ФАРИСЕЈ

Градим се цариником, 

а фарисеј сам 

у души, на делу.

"Хвала ти, Боже

што нисам као остали:

нит' грабим, 

нит' прељубу чиним,

нит' сам као онај 

што издалека стоји, 

што туђину и себи

вреће сребреницима пуни.

Ја постим и дајем:

не превише,

већ таман 

колико треба,

да и мени остане,

не дај Боже, зафали.

Погледај ме, Боже

види какав сам ти: 

праведан и леп,

сад кад уздигнух 

и главу и очи

к Небу,

где Те и не видим баш,

али нас научише

да одатле 

са престола мотриш,

све на кантар мериш

и сваком по заслузи

непристрасно враћаш.

Нисам ти ја

као онај тамо

што ти ни прићи 

не сме, 

што поглед 

с пода не подиже,

у прса се бије,

а не чујем одавде 

шта Те за себе моли."

И после молитве

изађоше из храма;

један на једну,

други на другу страну.

Фарисеј без сенке 

на путу којим хођаше,

а подне је одавно прошло.

Цариник спуштене главе

и даље пред себе гледајући,

а висок као кула 

на гори Сионској.

БОГООСТАВЉЕНОСТ

           Испод готово непрозирних слојева житија преподобног старца Серафима Саровског желео бих да умним оком продрем до живог човека,  оног од крви и меса, оног кога сам наслутио само између корица књига о њему у издању "Хиландарских превода" и  "Образа Светачког ". Чак и честица обожених моштију на његовој икони изнад узглавља тешко ми може помоћи да то учиним сопственим снагама.

           Јер, временом, речи и детаљи житија могу да окоштају и да се преко њих  очима прелази  као преко страница сликовнице.

     Молим Бога и светог Серафима да ми опросте што сам се готово обрадовао када сам на страницама књига о молитвеном тиховању сазнао да је могући узрок до тада јединственог подвига коленопреклоне молитве хиљаду дана и ноћи на камену била спознаја старца да се благодат Божја од њега повукла, да је од Бога остављен. 

    Узрок моје такорећи радости јесте идентификација са тим стањем и тек сам тада преподобног Серафима осетио као свог, к срцу га присвојио. Тек су ми тада до краја биле спознате сопствене речи од пре неку годину да свако од нас има у себи,  у грудима, у срцу или наместо њега један хладан камен са кога може непрекидно хиљаду дана и ноћи да вапије:  "Боже, милостив буди мени грешноме!"

   Да  морам са тог камена даље да кренем кад на колена паднем, па докле стигнем.

   Онај који је најдаље стигао циљ је свима нама, православним хришћанима (ако то јесмо) својим речима и својим искуством одредио:

стицање Духа Светога, оприсутњење Царства Божијег у нама. А богоостављеност је степеник који се не може прескочити. И на степенику, као и на камену, ма колико то неудобно било, мора се молити за милост Божију да би се даље наставило и стекао Онај у Коме су сва блага, Благо је сво.

СОЗЕРЦАЊЕ

 Нама, 

 што смо исихасти

 тек кад заћутимо 

 силом

 тако што нам неко 

 преко уста

 длан- брану

 постави, 

 преостаје да 

 Бога иштемо,

 не Именом,

 већ грцајем само,

 плачем и сузама,

 итекако свесни 

 да нетварну Светлост

 ми нећемо срести, 

 ни овде, ни сада,

 а ни за живота.

Привилегија је то

правих пустињака

што од иступљења

из света и ума

ни себе немају, 

јер су срце своје

и све Христу дали.

И, ако га буде,

и њихов сусрет

бива тек бљесак,

за којим од тада

све до смрти плачу,

трудећи се да исти

у памћење врате, 

искусе поново,

да тим Огњем горе,

а остају ко су,

као што је 

Своја 

и Светлост

што  грли 

и са Њом

накратко 

у том бљеску

биваш

Онај Кога волиш.

Плачи, душо моја!

Сливајте се, сузе

к'о блудници оној

што  прашину таре

косом и сузама

Оном што оберучке

покајање прима.

