Синан пашина џамија, Цистерна...

И минути лете, у сате се претварају, и овај дан иде своме крају и сваког човека после бдења и созерцања једино прелазак у небудно стање свести може колико-толико у нормалу да врати и ми напокон стижемо свако до своје собе, стропоштавамо се у кревете и нестајемо из света јаве на неко време..."

Излазим на спрату једаснаестог дана из вишеспратнице присећања и време је да се иде на доручак, па на предах и на плажу Али паша у Ризеу на обали Црног мора, у Турској, већ у повратку за Србију...

"Црно Море, еве меее!"

Трећи дан ходочашћа, 15. јул 2023. год

То је онај дан што је, малтене, испарио из сећања, читав један дан транзитни дуж обале Црног мора, кога назад из ниске дана извлачим удицама фотографија из меморије мобилног телефона на коме се види траса пута и аутомобили са почетним бројем регистарских ознака које најављују свечани сутрашњи дан који је рођендан моје драге супруге, и окрећем се њој и говорим јој како сви ови аутомобили што нас претичу трубе у њену част, а у тунелу у отвореном камионету трубачка постава изводи најлепшу завијујућу оријенталну мелодију-само њој, јединој, и да је било тешко сво то организовати да се издешава овако да изгледа тако спонтано, баш онако како јој је у детињству њен деда Раде исто приређивао оваква изненађења када је из транзистора окаченог о грану стабла јабуке испод кога је он васцели дан поправљао неки електрични уређај само за њену унуку чинио да тог момента из радија, док је она нетремице гледала како он мајсторише, буде пуштена песма "Каљинка", а њој би онда очи бивале дупло крупније него што су (а тако бива и дан данас пре него што настане ерупција испољавања одушевљења), јер се шире у срећи и запрепашћењу познања какав је њен деда чаробњак и како само он уме и успева да призове у етар баш њену најомиљенију песму. Док јој то говорим и отварам јој очи да је пренем из дремежа путешествија да види каква се чуда дешавају око ње само њој у част, она ме полива хладном констатацијом да стварно нисам нормалан.

Успут виђамо заставе Републике Турске, и џамије и минарете, па опет заставе, минарете и тако километар за километром док нам се глава клати у ритму неравнина на ипак прилично солидном ауто-путу.

Из подсвести намеће ми се име аутобуса који је наша кућа на точковима на овом путовању: Црни Лабуд. А да ми при том уопште није све ово време пала на памет истоимена песма Ђорђа Балашевића.

Пети дан по окончању ходочашћа у стилу Саве и Креше, модерних пророка наступајућег Новог, Златног доба и Дана Сварога, разбијача завера и тумача скривеног језика којим лидери видљивог света међусобно путем медијских слика и филмова, бројева и знакова међусобно шаљу једни другима шифроване поруке који потез да повуку, а да то противна страна не прокљуви, оних Саве и Креше што најављују гашење, ресет и нови почетак, три дана цео свет без струје, па десет дана филмова и приказа на Тв-у хапшења свих оних за које сад сматрамо да владају светом, преузимање водеће улоге од стране нове наше вештачке интелигенције која се гнезди у суперкомпјутеру у Крагујевцу, а која ће бити добра и замениће ову стару што се отргла контроли и жели да садашњи свет испари у диму нуклеарног рата, где сигнали, знакови и бројке и алегоричко тумачење Светог Писма крију истине које се сад пред нашим очима разоткривају и ми то уствари живимо и где тумачење тих појава превазилази по својој домишљатости чак и халдејске мистике и питагорејце и пророчице у Делфима, а по ширини увида би им, да му је то остало као несавладана страст, позавидео и сам свети Максим Исповедник, дакле по њиховом методу претраживања појмова и извора-Википедија, понуда претраживача - долазим до тога шта та кованица Црни Лабуд у чијој смо утроби, заправо значи, и то сад делим са онима који имају стрпљења да дођу заједно са мном до краја ове реченице, односно до две тачке, док ово уносим са белешки у одговарајућу електронску форму, додајући још једну мистичну димензију овој причи (додуше не баш чисто православну, али и онај који је Константинопољ подигао дао је слободу свима да се несметано и без последица чује и њихов глас):

"Crni labud je metafora koja se koristi za događaje, određene aktivnosti ili transakcije koje se ne mogu predvidjeti, pa čak ni očekivati da će se dogoditi. Ovaj termin je smislio Nassim Nicholas Taleb, matematičar i bivši trgovac s Wall Streeta, koji je takođe napisao dobro poznatu knjigu na ovu temu. Ovi događaji su izuzetno rijetki i imaju ogroman uticaj na ekonomiju, politiku i društvo, a takođe su i široko rasprostranjeni. U svojoj knjizi “Crni labud: Uticaj krajnje nevjerovatnih zbivanja” Taleb opisuje termin ”crni labud” kao “nepredvidiv događaj koji je potpuno drugačiji od onoga što se inače očekuje od situacije i ima potencijalno teške posljedice”.

Stoga, događajima crnog labuda treba postupati s velikim oprezom. Hajde da saznamo više o njima i naučimo o strategijama održivog trgovanja kada se pojave.

Istorija teorije crnog labuda

Taleb je uveo ideju o događajima crnog labuda još 2001. godine, ali je privukla pažnju kada je napisao cijelu knjigu o toj temi 2007. – neposredno prije nego što je svijet pretrpio tipični događaj crnog labuda u obliku finansijskog kraha 2008. godine.

Dugo se u prirodi vjerovalo da crni labudovi ne postoje. Odatle dolazi metafora crni labud koja se odnosi na nešto što je tako rijetko, da jedva da postoji. Samo zato što su oduvijek gledali samo bijele labudove, ljudi su uzimali zdravo za gotovo da su svi labudovi bijeli. Godine 1697. tim holandskih istraživača su bili prvi Evropljani koji su naišli na crne labudove na zapadnoj obali današnje Australije. Dakle, ovo vjerovanje je opovrgnuto kada je pronađen prvi crni labud.

Ovo bi, naravno, moglo biti zanimljivo iznenađenje za naučnike o pticama, ali suštinski značaj ove priče leži u njenoj simbolici. Ono što simbolizuje je krhkost našeg znanja i koliko je teško sa sigurnošću predvidjeti stvari. Jedna crna ptica bila je dovoljna da prekine milenijumsko vjerovanje. Ovo jedno jedino zapažanje potpuno je diskreditovalo ono što se činilo kao čvrsta pretpostavka postojanja samo bijelih labudova.

Teorija crnog labuda sugeriše da ono što ne znate zapravo može biti mnogo važnije od onoga što znate. Možete upotrijebiti svo svoje znanje da se pripremite za ono što vjerujete da može biti svaki potencijalni ishod, samo da bi jedan događaj crnog labuda dokazao da ste pogrešili.

Još jedna zanimljiva parabola za ovaj fenomen, koju je Taleb koristio u svojoj knjizi, je primjer ćurke za Dan zahvalnosti. Cijeli život ćurka je hranjena, svaki dan, od dana svog rođenja. Svakog dana se uvjerava da je to opšte pravilo života i da su ljudi generalno prijateljski raspoloženi i jednostavno brinu o njenim potrebama. To razumljivo, predstavlja standardan način života za ćurku. Međutim, dan prije Dana zahvalnosti događa se nešto potpuno nepredvidivo. Nešto što ćurka nije mogla predvidjeti. Ovaj događaj će pokrenuti preispitivanje dotadašnjeg uvjerenja.

Karakteristike crnog labuda

Da bi se smatrao događajem crnog labuda, ovo su tri karakteristike koje treba da ima:

Neočekivan. Crni labud je ubjedljivo najčudniji od svih zamislivih scenarija, nešto što je izvan područja normalnih očekivanja jer ništa u prošlosti nije sugerisalo da će se to dogoditi. Ni logika ni nauka ne mogu predvidjeti da će doći do toga.
Ozbiljan i ekstreman uticaj na društvo ili svijet. Ovi događaji imaju ozbiljne posljedice i veliki uticaj na globalnu ekonomiju.
Naknadna racionalizacija. Karakteristično je da nakon što se dogodi, crni labud se racionalizuje i nalazi se objašnjenje za njega. Navode se brojni razlozi koji ga čine objašnjivim i predvidljivim, ali uvijek tek nakon što se dogodi. To je samo zbog činjenice da tek tada postaju svjesni ishoda navedenog događaja.

Primjeri događaja Crnog labuda

Kada je riječ o primjerima, nema potrebe ići dalje od sadašnjeg vremena, jer svijet trenutno prolazi kroz događaj crnog labuda, ili bolje rečeno, niz takvih događaja. Prvo se desio Covid-19, sa svim posljedicama koje je imao u svjetskim razmjerima, a sada i rat u Ukrajini.

И дан се завршава уз молитву са минарета пред саму поноћ, јер поглед са прозора хотелске собе у Ризеу, граду у Турској на обали Црног Мора одакле се недалеко налази и граница Турске са Грузијом, води право на тај минарет за кога се извија мелодија ка небу, прилично агресивна за наш ненавикнут слух и сувише нова да је не би примећивали да буде као невидљиво ткање наступајуће ноћи, нападна, јер се емитује преко звучника, а џамија је баш близу.

Дан четврти, 16.07.2023.године

Гранични прелаз између Турске и Грузије за нас путнике је једна зграда која неодољиво по кретању у њој подсећа на знак који даје кошаркашки судија или тренер длановима када се врши измена играча, а отприлике и саме граиичне формалности теку, неочекивано, брзином којом се одвија претходно наведена аналогија. Било је људи, вукли смо кофере узбрдо и низбрдо до покретних и непокретних степеница. Једино је на скенеру грузијском царинику било вредно пажње и контроле да покажем шта то носимо у великој црвеној кеси са амблемом бренда продајног центра наше епархије, а то је била икона Богородице Тројеручице коју смо носили као дар од игумана манастира Тресије, високопреподобног оца нашег Серафима игуманији манастира Самтавро, која је, наравно, била у металном сребрном и позлаћеном окову. Али уз мало размене пар реченица на руском, настављамо ка излазу. Ко ће Тројеручицу зауставити куда се запутила по Свом науму кад је Она чак до Атона, у бисагама магарета, без царинских контрола, до самог Хиландара дошла!?

