Морам да запишем истинит догађај кога је после данашње литургије на Благовести испричала Слободанка, мајка мог драгог бившег комшије и пријатеља Жељка Спасића и свекрва још ми драже комшинице и пријатељице Наташе, сви из Врбице (нас у Врбици нема већ дванаест година), док смо седели и сладили се сунчаним пролећним даном у летњој башти ресторана Пјаца Беко у центру Аранђеловца:
“У понедељак или уторак ујутро перем руке у дворишту на чесми пре него што кренем у башту да оплевим траву око лука и салате и подигнем најлон на пластенику, јер већ крећу врућине, усправљам се и застајем, јер чујем неку музику која долази из дневног боравка у делу куће где сад боравимо мој деда, тј муж Раденко и ја и испрва мислим да је он заборавио да искључи телевизор, али знам истовремено да се то њему не може догодити, јер, као и сваки деда, строго води рачуна да му се струја не троши узалуд и да је он сада далеко, на пијаци је за тезгом где продаје зелениш и од тог новца после живимо, а остане га и да помогнемо унукама. У кући и у дворишту би требало да буде тихо у ово доба дана и да нема никог, сви укућани су на својим пословима изван дворишта, у граду. Отварам улазна врата и музика се сад јасније чује. А рекла бих да је нека духовна, као она што се пева у цркви. Отварам лагано и врата од дневне собе из које допире звук, улазим унутра и застајем, скамењена у трену. У молитвеном углу, на комоди сви светитељи и светитељке на иконама мањим и већим, чак и оне са магнетићима: света Ксенија Петроградска, света Петка, свети Нектарије Егински, свети Давид Евијски, Свети Јован Рус, Богородица Хиландарска и Почајевска и свети Арханђели са икона које су нам деца доносила са разних ходочашћа на којима су била последњих година, сви у глас, отварајући уста и пратећи главом темпо и ритам у дивној хармонији певају!
Не знам колико је времена појање трајало, можда минут или два, па је престало и иконе су вратиле свој првобитни изглед. Изашла сам полако, за собом нечујно затворила врата, и нешто се у мени заувек изменило.
А данас се на Благовести причестих. Одавно нисам, јер смо се ми старији у кући обично причешћивали на велике празнике: Цвети, Преображење, Божић и Васкрс, и то онда док ми је свекрва Викторија - баба Вита - Виторка била жива, ти је знаш и памтиш је, у цркву нас је на причест вукла после седам дана поста на џему и куваном кромпиру и посном пасуљу на води, а откад је умрла, има томе већ преко двадесет година, не сећам се кад сам последњи пут...”
Нема коментара:
Постави коментар