Субота
14/27.март
Скоро ће крај месеца марта (по новом календару), а природа се не е може још да се ослободи из окова хладноће и укочености.
Небо је дупке пуно сунца и некакви танки облаци су тесто оклагијом развучено преко плаветнила, а са њих капље и прелива се уљана светлост на улице и зелену траву, расцветало шибље, смрзнуте врапце и пролазнике.
Пролеће је, а као да није. Сва твар се најежила, стрепи од неке невидљиве, а свуда присутне опасности.
Тако и моја душа прима Христа, а смрзла се од греха. Накострешена, најежена, мрка, без радости. Не схвата и не препознаје да јој је Најрођенији пришао.
Христе, Пролеће моје, загреј душу моју, орадости је присуством Својим!
Нема коментара:
Постави коментар