Лазарева субота
11/24. април
На Лазареву суботу, односно увече на празник уласка Господњег у Јерусалим - Врбица мислим да сам тада 1993. године први пут ушао у цркву св. Александра Невског на Дорћолу. Ушао и у Цркви остао. И из ње, баш те - посвећене св. Александру Невском - још нисам изашао.
Петак
10/23.април
" Окончани су дани Свете Четрдесетнице! Сада нека сваки седне и погледа на резултат - шта је било на почетку, а како је сада? Била је трговина - и какав је добитак? Има ли бар мале зараде? Ми смо ступили на тркалиште и шта: да ли смо трчали и да ли смо, трчећи, постигли очекивано? Битка је била објављена и шта: да ли смо се наоружали, да ли смо се тукли, и борећи се, да ли смо победили или пали?..."
Ово је био један миран пост. Она радост на почетку, срећом, не беше прелесна, она је била само једна заштитна вакцина од прекомерне туге. Сада је добро и тишина је у мени. Награда!? Зарада од добре трговине? Дар забадава? Или је то углачана, мирна површина, као језеро у сумрак, док још нема ветра? Како трчах, да ли птигох негде, постигох нешто? Ритам ми је лаган, рекреативни, није такмичарски, задовољаван сам учешћем и изгледношћу стизања на циљ ако тркалиште не напустим. Да лисамсе тукао, да ли сам тучен, да ли победих-не знам! Да ли се радујем кад погледам иза себе? Да, радост ми тиха, незнам да ли је дубока и трајна, видећу колико ће да ме држи.
Даље ме свети Теофан Затворник (Мисли за сваки дан у години) оставља немог пред одговорима:
"... Опрезни и бодри посници који су се трудили скрушеним и смерним срцем немогу, а да се не радују, осврћући се унатраг. А ми лењиви и телоугодници, који смо се само око страстзи и утешења паштили, можемо се само стидети. Међутим, ни тога нема. Јер, постоје неки које бију, а они уопште не осећају бол, пошто им је чело гвоздено, а врат од железа".
Четвртак
9/22.април
Сањам пред јутро дворишта кућа упкојених ми комшија у Врбици, прво - баба Миросаве, друго-деда Живана и баба Зоре. Куће су баш онакве каквим их памтим из детињства, док су собе намештене све као славске, гостинске-ћилими на креветима, дрвемне клупе са наслоном , ормани пуни постељине, јоргана и јастука који се само за госте и износе, дрвени подови застрти шареним стазама-крпарама, пуцкета ватра у тек заложеној бубњари, све је ушушкано и у сну ме прожима осећање сигурности и безвремености.
Собе су оних димензија каквих сам их као дете запамтио, дакле много већер него што су заправо.
Зашто ово сањам? Зато што осећам да стојим као за време чиатања шестопсалмија и да сам се заглавио на 87. псалму. Не могу даље ни корак. Страшни Суд је за мене почео, а у рукама ништа немам Господу пред стопала да спустим.
Среда
8/21.април
Ум ми је права луталица. Све што сам јуче чврсто решио да чиним и правила и планова да се придржавам, све се то данас раслабило и као да жели да побегне од мене и, чини ми се, поклеб добру ми намеру. Угледајући се на пример дисциплине и воље описан у књизи оца Бранислава Перановића о његовом искуству у затворским условима, организовати дан тако да се узалуд не протраћи ниједанн минут- реших и ја да се "затегнем" у сваком смислу.
Данас у манастиру у Брезовцу епископ шумадијски Јован у беседи, између осталог, вели да у предстојећим данима до Васкрса треба да појачамо молитву, појачамо пост, чинимо добра дела и милостињу, да стражимо над собом, да се смиравамо, не мислећи на себе, да убијамо гордост која нам је главни непријатељ.
А ето, расејава се ум на бесмислице, време цури и пролази као песак кроз прсте. Не дам! Помози ми, Боже!
Уторак
7/20. април
Кроз беседе митрополита морфског Неофита, кроз кишовито пролеће које никако да се распупи и расцвета због недостатка топлоте и светлости као да се полако, а неумитно приближавају дани већих потреса у свету од оних који нам и сад љуљају тло под ногама.
