ИСОН

Веслом даха 

правац држим,

исон певам у себи.

Клизим низ тихе водопаде,

што из јасног ума

завесом од капљица

Божијег нектара

падају у уско корито срца,

чинећи га пропусним,

меким, безобалним-

делтом Нила ил’ Дунава, 

(која ли је река, 

да ми је знати?)

на ушћу у мора, 

не више

Црвена ил’ Црна...

Појем исон у себи.

Небеса се смеше...

А са њима и ја.

Држим исон у себи.

И на свако Твоје питање

спремно одговарам:

"Нека тако буде!"

Исон сам бивам.

И све што живи, тече,

умире-увире у мене.

Творевину Твоју

Теби 

собом узносим.