Кад коначно уђосмо на тле земље православне, дошло ми је да пољубим асфалт паркиралишта и радњица са пецивима и мењачница, јер су притисак и агресија на чула у испољавању самобитности турске нације и државе у узлету ка оним вредностима које су неговали и потенцирали пре Кемал паше Ататурка нестали.

Рођенданска част за нашу групицу од нас пет (и Драга нам се придружила - Весни, Снежани, Софији и мени) стигла је из локала са пецивима, чим разменисмо евре за ларе (ларије?)

и осетисмо Грузију чулом укуса, како доликује оном једноставнијом верзијом хачапурија.

И, заправо, наше ходочашће као да тек сад започиње. Прво је на реду обилазак тврђаве Гонио где је место мучеништва светог апостола и јеванђелисте Матеја. Унутар зидина претпоставља се и да је место његовог погребења. Гробни камен је рељефан, са разним урезаним симболима и мотивима.

(Након увода на почетку свеске где су белешке у покрету чињене ово је прво место које је на овај начин скицирано да би касније васкрсло у памћењу, светлописано речима и пренесено у електронску форму, подупрто милионима пиксела правих светлописа. Трудићу се да текст пренесем аутентичан уз нужне и мале стилске измене, допуне и додатке.)

Овде постоји и изложба ископаних артефаката на овом археолошком лпкалитету. На отвореном простору изван музеолошке поставке разоткривени су темељи грађевина из разних периода.

Софија- Глас Мудрости коментарише један аквадукт састављен из појединачних елемената печених керамичких цеви које залазе једна у другу и личи на џиновску гусеницу: " Овога сигурно нема у Калуђерици!" И нема. Римски водовод није допро до предграђа Београда.

Весна је мини логору римске војске подигнутом за потребе вероватно неког дечјег перформанса фотографисана са кацигом у десној, штитом, па кратким мачем у левој руци. Весна PRIMYS CENTURION- официр Осме легије- напокон је у униформи онога чијим би животом најрадије живела. Оженио сам римског центуриона! Данас је отишао у заслужену пензију, пошто је данас и напунио одговарајући број година да може да се смири и да има своју кућу и виноград у Горњој Мезији (Колхида је само место последњег службовања) где ће свом наследику Мињи SEKYNDUS приповедати какве је све битке водила у претходном делу бурног, али сврсисходног живота.

После свраћања на место где су се искрцали и Јасон и Аргонаути (очекивах иза стакла барем прамичак Златног руна) идемо даље, дубље у Грузију, из ове пограничне зоне Понта и хитамо ка малом Кавказу. Напуштамо апостола и јеванђелисту Матеја и кроз слојеве времена блиста словесна реч исписана његовим пером и мастилом на неуништивом пергаменту, оприсутњујући Бога и у овом античком и римском окружењу.

Батуми. Само сада пролазимо кроз њега, у повратку ћемо се задржати мало дуже. Батуми. Микс архитектуре. Шармантни спој неспојивог-зграда и совјетског времена и ранијих са смелим идејама архитеката који су пустили да се разигра креативност неспутана ограниченошћу финансија. Батуми. Лас Вегас Истока.

Црно море, позирај ми да те светлопишем тако узбуркано, сада када се наслућује летњи пљусак, какво изгледа и ово црно, немирно море у мени!

Краве на коловозу пута ка манастиру Хоби се понашају као голубови на тргу - не склањају се кад им се аутобус приближи, већ се отшетају лагано, ногу пред ногу ка банкини, па кад аутобус прође, оне се опет лагано врате на средину пута. Тако чине и свиње и овце, само нешто брже.

На улазној капији манастира дочекују нас представници туристичке организације места и региона у коме гостујемо, јер је наш долазак догађај и за њих и то ће овековечити на сајтовима њихове организације, да група ходочасника из далеке Србије долази да обиђе овај знаменити манастир древан и значајан по томе што се у њему неко време чувала и риза пресвете Богородице.

А кад се уђе на територију манастира предео и пешачка стаза заличи на ону у манастиру Прислоп кад узбрдо уређеном стазом кренеш ка манастирском гробљу и месту где почива преподобни румунски старац Арсеније Бока, а помало та стаза личи и на ону за наш манастир Копорин, само са променом смера узбрдо-низбрдо.

Дешава се, изгледа, као што ћемо касније видети, да се на удаљеним местима света налазе двојници места, грађевина, особа који паралелно постоје у времену и који су по духу и спољашњости близанци.

Црква је богато украшена споља уметношћу обраде камена где су мотиви после векова и векова задржали и очували своју лепоту.

Након посете овом манастиру који је од свих светиња Грузије моја Весна осетила као своје место и као место где би она, да је монахиња, прослављала Бога.

И ту начинисмо мислим прву у серији заједничких фотографија иза застава земље из које долазимо и агенције која нас је на ходочашће призвала.

Треба доживети те боје неба, облаке пред кишу, ту светлост која пљушти по зеленилу земље, треба проћи нашим Црним Лабудом испод дуге, изнова и изнова мењајући пол своје душе, све за Христом ходећи, Њему хитро стремећи.

Није ходочашће само путовати од манастира до манастира, већ је ходочашће, овако седећи, пропуштати кроз себе ове пределе, светлости, облаке, кишу, сву твар ваздушасту и материјалну, пуштати да се у њима душа купа и ум спира, волети не само своје небо и своју земљу, него и ову, рецимо, грузинску зато што је Божија.

Ето, то може бити одговор на питања игумана и духовника зашто се креће на тај далеки пут, шта је смисао и сврха путовања кад то све што се духовности тиче можемо да видимо и доживимо и овде, у земљи у којој смо рођени, која нам је завичај.

А ето, ја већ тек на почетку овог ходочашћа, осећам се као и већ сам богатир.

Возачи аутобуса на далеким дестинацијама попут ове где се гази по више хиљада километара само у једном смеру су увек и једини неприкосновени хероји путовања, јер су мајстори овог тешког посла и заната. Још ако су духовити, љубазни и толерантни, искусни, топли и срдачни у опхођењу с људима, а поготово са специфичном профилом најразличитијих личности који бивају поклоници светиња диљем земљиног шара, и који умеју да буду пренапорни и захтевни у инсистирању на испуњењу начудеснијих и најбесмисленијих жеља баш у време драгоценог одмора барем једног од њих - милина је и част било бити у њиховој непосредној близини читаве две седмице, пратити вештину и дивити се безгласно искуству и координацији њиховој.

У другом или трећем разреду основне школе један од првих самосталних писмених задатака из српскохрватског језика био је на тему шта желим да будем кад порастем. Сви у разреду су писали о томе да желе да буду учитељи, лекари, глумице, учитељице - једино сам ја пожелео и о томе писао - да желим да будем возач аутобуса. И та ми се жеља, ето, испунила после четрдесет и пет година, јер сам, седећи на седишту број један сваку кривину, узбрдицу и низбрдицу, кочење, "шалтање", претицање, убацивање из траке у траку у Тбилисију и Истанбулу заједно са Миланом и Ненадом, Батом Један и Батом Два успешно савлађивао, сем, наравно, кад сам и ја хватао слободне тренутке да одремам у глуво доба ноћи или пред зору или у раним јутарњим сатима.

Милан и Ненад-Боле и Миле из, садашњим генерацијама непознатих, цртаних филмова Генералова Радња.

"Бато, може ли од десно?"

"Може, Бато!"

Затим иде нека прича лагана о свему и свачему, најчешће Ненад за воланом, Милан на седишту преко пута нас.

Ненад:"Јел тако, Бато?"

Милан: "Тако је, Бато!"

Ненад, кад се засмеје, смех му из почетног тихог, прелази у грохот, заразан смех и за минут сви у аутобусу плачу од смеха...

...Дремам, и чујем разговор моје супруге Весне и Милана, искусног, овејаног мангупа, шмекера- стара, бечка школа.

"Овај твој, видим, стално нешто записује.."

"Ма, да, пише о местима где смо били и понешто шта му је било занимљиво... да не заборави."

" А он је баш паметан, је л да?"

Весна уместо одговора развуче свој најслађи осмех.

" Он је и инспектор, па му то ваљда прешло у навику, да свашта бележи и записује."

"Аааха!"

И ту се разговор завршава.

У бележници стоји, дословно овако, завршна реченица скице о возачима:

"Провући аутобус по уличицама према хотелу где смо смештени на брдашцету изнад старог града Кутаисија је прави подвиг!"

10.

Собе су чисте и пречисте, уређене у мери кича довољног да Весну и мене врати у наше место пребивања и подсети нас на једини тренутно преостали активни хотел у Буковичкој Бањи, па смо се донекле осећали као код куће. Овде смо смештени на две ноћи. И, коначно, нема "цимања" са торбама кад се будемо сутра устали и спремили за нови обилазак.

Унапред се радујемо што ћемо ујутро поново видети наше драге сапутнике у лифту који сада још увек покушавају да се истим некако домогну петог спрата, возећи се горе-доле, горе-доле, јер, неким чудом, лифт увек крене назад, надоле са четвртог. Кад се отворе врата на лифту нашег спрата, они су још увек ту, збуњено се смешкајући, а нама на сад већ нескривајућу експлозивну, заразну радост и весеље, а без икакве трунке злобе и подсмеха!

11.

Куће у којима живе Грузини су плитко засвођених кровова испод којих ври од живота. Они су топли, срдачни, гостољубиви када хоће, а када неће онда им се на лицу то одражава, поготово припадницама женског пола, нервоза, мрзовоља, и тако нама добро позната нетрпељивост и несклоност да удовоље брзо онима коју су услугу затражили и платили. Преовлађујуће расположење прелети лицем тако јасно и уочљиво да му језичка баријера одмах буде оборена без размене речи на руском или енглеском на које невољно пристају ако се укаже потреба за конверзацијом. Неповерљиви су према странцима, јер се наслеђе совјетског периода, али и свеукупно, овде преноси генима.

