На Литургији пређеосвећених дарова коју средом и петком служе у Врбичкој цркви од пола осам ујутро вечерње молитве укрштају се са сечивима јутарње светлости која продире у тело цркве са високих, уских прозора.
Челом ка поду, приклонивши колена, из своје преломљене резонантне кутије произносимо појање стихова: "Да исправитсја молитва моја...као кадило пред Тобоју..." И заиста, "мушка" страна у наосу цркве се усправља, а за њом и понеко на "женској" страни, али се брзо враћа на колена кад из северне певнице отац Тома из даљине дланом испегла простор изнад глава верног народа на својој половини цркве.
Отац Тома је верни Тома, старији свештеник пред пензијом и без парохије коју је изгубио кад је "попио" дисциплинку тј. епитимију од епископа коју је он трпељиво, на ногама, издржао, без роптања и гласног негодовања. Од њега смо научили да у Цркви постоје две врсте јуродивих: Христа ради и себе ради. Већина која походи наш храм је ова друга, прву код нас нисмо затекли.
Само је једном давно био и један Христа ради: Милојко са гробља. Стајао је од раног јутра поред црквене продавнице свећа на Рисовачком гробљу и ниједну сахрану није пропустио, обучен и преко зиме и преко лета у исти дугачак капут препун беџева на грудима, ћутећи и са благим осмехом примајући "поделе" у папирним кесама које му је народ гурао у руке, а он у своју торбу или џепове од капута.
Отац Тома има обичај да се гласно народу обрати са "Помаже Бог" када улази у цркву, прилази престоној икони Светог Арханђела Гаврила, поклони се, целива је, продужи даље ситним, спорим, одмереним кораком према олтару, наклони се појцу у јужној певници уз поздрав: "Ис пола ети, Деспота!", јер овај око врата и на грудима увек носи огрлицу са видљивим крупним медаљоном који подсећа на владичанску панагију, улази у олтар, прекрстивши се на дверима и поздравља колеге са :"Здраво, другови!"
Сада на пређеосвећеној отац сам поје за северном певницом стихове вечерњег псалма умилно, споро и лепо, баш како га је, кад је он био млади богослов, научио владика Сава Вуковић, почивши епископ шумадијски, а са супротне певнице се наставља отац Љубиша, док отац Милован и отац Иван служе у олтару.
Након оца Томе појем са оцем Љубишом у исто време следећи стих вечерњег псалма и тако наизменично преузимамо једни од других водећу умилну мелодију, чинећи тако да се молитва преноси по цркви као талас, одбијајући се о зидове као од морске обале. Служашчи отац као Христос Галилејско море својим тихим појањем талас умирује и у цркви ово наше море од песме постаје мирно и глатко по површини над главама верних погружених у коленопреклоној молитви, тренутак пре него што, као из подземног вулкана и молитва и сви ми сукнемо у вис, победоносно.
Даље се молитва, тамјаном натопљена, успиње уз оштрицу сечива јутарње светлости пут Небеса. Хоће ли више звоника доспети, пита се мисао, несливена. Ако се не вине, нака бар буде роса на анђеоским крилима када Силе Небеске за свештеником и пређеосвећеним Даровима изнад наших поново уз под приљубљених глава из олтара преко амвона у великом входу натраг према Часном престолу крену.
И баш тада када умиљење крене да призива безгласни плач и сузу, неподмазана врата припрате почињу да шкрипе.
Улазе они закаснели и укопају се тик испред врата у месту, не верујући шта очима виде. Неки и изађу из цркве, удаље се у порти два или три метра од улаза и гледају уз звоник да провере има ли крста на њему или је исти преко ноћи президан у минарет. Некако су дознали да сам чин причешћивања буде око осам сати и петнаест минута, улазе да буду тек толико времена колико је потребно да би се причестили, али сад не знају да ли су у праву богомољу ушли. Доста им је што су издржали пост до петка, а шта сад да чине!? Да ли и они да клекну, да изађу, да ли да приђу икони да је пољубе, новчаницу неку ситну у прорез да убаце?
Ово овако није било никад, чак ни онда кад су били мали и често ишли у цркву. Бабе су их водиле кад је Божић, Ускрс, на Светог Саву и Преображење, а не као ови грешници што иду у цркву сваки час, к'о да су, сачувај ме Боже, нека секта!
И никад се, бре, није клечало! То мора да су измислили ови нови попови из Босне кад их је довео онај владика Василије Пилипенда што је заменио владику Саву. Не, тога није ни било док су били живи отац Милоје, Милан, Миленко…
Срећом, ето Дарова на Царским дверима, и ето њих напред, прекиде се унутрашњи монолог…
И би и нафора, али би и беседа оца Ивана - мали катихизис о томе шта је Литургија пређеосвећених дарова, ко се првенствено на њој причешћује и молба верном народу да не прекида пост, него нека издржи макар до недеље и дође на редовну недељну Свету Литургију да се причести.
