НОВО ПУТОВАЊЕ
Песма у кружном току свести
Опрости ми оче, опрости ми мајко.
Опрости ми брате, опрости ми сестро.
Опрости ми жено, нерођена децо.
И реке и шуме, и ствари и твари.
Опрости ми сунце, опрости ми земљо.
Опрости ми Боже, Ти - Света Тројице,
Владичице Мајко - Ти Утехо моја.
Нећу ништа јести, пити, тримирја се држим.
Чистим путем, па пачистим ваља путовати.
Душо моја, душо моја, устани, што спаваш?
Хоћу чисту да те видим у икони Христа.
Нећу моћи тако ићи док ме беси вуку,
где куд који... Коме? Куда они хоће...
И вранац и риђан и белац и сивац-
Четворопрег вије друмом широкијем.
А пустињу тражим, у пустињу хоћу.
Да огладним и да жедним,
камен у хлеб творим.
Са високе куле у слободном лету
на земљицу тврду наглавце да скочим,
с Богом да се борим.
Клањао се не бих Богу, ни мамону.
Боже слатки, просвети ми таму.
Мила моја Мајко, црн ли сам ти ја!
Пустиња је света, ко Каруља страшна,
не да како хоћу, па пешице морам,
нема више коња и бесне брзине.
Лествица је стрма, на доле ме води
у дубине моћне, у пад вртоглави.
Мајмуни ми вире из пећина тамних,
кревеље се, плазе у дивљој игранци.
Мишице ми гризу, амбису ме дали.
Да одморим морам, неопходно јесте,
Преједане давно свесно избегосмо.
На дрво се пружих, руке раширивши,
Крстом Часним кичму да исправим.
Пустиња ме неће, а пустињу сањам.
Па путујем даље све кроз вашариште
и кванташки пијац. Да тргујем - шта ћу!?
Док је радно време трговина траје.
Таланта ми десет у размени брзој
на двадесет дође, поштено, без граје.
Брже бих да стигнем на крај путовања,
сапутнике имам, удобност ми траже.
А немам ни снаге, те таланте проспем
на свих двеста коња, јер брзину волим,
не наседам више на шарене лаже.
Блицају ми из супротног смера,
“Не сеци кривине!” као да ми кажу.
Патроле су близу и казне се пишу,
траже ти и мито, савест да ти мажу.
Како хитам крају дани су све глувљи.
Нема више Лоле, нити Каролине:
“Душо моја, душо моја,устани, што спаваш?”
Врати ми се, јадна, из пусте нигдине.
Имам за то време да мало крај пута
на паркингу скритом усним Божију Мајку:
“Радујсја, Благодатнаја, Господ с тобоју!"
У гробу се будим, васкрсну ми душа.
У Исуса гледам из пећине мрачне.
Исуса што плаче, гласом заповеда:
"Лазаре, што спаваш, душа није мртва!
Изиђи напоље, Аду Ја те не дам!”
Пропуштам и децу са врбовим прућем,
путем венчић на главама носе,
певају из гласа да камен не мора:
“Осана во вишњих! Осана во вишњих!
У име Господње Благословен дође!”
У смоквиној сенци без рода и плода
дрхтим да и мене Господ не усахне.
И сам себи личим на овцу ил јаре.
Не знам којем царству приволет се треба.
Душа моја не знам да л је мудрост стекла?
Испред врата стојим, уља довољно ли?
Поноћ нам је близу, види ли ме Женик?
Ни таланта немам, сребрњаке иштем
Јуди издајнику више
нег ком другом сличан,
те вапим Господу: “Тај залогај њему!
Твој сам, ево, ноге, руке,
главу ми опери,
сам то нисам вичан!”
У врту са Тобом зној крвави дај ми
и молитву којом низводиш Небеса,
јер не спавам више и го побећ нећу
кад пољупцем Јуда прокаже те стражи.
Уз Голготу хоћу и уз Киринејца,
више ми од тога страже неће дати.
И пешице идем, бича се не плашим.
Разбојник ја јесам, благоразуман ли?!
Сети ме се, дуготрпељиви Боже,
кад у Царство Своје
светлом ногом ступиш.
Одморићу само у Суботу Страсну
кад из Гроба Божијег мир замирише.
На Плочи Господњој да починем хоћу
Уз мог Бога сва васкрсла душа да ми дише.
Запеваћу само кад Гроб се распукне
и од силног светла, од радости пуне
са анђелом светлим, меких, нежних крила...
“Ангел вопијаше Благодатњеј
Чистаја Дјево, радујсја
И паки реку, радујсја
Твој Син воскресе
тридневен от Гроба
и мертвија воздвигнувиј
Људије, веселитесја!”