На улазу у хотел дочекао нас је домаћин у њиховој народној ношњи, са све чизмама и горњом одеждом чији су ме елементи увек подсећали на футроле реденика за пушчану муницију, и са све заденутим хладним оружјем - ножем или кратким мачем за појасом. Онако низак, мало кривоног, изазвао је бујицу симпатија која је спрала сав умор путовања овог дана.

12.

Киша је падала добар део ноћи и обућа на тераси нам је остала ујутро сквашена остављена је да се суши, а ми извадисмо резервне парове сандала и патика. У најави је један спаран дан и биће још тежи услови за обилазак светиње, тим пре и могућност стицања веће благодати.

Дан пети, 17.јули 2023. године

Цагери. Локални водич за Грузију Бека, кога из милоште и водич и власник агенције и они који су за то знали преко фејсбук профила агенције прозвали Беки Бекић, јер неодољиво подсећа на њега лицем и осмехом, из перпективе двадесетшестогодишњег младића приближава нам кроз причу како живе млади људи у Грузији. Нема неке велике разлике у односу на остатак света. Кад се увече изађе у провод у клубове великих градова као што су Тбилиси, Батуми, Кутаиси пије се вотка и чача, јака ракија од грожђа. У мањим местима излази се на корзо.

Грузију повезују са митом о Златном руну-Јасоном и Аргонаутима, јер су га наша питања на то навела, младићем у кога се заљубљује кћерка краља Ете - Медеја, од чијег имена настаје појам медицина. Колхида, Иверија, Порекло имена Џорџија, Георгија, Свети Ђорђе, сличност и везе са другим народима. Приметан је труд да се прикаже и назначи значај веза Грузије са западном цивилизацијом, што је разумљиво, обзиром колико су година били у саставу Руске, па совјетске империје. Нама је ипак драго што глобализација засад спорије продире у ове крајеве.

Аутобус стиже пред ограду новијег датума изнад које извирује незавршена купола цркве. Манастир је у обнови. Мошти Светог Максима Исповедника су за време обнове премештене на друго место, у центру су истоименог насеља Цагери и нису изложене за целивање. У цркви је ћивот где су почивале и отпојасмо акатист светитељу пред њима.

У Византији изнанство у забачени кутак тада познатог света била је казна тежа од смртне.

Сада мошти страдалног Оца наше свете Цркве у земљи изгнанства сијају благодатном светлошћу васељенском.

Периферија је центар. Страдање је слава будућег века.

На путу ка следећој дестинацији објава наше Софије - реакција њена на краћу паузу ради фотографисања на питање што смо се зауставили, а малтене смо тек кренули: " Сачекај, Снежана, да пропустимо ове госпође из задњег дела аутобуса што журе да изађу што пре да целивају и водопаде!"

То је био повод да се између нас размножи заразни демон урнебесног смеха, где је наравно, после опаске нечије да су после тога на реду и цеви поред пута, предњачио био возач Бата Други - Ненад.

Први, Милан, надовезује се, зауставивши питањем једну од њих, што је, враћајући се са паузе кроз предња врата, ступила ногом на степеник:

"Јесте ли од те воде захватили овде?"

"Да!" поносно одговара путница.

"Рече малопре водич да она никако није за пиће."

Старија госпођа збуњено трепну, ништа не рекавши и провуче се брзо између седишта на своје место, док нам возач, мангупски, иза њених леђа, неприметно намигну.

За неку годину и после још хиљада пређених километара на ходочашћима и ми ћемо се такоже попети (или спустити) на ову степеницу тако да се, заправо, смејуљимо себи у будућем времену.

Грабимо длановима прегршти безвредног камења просутог по стази нашег живота, мислећи да ћемо при том захватити и златни грумен духовности, трпајући све то у ранчеве сећања који ће временом постајати све тежи и подерати се, каишеви ће нам се покидати, а ми ћемо мислити да неко то наше благо жели да нам отме, смакне слатки терет са леђа, неко ко вреба иза сваког угла, а сусрешће се са нама лицем у лице, устрашенима, кат-тад и повести нас са собом испразнивши ранац у зјапећу провалију покрај пута и окачивши га о дрво непребола.

Баграти - катедрални храм. Кроз каква страдања-немар, запустелост, богоборство и агресивни атеизам двадесетог века када је владала комунистичка идеологија је прошла ова земља најбоље нам сведочи табла на инсталацији постављеној на улазу у манастирски комплекс. Сада је храм васкрснуо у свој својој лепоти, али га једино квари тај модерни додатак који је учинио то да га скину са листе заштите светске баштине Унеска.

Пауза за ручак у Кутаисију у ресторану Museum, јер је поред музеја.

Превести у речи сензације које изазивају укуси специјалитета традиционалне грузијске кухиње коју смо по први пут у животу имали прилику да испробамо је веома тешко нпр. , онај осећај кад секутићима расцепиш кувано тесто врећице хинкалија (кинхалија, кинкалија) и усркнеш сок унутар ње настао приликом кувања уситњеног меса помешаног зачинима са кавкаских планина, врео, ароматичан и љут и такав врео се и служи и представља испит храбрости мужика који се на њега намерио.

Или хачапури који те гледа из плитког дрвеног тањира својим жутим, ровитим оком на беоњачи беланцета и истопљеног сира уоквирен чуном од запеченог теста. Или онај кад земљану бокасту посуду ослободиш поклопца од стопљеног качкаваља посутог мирисним травкама и зарониш кашичицом са дугачком дршком у мешавину нечега што је топло, а није ни кисело млеко, ни јогурт, по коме пливају или тону јастучићи куваног теста пуњени млевеним месом проткани аромом најфантастичнијих биљних зачина. Због овакве хране зажалиш што се ниси родио као Грузин. О вину или коњаку да и не говоримо, али то данас није било на менију, већ точено пиво Зедазени, које је "ладно ко змиче" и погасило је ватре разбуктане претходно у сласт смазаним јелима, чак и оним кога фине госпође нису успеле дојести у целости. Остале су иза нас, боље рећи - иза мене, само врхови врећица хинкалија по ободу тањира. Ред је да остану. Није лепо да се и оне поједу.

Док смо у цркви манастира Моцамети - Мученици - и лечимо наше кичмене стубове савијајући их и подвлачећи се испод моштију светих мученика Давида и Константина напољу поново пада киша. Ако је она видљиви симбол благодати, срећни смо што нас не напушта, чисти нас, али тек толико да нам не буде нелагодно, нисмо покисли у тој мери.

Манастир је жив, мушки, броји шест монаха и окружење чува монашки мир ове светиње.

Мир је опипљив и поред метежа које собом донесмо као ходочасничка група, светом задојена.

Гелатски манастир. На листи Унеска је. Бивша улазна врата манастира имају на себи урезана слова из арапског писма. За својих тридесет шест година владавине и педесет две године живота колико је имао кад се упокојио (а то су године онога који исписује ове редове), Давид Четврти Градитељ на овом месту саградио је религијски, преписивачки, просветитељски и образовно-научни центар. Гелатски манастир је за Грузине оно што је Студеница или Манасија за Србе - по ширини и значају владаоца - задужбинара који су их подигли. Давид Градитељ - деспот Стефан Високи. Давид - изумитељ алгоритма, по речима госпође која је кустос, који је у себи сјединио вештину успешног владања и управљања земљом и народима које му је Бог поверио и који има за основу управо љубав према Богу и и здраву толеранцију и слободу према народима са којима су долазили у додир, а који нису били православне вере. Најбољи симбол те чињенице је део каменог блока уграђеног приликом изградње цркве који је изједна исклесан и тежи читавих седам тона, а показује собом чврстину и снагу овог владаоца, као и тежину искушења са којима се током живота сусретао.

Преко његовог гроба од једанаестог до шеснаестог века улазило се у манастир, јер је краљ Давид чином одабира места свог починка показао смирење равно највећим хришћанским подвижницаима, са жељом да на свом срцу и грудима и даље прихвата терет братије и народа који хрли ка манастиру да се окрепи од животних недаћа којих страдалној грузинској браћи и сестрама никад нису недостајале.

А данас у Багратију, Моцаметију, и Гелатском манастиру обитава само једанаест монаха, што показује само у каквим временима живимо и да данас не можемо смоћи довољно снаге ни средстава да само одржавамо, обновимо и сачувамо што нам је од славних предака у наслеђе поверено да би исто даље потомцима предали на чување као физички и материјални доказ нашег трајања, а да би се потрудили и показали да смо као садашња генерација дали све од себе да се спасемо од опустошења које нас и даље вреба из не тако далеке прошлости, која је Бога мрзела и затирала трагове Његовог постојања у времену самим немаром и допуштањем да цркве и манастири запусте и физички пропадну и зарасту у шибље и коров. Али цркве не могу пропасти, и камен од седам тона све издржи и гробна плоча Давида Градитеља, трајаће кроз време све до Другог доласка Христовог када ће овде и сада бити само облак који је прешао преко Сунца Правде, не могавши га ни тад заклонити.

Стиже нас и прво веће искушење. Скоро сат времена аутобус остаје заглављен у стрмој уличици Кутаисија на раскрсници, срећом не много прометној, где су за "клипове под точкове" имали улогу каменови подглављени испод гума да би се аутобус сем на јастуцима издигао и физички од асфалта. Да не би домаћих житеља из првих околних кућа који се брзо организоваше, набавише "хилти" и уз помоћ способнијих путника оба пола који се нису као остали бескорисно узмували, сметајући овима првима са саветима и прављењем непотребне гужве, остали би сви заједно овде ко зна до кад, можда и у касно у ноћ. Тај Грузин са "хилтијем" сазнавши да смо из Србије глуми Милоша Обилића, показујући да ће подглављени камен проћи као Мурат на Косову пољу, понављајући да је Косово Србија и да је Косово Милош Обилић, демонстрирајући завидно знање историје народа који им и није баш тако географски близак, и на чијем примеру се постидесмо колико мало знамо о историји Грузије и њеним владарима и јунацима.

