РАТНИ ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ПЕШАДИНЦА
06/19. фебруар зиме Господње 2020. године
Свети Фотије Цариградски, свети Букол Смирнски
Среда
1.
Од суботе 22.фебруара у фејсбук групи Псалтир свештеника и појца Игора Зиројевића бићу стални читач Псалтира, тј. држаћу Псалтир, односно пре да ће Псалтир држати мене.
Полако се обистињују речи старца ПапаЈ(ј)аниса - изговорене испод Скита Мале Свете Ане са позиције балкона његове келије, не излазећи на исти већ одговарајући са прозора келије придошлим ходочасницима разних националности, углавном Русима, уз нешто Грка, Румуна, и нас неколико Срба - преко Руса преводиоца (са српског моја питања преводи Ненад Андрић на енглески, Рус са енглеског на грчки прослеђује мало јачим гласом да би старац разумео и чуо питање) - мени конкретно да нисам створен за монаха, али да јесам за пастира, гледајући ме, oнако ослоњеног на планинарско-пастирски штап купљен у Хиландару са натписом имена манастира и именом Свете горе, са ранцем на леђима - оригинал слика и прилика неког ко је створен стадо да чува да га сачува или изгуби - не дај Боже, што сам и чинио у свом детињству, годинама.То је био брзи одговор на питање да ли да моја супруга Весна и ја у својим позним годинама, угледајући се на славне претке, одемо у манастир и овоземаљско битисање окончамо, спасавајући се у монашком чину, пошто већ деце немамо и лако би се ослободили овосветских брига.
У том једном кратком, језгровитом, вишеслојном и многозначном одговору који се отвора као цвет у рано јутро како дани и месеци, па и године пролазе - права је порука једног Светогорца у својим деведесетим годинама који сазерцава ствари, појаве и личности једнима наизлед нехајним, овлаж, а ипак тако проницљивим погледом, погледом који је мач којим просеца кроз ткиво - одећу простор-временског омотача право до голе, ничим заштићене суштине и бола око кога се плете читав Веснин и мој живот као једног тела које би у тмини и смени доброг и злог и дана и ноћи на овој изгубљеној планети набасали на праву стазу ка остварењу бескрајне среће која се може једино истински досегнути и живети само у близини Божијој.
И већ унутрашњим видом спознајем како ми пастирским штапом у знак добродошлице машу и свети цар Давид, свети Спиридон Тримитундски, старац Клеопа Илију,...
Мени, бедном пастиру који ни две нацртане овце не би могао да сачува, о чему може да посведочи и моја весела мајка која ме је не једном затицала по врбичким ливадама, седећег на, у зелено офарбаној и већ делимично сљуштене боје, столичици, јер је иста не једном летела пре пастира ка овну предводнику који је стадо водио куда је он хтео, а не онуда куда то пастир намерачи, на столичици загњуреног у неку дебелу књижурину-романе домаћих аутора, Павића или Пекића, СФ романе, духовну литературу која је тек почела стидљиво да се, као ниоткуда да је дошла, одједном почела да појављује на полицама локалне народне библиотеке, за све то време док се наше невелико стадо сладило у младом житу или нестајало из видног поља, чини се пре само минут, минут у стварном трајању од пола сата, стадо које се скривало незнано куд по зазеленелом и заталасном мору сачињеном од никад мирних, шушкетавих зелених стабљика и листова кукуруза.
На моје питање да моја супруга једино жели да нађе неки, други, боље плаћени посао који би њу испуњавао и би јој представљао терет против кога којој се буни сваки мишић, утроба, ендокрини и нервни систем и да ли да се усуди да у овим незгодним временима, када је имати посао права премија, потражи други, старац је у две речи одговорио да промени посао.
Док ми оклевамо, меримо, вагамо, плашимо се, бринемо - решења су нам ту пред носом - једноставна и траже акцију, делање. Променити ствари својим чињењем, деловањем. Божија помоћ неће изостати ако је то по Његовој вољи. Али страхом и бригом онај други те не пушта и борба је непрестана. Речима неоописива, недохватљива. Јер, како се из себе извући и послушати? На томе се ломе и највећи од нас.