Говори даље да овако како су се сада причестили личе на госта који је дошао на крсну славу усред славске вечере, пришао без речи столу, узео комад печења, онако с ногу, ставио га у уста заједно са мало хлеба и уз гутљај вина, поздравио се са домаћином, махнуо гостима и изашао напоље.
Поставља им питање да ли ће тог госта домаћин позвати на славу следеће године и да ли он осећа да је можда домаћина таквим понашањем понизио или увредио!?
А народу на које се беседа односи у глави бљесну неми одговор којим би сви наглас супроставили да су само мало храбрији и у себе сигурнији, и само кад би неко кренуо први да се буни: “На славу се не позива, на славу се и непозван долази!”
Отац Иван има дар да у мало речи у својим беседама обухвати и укаже на суштину ствари и појава, а и да поучи како се исправно може и треба живети у православној вери. Духовник је и мојој супрузи Весни и мени.
Нас и нама сличне чије главе и мисли завршавају под епитрахиљом оца Ивана називају иванитима тј. онима којима су књиге као болест - посета Божија и којима је после поздрава и питања о здрављу прво следеће питање саговорнику: “Шта се чита?”
Волимо сличне књиге на чијим корицама змајеви шире своја крила испред јунака са исуканим мачевима којима се коса и пелерина вијоре на пламеном змајевом даху, а пламен им ништа не може.
Размимоилазимо се једино у томе што ја волим научну фантастику и љубавне мелодраме, моја жена Весна воли историјске романе и публицистику, док је наш духовник са епске фантастике и трилера прешао на хорор, јер му је хорор једини прави и истински одмор, поготово након што своју паству исповеди, јер за оно што се у његов ум том приликом улије хорор бива као нека безазлена дечја бајка.
Јесте, ми смо они који се дуго, опширно и детаљно исповедају, вртећи рукама у лактовима као пропелерима хеликоптера не би ли изречено још уверљивије представили.
Наш духовник уме да буде и благ и строг у опхођењу са својом врбичком паством.
Теже му него буковичком попу који има своје дејаните који су ревносни и послушни и дуго се моле и строго посте и исповедају се радним даном, суботом, недељом и пред велике празнике и никад недостојни и неприпремљени не прилазе Светој Чаши.
Деле се једино по афинитету према духовној литератури која им више лежи, и то на Псалтирџије и на Акатистиђане.
Сви без разлике једнако воле баба Косу која је непомериви стожер буковичких црквених дешавања, јер је она та жена која је даровала земљиште да се на њему изгради нова црква. Једина је брига оних око нове буковичке цркве окупљених да јој не дозволе да понекад не потегне неку више, јер онда крене да шири руке и пева из гласа, чиме одсвира фајронт недељним окупљањима после литургије на импровизованим агапама. Овде јуродивих у цркви нема, алу су зато су ван цркве у окружењу сви јуродиви, највећим делом себе ради.
Ово ја од милоште и пристрасно, јер сам родом из Врбице, а још са Буковичанима ни после двеста година нисмо расправили од којег је насеља Аранђеловац настао и ко има првенство: Врбица или Буковик.
О пастви и цркви где архијерејски намесник служи овде нећемо и не смемо говорити, већ ћемо се на њих угледати, јер они сви тихо и побожно у пола гласа говоре док ти Бога називају, са малим наклоном и десним дланом на својим грудима положеним, скрушено у под гледајући.
И сад, после одслужене литургије пређеосвећених дарова треба изаћи напоље и ступити у усковитлану свакодневицу са подигнутим песницама, без рукавица, заузети гард, бранити се, узвраћати ударце, остати на ногама, подићи се са пода ринга пре него што судија до десет изброји…
"ЖитеЈскоје море воздвизајемоје, зрја напастеј буреју…" Тамо ти се готово на сваком кораку поставља питање које први пут чујеш на чину Свете Тајне Крштења када се ти или кум који те држи, ако си дете, окренеш ка Истоку:
"Јеси ли се сјединио с Христом?"
А твој одговор "Јесам, сјединио сам се”, не изговараш речима, већ се трудиш делом да га потврдиш.
Ако тако не чиниш, као да си још увек ка западу окренут и сопствена ти се пљувачка залепи на лице, јер не знаш да дунеш довољно јако, Сатане наново и наново да се одрекнеш.
Нема коментара:
Постави коментар