Опитно смо имали част да осетимо значај светиња које смо посетили, чим нас је ово ометајуће искушење задесило.

А какви су Грузини људи говори то да водич умало није добио батине кад је хтео у знак благодарности да части лименкама пива и сока наше помоћнике и спасиоце, при том још добивши бочицу грузијског коњака са наредбом да га пробају и попију само жене из аутобуса, и то укруг, од усана до усана. Жестоко!

Шести дан, 18. јул 2023.године

Отпојасмо јутрос или што би код нас код куће рекли "сабајле" Акатист Свемогућем Богу при најезди искушења. Подигосмо штит. Пролазимо кроз грузијску Грделицу, а дуж обода пута имамо утисак као да смо у Злакуси. Грнчарски занат цвета у Грузији. Воле људи храну и вино које се спрема и чува у земљаном посуђу и ћуповима.

Убиса. Црква Светог Ђорђа настала у деветом веку. Живопис-дело монаха Дамјана- ренесанса Палеолога. Нетипично и друкчије у односу на остале цркве.

Манастир одише древношћу. Од деветог века без прекида овде тече молитва. Тренутно се овде подвизава пет монаха. Неки од њих имају келије и у манастирској кули. Тако је увек било. Досад није било потребе да се фреске рестаурирају, толико је квалитетно одрађен уметнички посао и толико се није штедело на квалитету изабраних елемената за стварање живописа. Монах гостопримац је старац, древан колико и сам манастир, са речима натопљеним срдачношћу и топлином добродошлице.

Манастир Атенски Сион и женски скит-метох манастира потичу из седмог века. Фреске су ванредно лепе. Пењемо се у све више надморске висине, а у црквама путујемо све даље у прошлост, овде и до петог века. Од фресака ктитора остају само одломци. Њихове задужбине зато запечаћене у камену одолевају времену. Овде је то Стефан, па обновитељ Давид и обласни господари. Црква је посвећена Богородици. Посветисмо јој заједнички једну песму. Осољени смо сванети сољу да би конзервирали сећања кад наступе духовне хладноће и дођу зиме, туга и чамотиња будућих тмурних дана.

Испратисмо и младенце. Сватови нас не знају. Мора да смо са младине стране.

Женски скит манастира још интензивније мирише на грузијску со са примесама зачина, а црква на молитву где у једном моменту улетосмо у заштитни облак мира под куполом цркве пред Богородичином иконом и где се безгласно из ума ка нашем Творцу извијају речи молитве боолеснима и потребитима.

Горидвари. Видиковац. Црква 12. век. Лагано узбрдо, па низбрдо. Болови у удовима на месту давно зараслих прелома раде свој посао-врте као бургија "хилтија" од синоћ. На стрминама под ручном пасу говеда из двадесет првог века.

Манастир посвећен тринаесторици сиријских мученика. Појац и отац - Серафим Бит Хариби - дочекује нас у манастиру. Духовник ходочашћа о. Гаврило на дар од њега добија честицу моштију преподобног оца Гаврила Грузијског. Тиха радост преплављује лице нашег смерног, доброг оца.

Отац Серафим на делу показује колико он воли наш народ и наше земље. Сва његова беседа је о томе, са сликовитим детаљима о пријатељствима које негује са нашим свештенством и монаштвом. За Преображење ће поново бити гост у Србији одакле доводи на дар добијеног као штене, а сад већ за транспорт за манастир доспелог белгијског овчара Јоланду, чини ми се, у мом слободном преводу са руског.

Приликом појања Господње молитве на арамејском држах исон оцу Серафиму. Ово би се могло узети као врхунац моје појачке каријере (хаха) и уложен је максимум способности да водећи глас, и то тенор, не повучем "доле" после шест дана проведених у положају углавном згрчене дијафрагме. Видео снимак је виралан на сајту агенције, а Весна је сачинила један својим телефоном из њене перпективе где сам телом, али не и гласом, ипак ја у првом плану. Ха! Какву жену имам!

Седми дан, 19. јул

Дан почиње у шест ујутро у хотелској соби на периферији Тбилисија и после устајања на реду је јутарње молитвено правило. Док молитва тече механички устаљеним током, добро познатим коритом које олакшава и омогућава рутини да савлада нагомилани умор и среди утиске од којих се још врти у глави.

Данас улазимо у срце грузијског православља, односно у само срце Грузије: Мцхету, Самтавро, Џвари, Шио Мгвиме...

Мцхета и Катедрални храм Светисховели. Хитон Господњи је у капели унутар брода цркве и чичкамо се на коленима као латице ружа око срца цвета, баш као ове латице просуте укруг око срца Грузије - капеле на гробу Свете Сидоније која се упокојила са Хитоном Господњим у рукама. Бивамо и на Светој божанственој литургији која поче касније него што је уобичајено, јер се јутарња и часови читаху дуго. Почесмо и ми уз ђаконов благослов да одговарамо " Господи, помилуј!" али језичка баријера чини своје и да не би одвише реметили поредак, дато нам је даље да само изговоримо "Вјерују" и "Оче наш" и да отпевамо "Иже херувими". На овом свету месту и то је огромна част које смо ваљда требали бити сви свесни и на томе Богу благодарни, јер сведочисмо исту истиниту православну веру Христову у земљи другој, а својој.

Светиња је древна, пространа је, у потпалубљу брода Цркве су гробови владара који су истовремено и кормилари и не дају да се смер аутокефалне Грузијске Цркве промени већ вековима.

Самтавро. Света Нина, или Нино, краљ Миријан и краљица Нана, свети преподобни Гаврило Грузијски. Реке ходочасника имају своје ушће у моштима преподобног старца Гаврила, Христа ради јуродивог. Мајке са болесном децом у наручју прилазе, клече, целивају мошти, на рукама пружају старцу своје чедо да их он обујми благодаћу свог заступништва пред Господом и Богомајком. Атмосфера и дух као на Острогу код светог Василија.

У црквеној продавници иконе бирају своје нове власнике или као дарови преко наших руку и намера путују и даље од наше својине, намењене су потребитима и драгим људима и освештане стварају и спајају невидљивим мостом мошти старца са многим тачкама на кугли земаљској, а преко нас и манастирске обитељи и породице као мале цркве. Питање које себи излишно постављамо: који икону коме даровати? То препуштамо икони самој да се угнезди која како где буде хтела.

Весна при улазу цркве близу места где се слива друга река имена живих и упокојених за помињање седи на клупици, већ у боловима што као нож продиру до сржи кости на месту зараслог четвороструког прелома на нози и одједном поред иконе види лик упокојеног нашег драгог Свете - појца црквеног хора "Опленац" и доживљава потрес до дна бића и сузе крећу саме да се сливају. Виђење је било толико стварно да је било равно оном старца Нектарија Виталиса када је у Камаризи срео испред олтара светог Нектарија Егинског. Или је то или се поново јавио на удаљености од две и по хиљаде километара још један двојник кога свако има на овом свету. Биће да је ово прво, моја супруга има интуитивно развијено чуло да целим бићем прими и прихвати виђења која никад нису прелесне природе, него су јој ниспослани дар због чистоте срца или утеха за претрпљена искушења.

Толико смо се радовали сусрету са преподобним старцем Гаврилом, а у маси света некако у моменту док се то све збива, чини ми се да ће нам старац Гаврило бити још ближи када се од његових моштију физички удаљимо, што се мора, када се поново будемо пред његовом иконом молили у тишини своје келије, иконом која заједно са другима данас клизи по трепетном ваздуху затворена у пластичној фолији и кесама изнад провидног стакла ћивота где му целебне мошти леже и лече сваког ко му се, па и само мишљу или вапајем, мисаоно привије уз груди, целива му

десницу што благослов дели...

Са Крста се не силази, са Крста те скидају, а грузијски Крст је од винове лозе, хоризонтални део је повијен под теретом искушења које овај поносни народ носи и трпи на себи кроз векове откад су између првих народа на свету примили хришћанство. Утеха им је само видик са Крста који се простире надалеко и на све стране света, као са платоа испред улазних врата цркве манастира Џвари.

Док смо у цркви, Весна ми скреће пажњу да је монах који нам беседи двојник црквењака из наше парохијске цркве. Исти, пљунути Саша, звани Старац, мој школски друг још из основне!

Манастир Шио Мгвиме. Домогосмо се најзад и до планина, до пустиње. Изнад манастирске цркве у пешчару видљива су станишта негдашњих пустињака која издалека подсећају на саћа дивљих пчела (овде су и пчеле друкчије него у остатку света, дужих су рилица, јер се овде, изгледа, на тежи начин долази до нектара).

Шио Мгвиме, ученик светог Јована Зенадезијског, један од дванаесторице антиохијских, сиријских пустињака. Пред почетак вечерње успесмо да целивамо мошти светитеља дугачку - чини ми се - бутну кост светитеља, златно жуте боје, над којом стигох и да освештам мени лично најдражу икону са овог ходочашћа са које свети Шио Мгвимски благосиља умилним погледом и читавом својом појавом. Потом се повукосмо из манастира, јер својим одсуством осећаја где се налазимо и својом гласношћу осетисмо да разбијамо мир и дух овог места. Да сам ја монах, на оваквом месту бих се подвизавао! Овде ми се дух сродио са светошћу којом све унутар манастирског комплекса одише.

Ваљда је то својим истанчаним духовним чулима осетио и монах из продавнице који ми поклања две папирне иконе светог Шиа, а где једна, касније ће се испоставити, би намењена за о. Симеона из манастира Свете Тројице у Бјелим водама код Љубовије. Икона поново налази свог власника! И оне беху освештане на моштима светог!