Идемо у сусрет Васкрсењу Христовом и, изгледа, видљивој Христовој интервенцији чишћења од зла које сада изгледа непобедиво.
И отац Серафим, отац наш, то исто вели: "Читајте Псалтир и тамо ћете видети да зло не може надвладати. Читав Псалтир је спеван да покаже како сви ми и сва творевина почива у Божијој руци. И немамо чега да се плашимо."
Биће ужаса и страдања, али над свима нама бди Богородица и Господ наш Исус Христос. Њему да се окренемо, од Њега и у Њему спас да тражимо кроз наше активно учествовање у Светој Божанственој литургији, у сједињењу нашем са Христом у Светој Тајни Причешћа.
Понедељак
6/19.април
Престаје потреба да речима изразим оно што се у дух-души дешава. А расте потреба за тишином и једноставношћу. Потреба да се сво биће умота у топли огртач молитве од пет речи:
"Господе Исусе Христе, помилуј ме."
Недеља пета поста-Глувна
5/18. април
Док у црквиманастира Свете Тројице у Бјелим Водама у Поднемићу код Љубовије по реду и поретку теку јутарња богослужења читамо имена док се за поменуте у проскомидији ваде честице за потребите. Имнеа су на папирићима спакована у коверте и коверте, а оне као да су невидљиво на Бога адресиране са молбама најчешће за здравље или за покој душе оних чија су имена у порукама исписана. Анђели их у прегштима износе пред Престо Божији као светлосни зрак, као зрнце или мрву молитве за милост Божију.
Напотресније је читати имена деце која болују од најразличитијих најтежих и реткох болести или оне деце која су се успокојила већ у наручју Христовом. Изговарам њихова имена, а уствари ја њих молим да се она моле за мене. Своје деце немам, па су она сва моја, и молитвом их познајем и за њих иштем од Бога благодат да их исцели или барем болове умањи, да наду не изгубе, у Бога као Родитеља да гледају и да спознају да су Његова деца заувек. У векове векова-то значи заувек.
Субота
4.април/17.април
Можда би једино одговарајућа похвала Пресветој од мене била а да будем нежан и пажљив у обраћању и понашању према својој мајци, јер то нисам. У колико сам само демонских замки упао, сплетки се заврзао да будем хладан и уздржан према свом родитељу, то само Бог зна! Осуђивање-мисаоно, невидљиво. Злурадост.
Преко моје мајке демонски пукови су насрнули да рсзруше здање наше Свете тајне Брака.
Моја мајка је на лукаве демонске наговоре омрзла моју супругу Весну у тој мери да се не виђају и не говоре већ годинама. Лед се открављује с пролећа, накратко, коре пуцају, али се испостави да је температура и даље ниска и да је река блискости и поверења и даље окована и за бродове добрих мисли и жеља непловна.
Умекшање срца је најтежи захват, операција коју без захвата и инструмената Јединог Хирурга и Исцелитеља није могуће извести.
Молим Те, Пресвета Мати, даруј нама слеђенима да поново заволимо једни друге љубављу истинитом, да једни друге загрлимо док још имамо кога и прилике да то учинимо, опраштајни целив једни од других да примимо, а да то не буде онај последњи, на одру примљени или пружени, обичаја и реда ради.
Мајко Божија, даруј ми да своју мајку волим нежно и истинито, онако као што је Тебе Твој Син, и као што Тебе и Господа нашега Исуса Христа, нежно и истинито волим.
Петак
3.април/16.април
Возбрарој војеводје, Побједитељнаја, но јако избављшесја од злих, Благодарственаја,восписујем Ти раби Твоји, Богородице, но јако и мушчаја державу непобједимују од всјаких нас бјед свободи. Да зовем Ти: Радујсја, Невјесто Неневјестнаја!
Четвртак
2.април/15.април
Диван је осећај кад ти драги људи пожеле све најлеше за твој педесети рођендан. Стижу поруке препуне добрих жеља са свих страна. Чин рођења, без икакве своје заслуге осим доласка на на овај свет на почетну станицу напорног али величанственог у својој јединствености животног путовања који је такав и важи за сваког ко на тај перон без да се за то нешто питао ступи, овај дан чини друкчијим од других који беху и који наилазе.
