ХИМНА

 Четвртак 12/25. март

      (Ово писаније за овај дан светом Симеону Богослову да је посвећено и да заличи на химну волео бих, у част и славу Божију кроз Светог Господу на руке да дође)

      Кад бејах дете, нисам Те тражио. Био си са мном.

      Видех те и био си ми плав и љубичаст у цвету љубичице, жут у круни маслачковој. Пратих те у лету и зују пчеле и осе. Трком јурих за твоја Три Јагњета, што прасликоваху Тројичност Твоју.

      Гледао се ме добротом крз монокл исцртан око десног ока мог белог пса Рексија са браон пегом на леђима, главе увек нагнуте на једну страну, њушкицом која неодољиво подсећа на бркове и цела његова појава, лице била је лице Чарли Чаплина.

     Затицао сам Те у радости трчања по чистим ливадама под ниским и блиским небом, ливадама по којима печурке рудњаче извлаче тајне подземног света на светлост кишом или росом умивеног рађајућег дана.

     Имах Те у врапцу, голубу, мачки, коњу риђем и коњу белом, имах Те у својој слутњи пролећа у грудима, мирису ноћне фрајле што букти летњим повечерјем испод широм отворених прозора родне куће.

    Зрикавци Ти певаху испрекиданом мелодијом, свици грепераху у летњим ноћима изнад зрелог класја пшенице по отпеваној химни Створитељу славуја из шумарка уз Врбичку реку, химни која на починак прати и иста буди на полуноћницу у праскозорје новог дана.

    Кад одрастох, мишљах да Те губим, јер Те више кроз створења Твоја не осећах. Изгубљеног из себе, истргнутог трајно из завичајне постељице, немајући Те више на спонтан и природан начин као ваздух који удишем, морах поћи и у ширину и у дубину и у висину - на све четири стране света себи да Те нађем.

  И сваког кога сретох, безгласно питах: "Јеси ли то ТИ ?"

  И растијах тако у трагању за Тобом и не знадох да то чиним.

 Требао си ми као дах и као Дух, као Отац и као Бог, као Човек, Мајком рођен.

 Требао си ми као Онај који ме родио, ни из чега створио, на свет донео, у колевци љуљао, до звезда хитнуо.

 Нудили су ми се многи, навлачећи на себе маску Твога лица. Ишао сам за њима, хитао радостан у загрљај, али су ми руке остајале празне, пролазећи кроз сенку, паучину и сан.

Бејах остављан гладан и жедан на сувим обалама безнађа и страха, очајан што сам Те поново промашио, маске шарене, испразне обожавао.

А само је једно било потребно: да се зауставим и пустим да ми приђеш Ти Сам. Да те препознам Онаквог каквог Те знадох кад дете бејах.

Сада... Сада ме Ти имаш у Свом Телу, наприсније када се Тобом причестим. И даље си у загонетки, у огледалу.

А када одрастем до детета поново, тада више нећу живети у загонетки, нити гледати као кроз завесу, као у огледалу - делимично, већ ћу живети Свету Тајну Твоју, схватајући те Несхватљивог, сазнавајући Те Несазнатљивог, љубећи Тебе Вечнољубећег, никад потпуно, никад до краја и конца, јер нам Се и сад Сав дајеш, остајући Свој, јер си Бог и јер си Човек - потпуни и истинити, Друго Лице Свете Тројице и наше лице на Твоје Лице да личи треба, јер Си нас за то ни из чега створио, родио, Себи уподобио - нашим трудом, нашим пристанком. нашом слободом - од Њега врховним даром, ако желимо Родитељу Свом да се уподобимо, на Њега да личимо,,,

ПОКАЈАЊЕ

 Среда 11/24.март

       Покајање - то нису сузе, већ промена живота.

(Отац Андреј Лемешонок)

С ОНОГА СВИЈЕТА

 Уторак 10/23.март

        Необична је ствар да се после једног дужег периода свакодневног читања поменика за упокојене сроднике и ближње на Славама катизми они који носе та имена упливавају ти у дан или сан.

         Пример за то су моје стајање на литургији у манастиру Никољу на Недељу Православља, неочекивано, баш иза брата по крви једног Ђорђа који за свог живота редовно долазаше у манастир Никоље, а који се упокојио изненада, страдавши у саобраћајној несрећи, и то као пешак, а који ми је прирастао срцу чистотом своје једноставне душе и вере, усхићењем и радошћу којом је зрачио за време и по ходочашћу у манастир Острог  Светом Василију; фотографија баба Зоре која се, поново за мене неочекивано, појављује на најнеобичнијем месту -на фејсбук страници њене ћерке Милене уз једну Јесењинову носталгичну песму о најмилијима који променише светом; затим у сну бивам са својим дедом Милорадом који се у радњи сна тек упокојио, а ја са њега љуштим покров натопљен воском, док он лежи у ковчегу од храстовине, а данас у сувој реалности на послу по потреби инспецијског надзора начина обављања погребне делатности у продавници погребне опреме испод градског гробља на Рисовачи видим исти такав ковчег, додуше празан, а та празнина као да зове да буде испуњена неким новим телом и да отплови као барка право у вечност.