Кад се на ходочашћима посећују велике светиње, редовна и уобичајена појава коју приметиш и очекујеш је да је препознаш само искуством јесте да те оне - те светиње и благодат које се емитује, те благодатне Божије енергије из њих тако уздрмају да не знаш куд ћеш са собом, јер продру до дна твог бића, изврну те на поставу, буквално те "изују" из ципела, сандала, папуча, патика - шта је ко обуо и у чему по путу и ближњем гази. Пуцају чиреви, развезују се или се једним потезом пресецају чворови, а од свега тога и што не знаш шта ти се дешава од тебе или ка теби крену да севају оштри погледи, а ти се трудиш да прљав веш вратиш и скријеш у своје кофере, ако се не збуниш и скријеш их грешком у цимеров пртљаг, али се и веш не да, већ се такав отима, бежи, излаже суду оних који су ти сада најближи, хтео или не хтео излазиш го и дајеш се такав видети пред до јуче непознатим људима и они, оне те виде заиста таквог какав си, обнаженог и без заштите нечег у шта би се умотао, иза чега би се скрио. У две речи - чистиш се, а не знаш да ти се то догађа. Огледало ти приносе да провере да ли си још жив по замагљеној дахом површини људи са којима по сили прилике проводиш неко време за које ће се касније испоставити да је то највредније и најузбудљивије време које си у свом животу нечем и неком посветио.

Осми дан, 20. јули

Преко наших тела су, док спавамо, једино прекривачи од умора, и кад се аларм огласи већ трећи пут у размаку од по пет минута, грабимо мобилне телефоне, жмиркајући на угао екрана где бројке показују колико је сати и видимо да смо на ивици да закаснимо на превоз аутобусом до светиња у самом Тбилисију. Срећом, стигосмо брзо да се спремимо и већ смо на својим седиштима жмиркајући сада у нови дан. Идемо на Свету литургију да сперемо умор и у нормалу се вратимо причешћем Светим Божијим даровима.

Успут наилазимо на мању саобраћајну незгоду на у овом сатима и не баш толико прометној обилазници која иде поред језера које припада Тбилисију и грандиозног споменика Грузијске хронике у настајању-још се гради. Хотел где смо смештени је уз саобраћајницу дуж које су ауто-сервиси, вулканизерске радње и ауто-прања смештени тик један до другог и тако у низу, чини ми се, километрима. У Грузији се вози оштро, на нож и на жилет, пребацивања из траке у траку су брза, неочекивана и уз "гурање" и нигде нисам видео толико аутомобила, поготово такси службе (беле тојоте), на чијим браницима се види да су имали блиске контакте са другим возилима. По степену саобраћајне културе и безобзирности раме уз раме су са Турцима тако да, ето, и неке сличности између два суседа.

У саборном храму Самеби-једном величанственом храму достојном земље, културе и традиције коју и собом представља-најпотреснији моменат за време Свете божанствене литургије и непосредно по окончању јесте помињање и служење парастоса војницима који су дали своје животе за отаџбину у време рата са отцепљеном територијом која је припадала Грузији - Абхазијом деведесетих година прошлог века. У девет ковчега донетих из спомен маузолеја су мошти, може се већ слободно тако рећи, у скоријој будућности и званично канонизованих новомученика и исповедника - светих ратника који настављају досад непрекинути низ страдалне историје грузинског народа, а потрес који стиже до саме суштине нашег бића изазива приношење жртве воштанице и паљенице од стране жена из наше групе њима у спомен и част и славу.

По томе смо слични, а на културу очувања сећања и спомена на ратнике који су изгинули у одбрани отаџбине ми Срби као народ можемо само да се угледамо. Имамо Словенију, Хрватску, Босну и Херцеговину, Косово и Метохију, имамо бомбардовање Србије од стране НАТО и обавезу да се сетимо сваког имена и сваке личности која је дала свој живот да би одбранила светињу отаџбине и своју веру или је због исте страдала, да не смемо њихову жртву да заборавимо, а камоли да их у заборав свесно шаљемо зарад смирења савести оних који су нас убијали зато што смо народ православне вере друкчије од њихове или зато што у Христа верујемо уопште и зато што смо се нашли на путу као сметња остварењима интереса силника, моћника и безбожника овог нашег наопаког времена.

По окончању свете литургије и пред наш одлазак из самог храма затекосмо на степеницама и на платоу већ формиран кордон почасне гарде војске Грузије које са развијеним заставама дочекује свој државни и војни врх оличен у генералима и представницима извршне власти.

Отворен је портал између времена и вечности и из средишта бића Грузије струје благодатне енергије који овак тренутак чине свечаним, тужним и величанственим. Војници, заставе и бескрајан простор који се отвара и умивено небо сунчаног летњег јутра у Грузији.

Црква Сиони. Пети или шести век. Била саборни храм до изградње Самебе. Са једне стране олтара налази се крст свете равноапостолне Нине, са друге делић моштију светог апостола Томе. Поново се у цркви сусрећемо са и додирујемо са тајном смрти - припрему опела упокојеној Грузијки старијег доба која лежи у отвореном ковчегу.

Светови живих и упокојених теку као река упоредо. Оне својом матицом носе ходочаснике и вернике у својим смеровима док се не улију једна у другу, смешају токове, направе вртлог којим у Царство Небеско које се непрекидно пење и спушта узноси и узима са собом свој плен и носи ка горе, чинећи противтежу балону споља близу реке, оном са ознаком М2 које се управо сада са овоземаљских небеса на сајли спушта ка земљи. Туга и радост, жалост и срећа плету јединствену мрежу која чини садашњи и овдашњи тренутак и симбол је и наших живота, док смо још овде на земљи.

Данас белешке хватам у реалном времену, док поред мене на клупи наспрам улаза у цркву седи уплакана сродница упокојене, а друга је грли, теши и брише јој марамицом сузе са лица. Безгласно у себи отпојах кпндак са Опела: "Со свјатими упокој...."

Овде нико гласно није поделио своје импресије да две заупокојене службе заредом у размаку од неких пар сати представљају неки знак као што то бејаше кад претходних дана код Атенског Сиона и код цркве Џвари видесмо два млада брачна пара по окончању службе свете Тајне брака, а који блажено несвесни шта их чека ступише заједно у неизвесно путовање крунисано мученичким венцима и када, претпостављамо, још увек неудате девојке из наше групе у том што се они појавише пред нашим очима видеше тај жељени, а неочекивани знак да ће се и њихове молитве испунити и оне себе у белој венчаници видети (а ми себе у улози оних са младине стране), дакле нико од ове наше по просеку година и по биолошкој нужности старије ходочасничке групе не осврну се да Веснину помало злобну опаску уопштено гласно изречену да се не залећу преко реда у брод цркве Сиони, јер је и овде ковчег са изложеном покојницом, већ, померивши се с места, улетоше, као и увек прве, а међу њима, наравно, прва наша земљакиња коју ни редари на улазу не могоше зауставити ни из више покушаја, јер улази обнажених рамена, баш онако "узинат", мада је сигурно она била та која се власницима агенције са путовања пожалила да стварно нема смисла да се на овом путовању, забога, само неки манастири обилазе, и да је знала да ће то тако бити не би оволики пут потезала, и која је "хејтовала" сваку акцију побожнијих ходочасница да је то на крају постало симпатично, јер је чинила собом и својом појавом противтежу такмичарском духу испољавања степена побожности сапутница, а на тугу и очај њене цимерке, земљакиње и сапутнице наше, судијице у пензији која је некако обуздаваше и смириваше.

Због оваквих ситуација свако ходочашће је догађај и доживљај за себе и свако своје огледало добије, а богами и пробуђење.

Бејасмо од стране нашег духовника Гаврила миросани уљем из кандила испред крста свете Нине.

Анцисхати - најстарија црква. Овде се чувао Нерукотворени образ више од четири стотине година.

У самој близини је грађевина коју је пројектовао и изградио грузински Гауди.Приказује живот: идеш лево-десно, а на крају набасаш на прав(и) пут. У подножју грађевине до улице је део који симболизује основу - породични живот. Сат означава симбол Грузије и Грузијаца који често касне, поготово кад остану дуже у проводу и опију се. Што год у животу радиш, задржи осмех.

Ово би били изводи из речи водича групе туриста са Запада иза којих смо се "пришљамчили" да чујемо шта би то западњацима могло бити занимљиво у Тбилисију који је за њих чиста егзотика домородачког типа. Али ведри су и насмејани и задовољни услугом. Испред грађевине почиње фото сесија са најразличитијим угловима и позама тела приликом селфовања и ми се повукосмо испод лозе, опет ближе цркви.

Овако изгледа пут уличицом до цркве Анцисхати:

Овако грађевина:

Овако ми, испод винове лозе, близу улаза у цркву:

Ка водопаду. Обилазимо центар Тбилисија. Дивимо се лепотама и хрлимо ка хладовини и тренуцима одмора пре него се успнемо ка цркви Мехети - преко моста где страдаше десет хиљада мученика за веру. Тај пут до водопада пропратисмо светлописима:

Са капима воде пршти и весеље по нама, развејава капљице умора по ваздуху који мирише на сумпор. Ствари као да се отимају контроли и већ се група могла претворити у плесну слободну кореографију на пена партију усред Тбилисија.

Катанци који овако закључани симболизују заклињање на вечну љубав и верност, а који су приликом поплава у јуну месецу у Србији са моста у Врњачкој Бањи нестали, волшебно су се појавили на мосту у Тбилисију на огради мостића низводно. Дакле, Тбилиси се налази низводно од Врњачке Бање, одмах пре или после водопада, зависно у ком си се смеру упутио, ако и то сад знаш.

Испесмо се, преуморни, и до Мехети цркве. Фолдер за примање информација и утисака долази до врха. Спуштамо имена за помињање за здравље у плетену корпу, а на једном стубу нова је икона светог Серафима Саровског у коленопреклоној молитви. На груди ми слеће дрвени крст свете равноапостолне Нине да одмени на неко време онај дрвени са Острога.

И тако, препуњени утисцима, решисмо да се раније вратимо у хотелску собу заједно са сапутницом. Анитом и од пешачког моста кретосмо назад таксијем до нашег хотела, што се испоставило као врло храбар и ризичан подухват од кога смо одустали чим смо се провукли испод подвожњака и видесмо да на импровизованом таксиметру цифра већ достиже сто лари, што је око тридесет евра, а пут до хотела је тек почео. Изађосмо, и после разбијања традиционалног неповерења према нама странцима, добисмо савете од саобраћајаца за јавни аутобуски превоз, где се, по нужди, прошверцовасмо, до надомак саме улице где се наш смештај налази.