Али постоји и један скривени рођендан који ти нико не честита и за кога не знају чак ни администратори друштвених мрежа. То је дан рођења водом и Духом. Он се такође десио пре пола века, али седам или осам дана касније, под руком свештеника Милоја Митровића у Врбичкој цркви-првој кући у коју сам унет после изласка из породилишта.
Радујемо се видљивом, чувамо и скривамо невидљиво. У видљивом смо у тачки када се спремамо: Он да "расте, а ја да се умањујем..." У невидљивом, раст је бескрајан - у "пуноћу раста висине Христове!"
Среда
01.април/14.април
Не знам да ли је Господ многомилостив према нама грешнима, те нам, у магновењу, не даје познање наше огреховљености потресом читавог нашег бића као блудници Марији, а по доживотном покајању - преподобној Марији Египћанки?
Мислим да нам Господ то дарује из разлога што би ми пре пропали у очајању кад би одједном спознали сву своју гнусобу, сво то опустшење што влада у нашој нутрини за кога се надамо да га нико никад неће открити до ли ми сами, ако смо свесни постојања те празнине у нама.
Не знамо ни за шта да плачемо: да ли зато што нам се спознаја те врсте од Бога не дарује у свој својој потресног величанствености или из благодарности што нам је то време постепеног сазнавања своје огреховљености продужено тако да нам је омогућено да упознајемо дубину нашег пада клизајући благом падином душе, а не стмоглавце, да бисе потом уз помоћ Бога и ближњих лакше из амбиса истим путем извлачили?
Можда би тако, пре у другом случају, немоћни, нечисти, непостојани у врлини, више знали да ценимо подвиг покајања и вредност познања дубине пада људске природе, као и стеченог искуства у борби за превазилажење палог стања, да би тако макар мало заличили на Христа и на свете Његове и преподобне као што је то својим подвигом свакодневног покајања до конца свог овоземног живота и преподобна Марија Египћенка чинила и показала да је могуће из крајњег пада достићи небеса и светост, светост усвојити као истинку природу и назначење људско.
Уторак
31.март/13.април
"Свети Дијадох Фотички дефинише надање као љубавно пресељење духа према ономе чему се надамо. Наиме, кад човек поседује надање, он је, на неки начин, већ достигао циљ према којем се уздигао, у надању он прима у извесној мери и предвиђањем добара на које се нада односи. Тако свети Јован Лествичник пише : Надање је благо које чине блага која се још увек не појављују.
И још: Надање је благо које већ поседујемо, пре негог другог блага." Због тога се с надањем повезује духовна радост, што су први плодови очекиваног блаженства."
Жан Клод Ларше
Лечење духовних болести
Увод у аскетску традицију Православне цркве
Надамо се свим срцем и радујемо се доласку празника Васкрсења Христовог. Дођи, Господе, васрксни све нас и читав Твој свет!
Понедељак
30. март/12.април
Лако ми је да се молим за упокојене сроднике, пријатеље и ближње и за све оне којима је молитвена помоћ потребна, посебно за оне који нису много марили за Бога у овом земног животу, зато што имам утисак да се посебно за њих чак и моја немарна и расејана молитва прима.
Има ту и трговине и погађања са онима за које се молим, а који су сад у другом облику постојања: рачунам да, ако се и даље колико-толико усрдно будем молио за њих тако што их помињем и дајем имена да их свештеници читају на проскомидији - да ће оно бити први који ће моје испружене руке прихватити кад се будем из овога света извлачио као из бунара.
Не верујем да ће бити много оних који ће мене помињати док се будем лествицом четрдесетодневно усходио, плаћајући златницима незаслужене милости и доброте Божије и људске данак на митарствима.
Јер, шта у животу претрпех !? Кад ме кроз овај живот благи Господ спроводи као одојче несвесно опасности и провалија животних поред којих пролазим, несвестан њиховог реалног постојања.
Недеља четврта поста -Средопосна
29-март/11.април
На тераси нашег породичног дома у Врбици испод таванског отвора са дрвеним поклопцем који се лако подиже годинама су се држале мнердевине постављане од стране мог оца са не баш сигурним пречагама чији је број, мора се рећи, далеко био испод броја тридесет. Али те мердевине су такође биле средство и пут који је водио у тајну и тавански примрак, Јер, горе на тавану на најподеснијем месту за њихову намену биле су постављене три антене за хватање аналогног телевизијског сигнала за Први и Други програм РТБ и Трећи Канал.