      Уносиш тако у записник неке формалне податке и ствари без којих ова делатност не може да се обавља и видиш колико одлазак са овог света има свој ценовник  материјални и никако се не видиш и и не мили ти се да се нађеш ускоро у тој улози. главној или споредној. Паралелно, машта  покреће свој филм и видиш, ипак, себе, лежећег у том мртвачком сандуку чија је цена ни најефтинија, ни најскупља, прекривен ћилимом по сопственој жељи, као и моји преци, са псалтиром малог формата у руци и наочарима у џепу.

      Педесет ти је година и ум ти не досеже до те бројке старосног доба које она означава, док на тебе из свих углова изложбеног простора зевају отвори ковчега од канадске тополе и храстовине.

     Кад ти бејаше дете, бејаше у звезде загледан, маштајући о томе да постанеш космонаут да би досегао и тајне њихове испитао и открио, а како растијаше, поглед ти се ка земљи спусташе, биваше и у равни са њом, а сад већ понире испод површине, путује ка подземљу, вукући са собом и власника погледа.

     Да Ти, Господе Исусе Христе, ниси васкрсао, Собом ме крстио у Своје име и у име Оца и Духа Светога, са Собом ме повео, од ове тамне чежње за нестајањем и загледаности у дубине адске, ја бих пропао начисто, у небиће се сурвао.

 

МЛАДЕНЦИ

 Понедељак 9/22.март

        Молитвама светих: Кириона, Кандида, Домне, Агија, Аеција, Атанасија, Аглаја, Вивијана, Горгонија, Екдита, Гаја, Евноикија, Евтихија, Доментијана, Јована, Исихија, Ираклија, Кирила, Клаудија, Лисимаха, Леонтија, Илијана, Илије, Николаја, Приска, Смарагда, Сакердона, Северијана, Сисинија, Филоктимона, Теофила, Худиона, Ксантија, Флавија, Мелитона, Теодула, Валента, Валерија, Александра и Акакија - севастијских мученика што прођоше кроз огањ и воду и Ти их у покој уведе, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешног што се огња, воде и покоја бојим!

ПАНИХИДА

 Недеља 8/21.март

        "Икона сам неизрециве Твоје славе, иако ране прегрешења својих носим."

(У Панихиди службе за упокојене светог Јована Дамаскина, а из: "Духовне беседе" преподобног Софронија Сахарова)

СЕЋАЊЕ НА СМРТ

 Субота 7/20. март

         Сећање на смрт се из богословске литературе  и духовних поука преселио на улице, затворене и отворене јавне просторе, у нашу свакодневицу. У сваком погледу са лица прекривених маском до испод очију цакли сећање на смрт. У сваком нашем спомињању неког ко болује, било код куће, било у болници, за кога чујемо да се бори за ваздух удишући чист кисеоник или је у животној опасности на респиратору провејава сећање на смрт.

        На жалост, оно је од оне парализујуће врсте, али и као такво на њега се привикавамо и прихватамо га као део нашег свакодневног живота, наравно све док се то дешава неком другом, неком који није наш ближњи. Из овог сећања се не рађа жеља да се покајемо и исправимо свој живот, већ нас више води нагон да некако овој пошасти лично умакнемо. Сада нам је очигледно да из овога живота може да нам се деси за неколико дана можемо изаћи у онај вечни као што у кући прелазимо из собе у собу, и то лако, без да питамо на која врата смемо да покуцамо.

        Наша сећања на смрт не воде ка радости Васкрсења, већ нам у вене убризгавају демонски страх и показују колико нам је је вера слаба и колико је немамо.

       Господе, дометни нам вере и угаси овај адски пламен који распирује сатанска злоба, дахом Духа Светога одагнај отровна испарења која у себе удише и упија читав Твој свет.

РАДОСТ ПОСТА

 Петак 6/19. март

          Кад се они који нису у Цркви чуде чему толико дана постити, ићи често на богослужења, молити се Богу, приклањати колена у метанијама-једини прави одговор који би им ми који се надамо да у Цркви јесмо био онај да када би могао да им пренесеш те таласе неизрециве радости који те, и за тебе неочекивано, преплаве и долазе некако изнутра и које поново жељно ишчекујеш, док те у даљем подвигу држи макар сећање на њих, те таласе радости који трају минут, два, пет -колико је Богу угодно ии може да ти без штете по тебе подари - онима који би те то питали све би било јасно и заволели би Христа.

        Да, то је циљ живота у Њему - мир и радост у Духу Светоме, усходиш ти - твар, а икона Његова - ка Оцу, из славе у славу, Њему Несазнатљивом, Оцу који те воли, јер те је Сином створио да би Он и тебе љубио и Себе ти Сином и Духом Светим даровао.

       Кад радост умине, потребан је опрез. Онда ће  на тебе непријатељ да припуца са свих страна. Знам то, савет је то духовника на исповести самим Богом кроз његова уста изречен. Велики пост тек почиње.