Следи припрема за сутрашњи дан у виду читања Весни наглас одломака из "Земље близу Неба - Православна Грузија кроз векове" тамо где се помињу ученици светог Јована Зенадезијског, где је житије светог Давида Гареџијског коме сутра хрлимо и срцем и душом, као и ка гробу свете Нине где нам је врхунац нашег ходочасничког путешествија, где је увир и извор благодати којом Грузија живи.

Девети дан, 21. јул 2023. године

У плану путовања за девети дан стоји: "Одлазак у манастир Бодбе ... који је подигнут на месту где се Господу представила Света равноапостолна Нина 338. године. Поклоњење целебним моштима Свете Нине које су похрањене у гробу саборном храму."

Молитва умом изговорена над целебним моштима, а преведена у речи по окончању данашњег путешествија. Молитва брза, у мало речи, стешњена временом датим за поклоњење сваког ходочасника посебно, без дугог задржавања над моштима у гробу похрањеним:

"Истог дана у години ти си се, света равноапостолна Нино, преселила у Царство Небеско вољеном Господу као и наш равноапостолни Свети Сава, први архиепископ српски који је у нашем роду раван теби по подвигу апостолства, те и ти заједно са њим заступи и наш род српски, као што си грузијски народ Христу привела, заступи их пред престолом Господњим и пред Богомајком која те је на овај подвиг и призвала, да нам Господ по вашим молитвама пошаље нове и надахнуте проповеднике Божије речи, да се поново охристове Срби и Грузини, да семе посејано на плодну земљу наше страдалне отаџбине изникне, вера увис ка небесима и Господу да узрасте, да роди плодовима покајања и да нова покољења лаким кораком, без спотицања и освртања на тамне и безбожне године наше прошлости и искушењима бремениту садашњост, крену, радосно, Христу у сусрет.

За сву децу болесну и несрећну и за страдалне њихове родитеље и све оне који се о њима старају узнеси топле молитве Мајци Божијој, а Она Сину Своме, да их Господ Благи исцели, оздрави, у правом смеру упути да заједно са тобом, Света, славимо једним срцем и једним духом Оца и Сина и Светога Духа сада и увек и у векове векова. Амин."

Искористисмо "...Могућност погружавања на источнику Свете Нине (20 минута пешачења низ степенице - могуће отићи - и вратити се - таксијем)."

Пошто је време истицало за ову тачку програма путовања отпевасмо пред улазом у објекат надзидан над извором: "Богородице Дјево" и "Достојно јест" да подржимо старије монахиње које су се погружавале пре нас да се брже обуку у своје одежде не би ли убрзали читав процес, односно да би спречили нервозу и пометњу страх да се нећемо погрузити због недостатка времена док се на исто чека.

Наравно, пре тога облачило се у стихаре, онако у гомили по помоћним просторијама распоређеним укруг недалеко одатле, тако да је, силом прилика, пре погружавања ишло згражавање једних другима, кришом, испод ока се погледајући (више је то била моја у глави игра речи смишљена и у уском кругу изговорена интерна шала која је само мени била смешна). Срећом, још се раздвајамо по полу, јер се нико није изјаснио полно неутралним, што бејасмо тек кад стихаре навукосмо на себе, изгледајући онако у гомили више као да смо побегли из психијатријске установе него као неки смерни ходочасници који би спирају своје грехе. Али, овај извор и јесте за све нас болесне. Целебни извор, здравља доносећи. Кад се и ја, у невидљивом стихару, погрузих, свака игра и асоцијација спала је са мене као нешто што са чистотом не иде заједно.

Пустиња. Овде мисли и ум не иду нагоре као у планинама Зедазени (што значи "увис и увис") већ се расплињују по безграничном пространству, тако да је оно што нам се чинило тако битним овде се губи у измаглици и трепетном ваздуху изнад биљног прекривача који већ полако губи своју виталну снагу добијену из оскудног тла и изненадних јаких летњих пљускова. И мисли наше саображавају се таквом терену који подсећа на Златибор, али на педесет Златибора поређаних у кругове који те обујме, гле чуда, тесно и присно својом ширином.

Аутобусом возимо по танкој линији која раздваја две цивилизације Грузију и Азербејџан - православље и ислам. Манастирски комплекс је специфичан по томе што је црква у Грузији, а објекти и неки конаци припадају ничијој земљи, односно ипак су са друге стране границе и држава Азербејџан полаже право на њих, чисто из политичких и војних разлога, али су преговори у току и у миру се одвијају. Приметно је је одсуство монаха, не видесмо ниједног. Као да нас у цркви дочекује сам преподобни Давид Гареџијски, видљиво и материјално у великом каменом саркофагу са десне стране у ниши, са десне стране царских двери гледајући ка истоку, док је са супротне стране у левој ниши у мањем каменом ћивоту преподобни Додо, верни Давидов сатрудник у повижништву. Ликови на иконама су им слични и једва некако докучисмо где који светитељ чека славу Будућег века. Молитва је тиха, примерена месту и тече од нашег духовника и делује и спушта се као мелем, "... као уље на главу, на браду..." на ум и цело биће онога који ово бележи и приповеда, а који је после читања и упознавања православне Грузије преко књиге "Земља близу неба" највише жудео управо за овим местом, за овом црквом и манастиром где је "могила" преподобног Давида, светитеља импресивног и сликовитог житија које је након читања оставило најдубљи и неизбрисиви траг у срцу онога који у пустињи светској живује и обитава.

У том доумљењу које до преумљења још није стигло приликом поновног покушаја уласка споља кроз ниска засвођена улазна врата цркве, због своје високо уздигнуте главе и гордог чела свом силином распалих истим у камени надвратник, јер не приклоних своју главу смерно, јер се ум не смираваше, јер плешу слике у глави и не дају да се усредсредим, да будем пажљив и будан, тако да падох уназад, раширених руку свом својом дужином, срећом без икаквих последица, сем што су мисли прхнуле из главе као птице, а смирење се тренутно у мене уселило, и та спознаја доведе до тога да се, упркос,болу, чворуги и крцкавом врату озарих осмехом, јер свеци то тако чине, ако не могу због временске и просторне дистанце исто да овако да смиравају јаким ударцем отвореним дланом по темену, производећи исти ефекат који је овде претходно описан.

Молитва преподобном Давиду Гареџијском:

" Сачувај, свети, моју Весну и мене на уском животном путу ка Царству. Заступи нас и моли благог Господа нашег Исуса Христа да свагда будемо под Твојом молитвеном заштитом и заштитничким молитвама нашег оца Серафима, који нас у боловима рађа и прати и води да успут не залутамо. Даруј нам да се трајно по окончању нашег земаљског бивствовања уселимо као једнодушни у очеву обитељ кад већ то сад ни простор ни време, ни животне околности не дозвољавају, а нека буде како Господ хоће и жели, док ти, Давиде преподобни, до тада разгони све демонске сплетке или нам на њих укажи и научи нас како да се од њих сачувамо и како да преко њих пређемо, онако лако и неодложно као што си ти, оче преподобни, на свом плашту, преко реке Куре у Тбилисију према Гареџију због неправде и неразумне ревности тебе поштујућег народа, трајно ка пустињи отпловио.

Моли се и за монахе и монашке обитељи овога времена, да не упадају у малодушност, дај им снаге да не малаксавају под теретом духа света који притиска и мирјане, моли се да се одгоди то време које сигурно долази или је већ дошло, а ти то знаш да ли је или није, када ће они постати као ми, а ми као демони, е да би се дотле што више нас нашло у наручју Авраамовом и загрљају Божијем. Не пречуј молитву, оче свети, онога који је да те ово моли пола света до тебе прешао, не занемари труд, а превиди грешну природу и дерзовеније моје."

Десети дан, 22. јул 2023. године

Одлазимо из Тбилисија рано ујутро у пет сати. Стижемо до манастира Самтависи између 6 и 7 сати и, пошто је рано јутро, улазна капија порте зе закључана. Фотографишемо комплекс са улице који је у окружењу напуштених зграда где на крају улице на једној згради на фасади од опеке исписан цевеном бојом временски период 1941-1945. Манастир кога је подигао један од сиријских-антохијских отаца преподобни Исидор окружен је високим зидинама које не дозвољавају да у свештени простор продре ружноћа света.

Белешке се поново чине у лету. Паузе су велике. Идеално место за то управо пулт иза возача и празан аутобус док је већи део групе на пијаци града Гори.

А у Горију је тврђава и Стаљинова родна кућа и биста и вагон и спомен парк. У овој кући формиран је челично хладан карактер комунистичког вође, уз свакодневне батине које добијао од оца алкохоличара, које је он, без да гласа од себе пусти, стоички трпео.

На улици од седам ујутро бесциљно лутају само ходочасници из Србије и пси-кицоши са по једном минђушом у уху, пратећи групу упорно не би ли се "огребали" за покоје парче бајатог сендвича.

Пијаца у Горију. Обавезно је уврстити у програм следећег путовања. На њој има свега: зачина, житарица у џаковима, нектарина, јабука петровача, шљива, џенарика, рибизли, купина, малина, живине која кљуца по кавезима, заклане која виси наопачке са све главом и као дукат жутим ногицама, полутки свињских, јунећих и јагњећих са све јестивим изнутрицама на њима, свињске главе на картону на пањевима и месари у кецељама са сатаром у ручердама, који одсецају са полутки по жељи купаца, затим трикотажне робе, патика, сандала и друге одеће и обуће, кафа у зрну разних степена печености и разних величина зрна које се мељу на лицу места и продају у фишецима, туршија где доминирају укисељени краставци и паприке, колутови крављег и овчијег сира и качкаваља са или без рупица и све то исмешаних боја, мириса који постичу пљувачне жлезде да раде пуном паром, а понеке ко не може да поднесе и на гађење због мириса усирене крви измешане са мирисом млечних производа. Живописно и незаборавно, зар не? Фотографија овде неће бити. Оне би биле оно што су: дводимензионалне. Све описано не могу обухватити.