По мердевинама се мој отац Душан безброј пута успињао и силазио, не би ли милиметарском променом позиције сваке од антена одговарајући сигнал довео до савршенства преведеног у чисте, без снега, слике на ТВ екрану за сваки канал посебно. И то је трајало сатима, данима и годинама, уз довођење нас укућана, а посебно моје мајке Данице до граница крајње издржљивости, беса и очајања. Мердевине су много пута нетрагом нестајале, чак и када је отац у тами прерачунавао свој следећи потез, решавајући енигму хватања невидљивих таласа са предајника било са Црног Врха или Авале у троугласту мрежу, увезану канапима за носеће кровне греде или летвице, мобилну и склону разним брзо монтирајућим променама положаја, висине смера или угла, као да је хватајући сигнал једна велика и мудра, замкама непреварена опасна живуљка. Преговори за поновно постављање мердевина одвијали су се до дубоко у ноћ са заклетвама да се неће више натраг на таван враћати дуго, заклетвама које су се кршиле чим мајка замакне путем низ село на кафу код своје животне друге и сапатнице Грозде.
То је био мој први сусрет са лествицом и са искушењима које она доноси када желиш да нешто што очима не можеш видети покушаваш да ухватиш и преведеш у видљиво: до савршенства изоштрену слику стварности и то на сва три канала, а да све то буде несливено и неразлучно... Тако је то мој отац радио све док се на углу наше куће при крову није појавио сателитски пријемник на коме је крупним словима писало ДИГИ , а које је већ превазилазило његове способности и знања да из не баш дубоког свемира на колор, а не црно-бели екран Амбасадор-а 61 преведе сигнал на двеста и више канала. И тајна је изгубила своју привлачност, барем за мог оца, јер се до перфекције није стизало сопственим трудом, а мердевине су остале симбол стазе и пута ка примраку, тајни и прислушкивању Небеса.
Субота
28.март/10.април
Данас на литургији светог Јована Златоуста пред читање Блаженстава, а после одговора: "Тебје, Господи!" када је свештеник требао да изговори последњу јектенију и ми: "Амин!" улећем непажљиво и збрзано са почетним стихом:"У Царству Твоме..." Срећом, ту је ђакон у певници који ме одсечним покретом руке зауставља.
То је тренутак кад спознаш шта значи претерано самопоуздање и нестрпљивост и жеља, притајена, да се истакнеш, следствено томе, недостатак смирења. После тога све иде како треба по реду и поретку и тада се у мени и мени отварају смислови и лепоте свештених стихова блаженстава, тропара, кондака. појачаних распаљеном чежњом за активним учешћем у богослужењу изговарањем стихова или њиховим појањем. ватром распиреном свакодневним слушањем транслације богослужења из манастира свете Јелисавете из Минска.
И схваташ да то не можеш чинити, а да ти Господ не подари за то време мирно стање духа и пуну пажњу и усредсређеност која не сме бити усиљена, већ природна. И она је само плод "народног дела" што је Литургија, а не појединачни труд и чин.
Да парафразирам мото из једне познате рекламе:
Тек када си у Христу, онда си сав свој.
Петак
27.март/9.април
На литургији пређеосвећених дарова вечерње молитве укрштају се са сечивима јутарње светлости која продире у тело цркве са високих, уских прозора.
Челом ка поду, приклонивши колена из своје преломљене резонантне кутије произносимо појање стихова:" Да исправитсја молитва моја...као кадило пред Тобоју..." Заиста, тело заједничке молитве се усправља и уз оштрицу сечива воздиже се пут Небеса, тамјаном натопљено. Хоће ли више од звоника, пита се мисао, несливена. Ако не, нека бар буде роса на анђеоским крилима каад Силе Небеске за свештеником и Даровима пређеосвећеним више наших мање-више сумашедших глава из олтара ка олтару крену. Или нек се растопи, разиђе као мирис чистог тамјана у плаветнилу неба изнад цркве врбичке, на брду Поровцу, у граду Аранђеловцу,,,
