Да ли ћу и ја, гледајући увек боље и достојније од себе како страдају за име Христово, отрежњен од пијанства свих могућих страсти које ме заробљеног у илузији слободе држе, умети да узвикнем: "И ја сам хришћанин!"и тако презревши сав свој бивши живот успети и своју Аглаиду к покајању својим примером да приведем?
Хоће ли и моја икона промироточити уз небеско благоуханије као доказ да човек може бити умивен и чист, оправши се сопственом крвљу, као што је једном у времену мироточила и благоуханила икона светог Бонифатија на дан његовог спомена и празника у манастиру Свете Тројице у Бјелом Водама код Љубовије?
И да ли ће Господ и моју молитву примити, ону коју из дна крвавог срца извлачим за мог духовног оца Серафима који трпи бескрвно мучеништво као последицу распињања и повређивања и физичког ткива његовога тела на крсту кога сами издељасмо и састависмо да би га за исти приковали ексерима наших тешких и оштрих исповеђених и прећутаних грехова, а у чијем манастиру где је он настојатељ је и проплакала икона светог мученика Бонифатија?
И да ли ћу имати снаге да останем радостан до краја кад ка мучеништву први корак начиним као свети Бонифатије, као отац мој добри и дивни Серафим Петковић, настојатељ манастира Свете Тројице код Љубовије где људи и иконе заједно и истовремено плачу?
Нема коментара:
Постави коментар