Чудно је то стање и танка је граница између јаве и сна на дугачким путовањима аутобусом.Нити спаваш, нит се будан. мешају се слике спољашње и слике унутрашње, а ако возач неким случајем из нужде нагло прикочи, искачеш из овог граничног стања и тело реагује у стресном моду "борба-бег", пресече те преко стомака, већ видиш себе како пролећеш кроз шофершајбну као да си глумац у филму "Брзина".

Друго име за ово ходочасничко созерцавање је искуствени опит "мале смрти", јер и сама смрт траје, по Оцима, око две секунде, и нагло ускачеш у вечни живот, овакав или онакав, али то је већ друга прича, друга димензија и други путопис.

Батуми. Мој вечни сан: продајем свој стан у коме живим и за исти новац купујем стан у Батумију, знам и у којој згради и знам да је то у једном моменту пре пар година чак било и могуће извести финансијски за стан сличне мале квадратуре и са тим причом давим своје најближе сапутнике којима је то била још једна моја прича из маште.

Али и Нино. Веско и Срећна. Међусобно прожимање. Фотографија за профилну. На једној покушавам да заиста уђем у Веснину главу својом главом, упркос чињеници да је жени ући у главу немогућа подухват унапред осуђен на пропаст и дешава се само код Али и Нино, и то закратко, додуше често, док има струје, наравно. Овде је све такво: у контрастима и половима, старо и ново, уметничко и свакодневно, креативно и банално, умивено и штрокаво.

Посетиоци града углавном азијатског порекла. Бурке срећеш на сваком кораку, али и качкете на миинијатурним азијаткињама, што из Русије, што из Кине, Вијетнама или ко зна све одакле, јер да препознамо немамо још искуства. Западњаци су вероватно у хотелима и коцкарницама. Обичан свет зуји по улицама, седи по баштама кафића испод сунцобрана као и ми што чинимо кад исликасмо сва чуда Батумија и попадосмо по баштенским столицама, хучући од умора и врелине.

У овој зелено-плавој згради горе је мој будући стан од 39 квадрата.

Повратак истом трасом. Као да смо намотали траку пута у калем сећања, а сад нам се размотава у супротном смеру. Граница. Црква с једне, џамија с друге стране, обе у видокругу. Идемо ка Ризеу, у исти хотел, у исту собу. Границу лако пређосмо. Вина. коњаци. чајеви. сиреви. иконе и други сувенири из Грузије осташе недирнути. Између та два тренутка у месту и времену још не знамо шта смо у свом памћењу и срцу сместили, једноставно је то немогуће учинити, чак кад останеш сам са собом оних пар минута - не више - пре него што се преко тебе навуче лековити прекривач сна, проткан похвалом у славу Алаха која тече тако близу самог отшкринутог прозора, а не би ли некако пустили дашак свежине ноћи у нешто мирнијем турском црноморском летовалишту него што би то био Батуми. Летоваћемо једном и у Батумију, ако Бог да!

Једанаести и дванаести дан, 23/24. јул

Данас до 17 сати нам је дан за одмор и купање у Ризеу. Део наше групе се издваја у 13 сати и отићи ће до манастира Сумеле који је сада музеј. Изграђен је у стенама, у планиннама, а за за њега у програму стоји да датира његов настанак с краја 4. до почетка 5. века. Весна, Снежана и ја не идемо с том групом, прикупљамо снагу за сутрашњи дан у Истанбулу.

Манастир Сумела је данас музеј. Поред све лепоте самог манастира и положаја увек боли одсуство живе цркве где једино као чувар оваквих здања остаје упијена благодат из минулог богатог и живог тиховатељног манастирског живота и богослужбеног поретка, далеког од сваке вреве, светске сујете и сваке врсте туризма, па макар он био и верски. После малоазијске катастрофе и исељавања православног живља добро је што је манастир опстао макар као музеј и сведок некадашњег таквог начина живљења у њему.

Да се присетимо почетка путописа: " Овог једанаестог дана после јутарњег молитвеног правила имам времена, док у соби полако расте температура, да се испод читаве сад грађевине сећања вратим у само приземље сећања несигурним лифтом ума на сам почетак путовања, у тачку Мали Пожаревац..." и даље у бележници стоје скицирана прва два или три дана путовања до усклика повратка у садашњи тренутак: "Црно море, евее ме!"

Али паша плажа на црноморском летовалишту Ризе прилагођена је за локално

становништво. По силаску на станицу месне аутобуске линије лево се одваја стаза за жене где се брзо наилази на високим непровидним паноима обложену ограду и где се улази само ако си женског пола или дете, а десно поред банкине уском стазом иде се између коловоза и шумице до дела где се купају мушкарци са децом и евентуално понека покривена жена која седи у хладовини недалеко од плаже. Између ове две плаже је спруд као природна препрека и заклон од радозналих погледа.

Када неко, грешком или не мирећи се са забраном жели да ипак уђе на женски део плаже као што су неки неразумнии наши туристи из групе, са плаже креће одијум женских гласова и плимни талас гневних Туркиња који прилазе мушкарцу већ на улазу, вуку га за рукав и извлаче ван ограде, претећи им доласком полиције.

У средишњем појасу на том пошумљеном спруду постоје наткривени столови на дрвеним платформама и зидани роштиљи где су ипак окупљене целе породице уживајући једни у другима, себи довољни, неузнемиравани малобројним туристима.

Чудан је то осећај кад знаш да је неко твој недалеко од тебе, још на мору, на плажи, а не можеш с њим поделити те тренутке. После купања недалеко, али ипак одвојено од дела плаже где се купају деца са очевима и старијом браћом и рођацима, деца у купаћим оделима у којима личе на телетабисе, верања по стенама по пола сата приликом изласка из воде и губљења појма у којој смо временској зони сада и који нам је уговорени сат поновног сусрета. после три сата већ сам на чекању на месту где смо се растали и сат времена до сусрета попуњавам праћењем рада јавне комуналне службе града Ризеа. Инспекторска посла, шта ћеш! Где год да си, од себе побећи не можеш.

У пет поподне крећемо назад, даље, али назад и чека нас ноћна вожња ка Истанбулу. Друмску прашину спира сада и киша.

Ходочасници из манастира Сумела су поново са нама и фотографије и снимци приказију једну варијенту манастира Острога, само напуштеног. Туриста је заиста тамо безброј, па и тако, може се наслутити богатство монашког живота манастира од пре само једног века.

У Истанбулу имамо на располагању читаво слободно поподне, ноћење, пешачку туру до Аја Софије, цркве Ирини, Цркве Живоносног Источника, крстарење по Босфору.

Да ли ће то бити кулминација овог путовања или је иста била на пример у Гераџијској пустињи, или некоме још и пре или где је већ кога где стрефила благодат сусрета са Оним због Кога смо, свесно или несвесно, и кренули на ходочашће, који нас зове да Га тражимо кад идемо у походе на ова света места?

Заједничко нам је то што, додуше не увек, заличимо на живу Цркву, онакву каква је она била отпочетка, јер је састављена од оних којих се свет одрече и одбаци их, "од лудих, да посраме мудре", од слабих и немоћних да се посраме силни и да се пројави сила Божија на њима, од несрећних, болесних, нишчих, животом изудараних, али и таквих спремних да се на позив одазову и да ка Христу крену, да их Он прихвати и препозна као Своје, да их утеши, исцели, Себи уподоби...

Али са друге стране огледала стоји и ово: постоји данас код православних хришћана у Србији који су иоле црквени прилично висок степен фарисејства и позерске побожности. Нарочито је присутан и изражен у групама - не свим, наравно -које практикују читање "на заказ" псалтира или акатиста. Оне су се формирале посебно у време пандемије под утицајем ревнитељских појединаца, а и под утицајем објава митрополита Неофита и старца Елпидија. Не би то било ништа забрињавајуће да се временом исте стихијом и без руковођења претворе у замену за живи људски контакт, јер оба вида ове молитвене праксе пре спадају у личне молитве у оквиру појединачног молитвеног правила и не могу заменити свету Литургију у цркви. Пре, исто, могу произвести гордост и преузношење него неку духовну корист ако се иде преко мере и својих снага. Знам то први ја, припадам и псалтирџијама (особама који се баве псалтирским занатом) и Акатистиђанима (народ који живи у земљи акатиста) и први не слушам свог духовног оца који каже да се највише један акатист чита недељно, најчешће Мајци Божијој, а више изузетно светима на њихове празнике, да избегнеш да се бијеш са демонима, јер ћеш бити изударан сваки Божији дан због тога што у нама нема тих духовних сила да с духовима поднебесја ратујемо и побеђујемо их, поготово кад свесно и гордо у бој крећемо знајући шта чинимо, а камоли овако несвесно, пробијајући се у прве редове, разбијајући формацију правих и обучених Христових војника који тамо у пуној опреми стоје, а ми без подигнутог штита и оружја залећемо се у непоменика да се бијемо пре датог сигнала за напад од стране војсковође, и то чинимо сваки боговетни дан, док нам се архипротивник смеје у лице, јер се дешава да се ми већ после првог примљеног ударца тетурамо сломљени од бола, и то у по бела дана, не знајући шта нас је стрефило и одакле нас салећу толика искушења. Примети се такво скретање са пута и на овом ходочашћу када долази до ривалитета, такорећи такмичења како да се допре до пажње духовника, да му се прикаже свој ниво достигнуте ревности, побожности, да се прикажеш уопште, и све би то било и симпатично, јер је то легитимна људска потреба и није за осуђивање, да се паралелно будно не прате и покрети и поступци осталих сапутника који не припадају твом "кругу". Шапатом се коментарише шта је и због чега је тај неко ко је предмет оговарања урадио, осуђује се онај који нам не лежи и који није приметио и похвалио наше умишљене врлине, наше лепо, побожно лице и понашање.

