БОГООСТАВЉЕНОСТ

           Испод готово непрозирних слојева житија преподобног старца Серафима Саровског желео бих да умним оком продрем до живог човека,  оног од крви и меса, оног кога сам наслутио само између корица књига о њему у издању "Хиландарских превода" и  "Образа Светачког ". Чак и честица обожених моштију на његовој икони изнад узглавља тешко ми може помоћи да то учиним сопственим снагама.

           Јер, временом, речи и детаљи житија могу да окоштају и да се преко њих  очима прелази  као преко страница сликовнице.

     Молим Бога и светог Серафима да ми опросте што сам се готово обрадовао када сам на страницама књига о молитвеном тиховању сазнао да је могући узрок до тада јединственог подвига коленопреклоне молитве хиљаду дана и ноћи на камену била спознаја старца да се благодат Божја од њега повукла, да је од Бога остављен. 

    Узрок моје такорећи радости јесте идентификација са тим стањем и тек сам тада преподобног Серафима осетио као свог, к срцу га присвојио. Тек су ми тада до краја биле спознате сопствене речи од пре неку годину да свако од нас има у себи,  у грудима, у срцу или наместо њега један хладан камен са кога може непрекидно хиљаду дана и ноћи да вапије:  "Боже, милостив буди мени грешноме!"

   Да  морам са тог камена даље да кренем кад на колена паднем, па докле стигнем.

   Онај који је најдаље стигао циљ је свима нама, православним хришћанима (ако то јесмо) својим речима и својим искуством одредио:

стицање Духа Светога, оприсутњење Царства Божијег у нама. А богоостављеност је степеник који се не може прескочити. И на степенику, као и на камену, ма колико то неудобно било, мора се молити за милост Божију да би се даље наставило и стекао Онај у Коме су сва блага, Благо је сво.