А прилика нам је да сада заиста упознамо себе, а огледало нам је наш однос према ближњем с којима иначе не делимо свакодневни живот (сем изузетака). Али као што то најчешће бива и у животу, прилике се пропуштају...

Најбоље пролази онај који заличи на Христа, то је онај на кога се сви обруше, док му се над главом сам плете мученички или ловоров венац као симбол победе и освојене благодати, како већ ко воли и како ко жели да види. Тај ће у пртљагу своје душе, своме дому кад се врати, да донесе тоне благодати, уместо литара и литара грузијског вина и коњака, што је, такође, мора се признати, богатство своје врсте, али које мора се плати и чије дејство доста краће траје. А благодат Божија се дарује најчешће бесплатно и ако се усвоји траје до века.

Смештамо се поново у исти хотел у Истанбулу који је, изгледа, чвориште највећих искушења. У питању се поново доводи смештај у собе, ко ће с ким, пртљаг, разне варијације и комбинације у вези тога везане за немогућност померања аутобуса са паркинга због поштовања саобраћајних прописа и због изнуђених решења ношења најнужнијег пртљага по руксацима, кесама и мањим торбама (ми смо своју купили у Ризеу пре одласка на плажу, једва нађосмо радњу која је отворена у нерадан дан), што ће бити посебно незгодно у пешачкој тури по Истанбулу.

До краја дана имамо времена за упознавање Капали чаршије, Топкапи сараја и поновног откривања чари Истанбула. Наступило је време за куповину чајева, ратлука, сувенира, марама, хаљина, време је за уживање у турској кафи, у чорби, у шишу мешаном, у кебабу, у слаткишима најразноврснијих боја и облика, у свему што те може колико-толико окрепити телесно.

Други утисак је заиста други и већ је Света Софија уклопљена у овдашње просторно-временске оквире, ту је испред наших очију у свој својој грандиозности, силази са духовних небеса нама назад ка земљи и у себе нас прима и са нама се поново уздиже горе у небеске просторе, сваког своме Богу узносећи, а то као да чини пењући се на летећем ћилиму са Капали чаршије.

Тринаести дан, 25. јул

Празник је иконе наше хиландарске Богородице Тројеручице. Не сачекасмо танак хотелски доручак, већ се запутисмо до оближње пекаре на бурек са сиром. Са првим залогајем развезују се, нестају, испаравају и у заборав одлазе све смутње и запетљани чворови од претходних дана. Наше путовање, ако вај фај допусти претвориће се у дневне фото извештаје на друштвеним мрежама.

Следи и та најављивана групна пешачка тура кроз тек отворену Капали чаршију, испред улаза где Весна и ја свладасмо спонтано и успешно вештину ценкања за оно што смо хтели или не хтели, али смо били наговорени или надмудрени - не знамо ни сада - да понесемо као сувенир из Турске, посетисмо лагано и Аја Софију уз детаљно објашњење оног неожењеног локалног водича који нам се поново придружио, прођосмо и поред Агиа Ирине које беше затворена и тако нам лагано пролази преподне, уживајући у овом такорећи последњем дану нашег ходочашћа.

Црква Живоносни Источник. Још један бастион или помало тужни подсетник на славу царске византијске империје, где су похрањени гробови велике већине васељенских патријараха где се мени издвојио један - Атинагора из прошлог века, познат по отопљавању односа римокатоличке и православне цркве за време његовог служења у овом чину и части. Овде појасмо након грчких и румунских појаца, спонтано направивиши концерт за посетиоце, где су нам на нашем репертоару биле месту примерене композиције: Достојно јест, Маријо славна и Возбраноје.

Крстарисмо Босфором, упијајући у себе величанственост тог доживљаја. Када затворим очи, али и то не морам да учиним, видљиве су ми на плану садашње грађевине улице, палате, паркови, обриси тврђава, али ми испод тог слоја светле неке друге, давне грађевине исто овако поређане по брдима и дуж обале у зеленилу, видљиви су ми шедрвани и ружичњаци описани у историјским књигама и романима о Стамболу на Босфору, те зидине, вековима непробојне и многобројне лађе из дубина што потопљене грчком ватром мореузу дају и своју посебну нијансу у палети боја и светлости, видим и ликове из књига Орхана Памука што језде аутомобилом по уличицама ка само њима знаним местима за излазак у ресторане седамдесетих година прошлог века, видим и чујем и ту битку и тај 29. мај 1453, године када пада Константинопољ и када свештеник са путиром и дискосом у рукама у олтару Агиа Софије са још незавршене литургије улази у зид са Горњег места да би се једног дана, можда већ догодине, опет појавио да литургију оконча, све то видим кад затворим очи, али не смем то чинити дуго, јер ветрић на лицу које сија одмара, успављује, вуче из овог времена, везује за ово место нитима неухватљивим, али чвршћим од челика, од оног ланца преко Босфора кога, изгледа, још једино на овом броду, ја видим...

У Истанбулу ни после девет дана још није избледело сећање на Веснин рођендан. Чак су нам у Агиа Софији у припрати оставили празан претинац за нашу обућу под тим бројем.

А крстарење Босфором изгледа овако:

Пре крстарења кад изађосмо из порте цркве Живоносни Источник по поласку аутобуса са десне стране наилазимо на Београдску капију на византијској тврђави. У овој четврти живели су, по свој прилици, они чувени мајстори из наших крајева чијом заслугом и трудом је много од ових лепота које својим оком видесмо и настало.

Нека овде ставимо и оставимо и траг молитве и фактички крај ходочашћа када започиње коначно и наш повратак: ".... управљај нашим корацима у одласку и повратку..."

Четрнаести дан, 26.јул

На крилима молитве за успешан и безбедан повратак и под крилима Црног Лабуда лако прелећемо и границу Турске са Бугарском и Бугарске са нашом Србијом. Бешумно и лако клизимо док нас заиста тај наш Лабуд носи као своје младе, безболно и као да је путовати овако најједноставнија ствар на свету, бирајући и усмеравајући се кроз различите токове понекад непрегледне реке оних што су као и ми некуд пошли или се некоме враћају, и то захваљујући нашој двојици Бата који су, осим вештине свог заната, показали и вештину комуникације са људима најразличитихих профила и на делу показали како то изгледа кад си толерантан, пожртвован, духовит, када си једном речју човек.

С неким људима куд те живот носи довољно је и да се само сусретнеш и са њима проведеш неко време (а после растанка највероватније је да до новог сусрета тешко да ће икад, барем у овом животу, доћи), па да они оставе у теби неизбрисав траг и подаре ти ту непроцењиву радост сусрета са Другим. Само на тај начин можеш, ако те то интересује, сазнати ко си и какав си човек.

Кнез Александар Невски и Краљ Милутин прате нас из Бугарске, неке полуснене, неке у дубоком сну, док светла града Софије се стапају у једну траку, оставивши траг да се по њему вратимо у ближу и приснију посету неки други пут, и то не у далекој будућности, јер су већ врата и овог ходочашћа отшкринута, ако не већ и допола или скроз отворена. Видећемо то ускоро.

На успутним станицама група се осипа, свако се поново враћа на своје животне путеве, улази у своје свакодневне токове, свако свој терет на точкићима вукући, свако свој пртљаг као крст на сопственим плећима носећи, свако свој таман по својој мери скројен. Једино што је сигурно је то да ће нас барем неко време носити благодат која се, не штедећи се, изливала на нас у нашим сусретима са сваком светињом у коју смо ушли, сваком коју смо целивали, дланом, мишљу и молитвом додирнули. После шест хиљада и сто деведесет километара пређених на овом ходочашћу носиће нас даље кроз наше животе и та спознаја да смо, ето, макар тај подвиг учинили, свако од нас појединачно, а и сви заједно, овакви какви смо, и немоћни, и грешни и слаби, али некако, и то не знајући, били ипак достојни представници наше Србије, да сведочимо и нашим чином доласка да и код нас има православне вере и да није још све неповратно изгубљено.

То не бисмо могли без руковођења и старатељства нашег духовника, оца Гаврила кога ће братија, како смо у паузи с њим друштву констатовали у шали, морати да спусти у бунар или да пење на стуб на једно годину дана да их проведе у безмолвију, да би се очистио од таласа са океана утисака што су га са свих страна потапали немилице, а да често није морао ни са свог седишта у аутобусу да устане. Све је то он са осмехом, мудро, смерно и пажљиво примао, трпео, носио, баш онако како треба у складу са својим чином и достојно свог звања.

Водич Влада се некако изборио са свима нама и није му било лако. Човек је искусан и много зна и није био наметљив, можда и сувише бивајући по страни, можда пропуштајући прилику да Грузију и Истанбул још више, изнутра приближи кроз причу приликом путовања. Али ваљда су наша очекивања превелика, јер би ми у сваком водичу мушкога пола желели да видимо Арсенија Бугарског. А Арсеније је један и једини и непоновљиви.

Ово је био тај покушај да се створи приповест о ходочашћу ка светињама Цариграда и Грузије, да се некако ухвати неопипљиво рукописом и светлописом, да се исплете видљива чипка успомена, да се превари тмина заборава, да се Цариград и Грузија уселе и остану у још једној причи, до времена када ће све да се збуде и када ће све видљиво да нестане и у свитак се савије, и када ће се са неба као једини град који опстаје спустити Нови Јерусалим сав од светлости, злата и кристала, када ћемо сви да будемо једно у Христу Богу нашем...

Цртице сачинио: Срећко Урошбадзе

Фотографије светлописала: Весна Лешњакшвили

Коришћени светлописи: Весна Раонадзе

У видљиву електронску форму уобличено у месту Аранђеловцу од Сабора светог Архангела Гаврила 13/26 јула до Преображења 06/19. августа врелог лета Господњег 2023.- ег.

П.С Предаје се Дон Марјану Пеллегринију на даљу обраду и поступање 😊.

ВЕСКО И СРЕЋНА

недеља, 20. август 2023.

ПУТОПИС У РУКОПИСУ И СВЕТЛОПИСУ

Моја листа блогова

Странице