Да и тебе позна

Христос по сузама

већ сада и овде, 

а не после смрти,

када нема тела

загрљај да прими,

љубав да узврати

Милостивом Богу, 

ни сузом, ни плачем,

јер-где ми је лице

да се суза слива?

А и после смрти

покајања нема!

БАДЊИ ДАН

Колико варница

толико молитви

покајница

Колико варница

толико

метанијица

Колико варница-

Христу Богу

умно-срдачних

молитвица

Колико варница

толико Му

сузица

Колико варница

у дому овом

радости

слоге

мира

и смеха

дечјег

Колико варница

толико парица

И оваца

јагањаца

и прасића

и јарића 

и телића

и пачића

и пилића

И ораха

шљива слатких

и јабука

и крушака

И бомбона

чоколада

и колача

и кремића

свих слаткиша

што постоје

'Оди јаго

'Оди гудо

'Оди пиле 

моје мало

Дај нам Боже

И Божићу

Сине Божији

Тек рођени

Да се Теби

веселимо

да се Теби

радујемо

Дај Боже

И Христос 

се роди

ОЦИ

Ни дан данас није нам јасно

чиме смо ми то Бога Оца везали

да нам је "...Јединородног Сина дао

да сваки који верује у Њега

не погине, 

него да има живот вечни." (Јн. 3,16)

И није се још 

од љубави Своје 

одрешио.

Има ли немоћније, 

а чвршће везе

којом нас од стварања држи,

док Духом Светим

кроз Сина 

провученим

из дана у дан

висимо над провалијом 

у коју смо скочили сами, 

као да банџи скок изводимо,

чикајући Оца 

и намеру Му, жељу,

да нас, склоне погибији,

од самих себе спасе?

Боже Оче, 

даруј нам,

не бомбоне шарене

којим нас свет храни,

већ да Оног што си нам већ дао 

као Датог и препознамо

и заволимо таквом љубављу 

којом си Ти свет заволео.

Оче наш,

не одреши Се- 

не престани никад

да нас волиш.

УЗОРЕШИТЕЉНИЦА

Света великомученице 

Анастасијо,

Узорешитељнице,

одреши и мене

од уза гнева

што ми грло стежу,

туге нерадосне,

и гордости неке, 

самољубља слатког

што ми плућа шири;

смеха раздузданог

што ми блудне ватре

под појасом ложи;

меког равнодушја 

под чијим јорганом 

сва ми душа спава.

Заустави, 

Света 

Узорешитељнице,

воденицу мог ума

са чијег камена

бесмислено брашно

за бесквасни хлеб

поднебесју нудим.

Спали и тамнице,

решетке развали

унинија тешког

што ми не да уму 

да се кругом креће

око бескрај-срца

те пећине светле

у жудној потрази 

за пролазом неким 

ка јаслама, слами

где се и у мени

вечно у времену 

рађа то

Отроча младо,

Превјечниј Бог.

Привешћу мудраце

дух, душу и тело

Даре да дарују

Оном што се роди,

из Кога се роди

све што беше,

јесте

и све што ће бити.

Од свих својих дара

Младенцу приносим

и дах свој врели

прстиће да згрејем

Оном што се смеши

и мени јадноме,

јер ме препознаје

само сада када

без и једне узе

на себи везане

лице му принесем,

да се и ја мало

у пећини хладној

тим безубим смешком

бебе Христа згрејем.

СРЦЕ У ПРАШИНИ

 Кад и мени

љуте чељусти 

лавова страсти

и блудних жеља

растргну 

месо и жиле

до кости,

демони сваки

сласни дрхтај

жудно себи 

присвоје,

на житејској арени

од свег мене

остаће само

срце у прашини 

у коме блиста

непобедиво

Твоје Име,

Господе,

као што блисташе

и оно у срцу

 светог Игњатија

кога Ти, 

као малено дете,

на рукама држаше.

А ако ли ме 

цареви-тирани

што стоје

над страсним војскама

ипак поштеде

и ја наставим 

да растем 

Теби у висине,

биће

да благослов 

Твог додира

срца

било у прашини,

било у грудима

неодступно значи

да се за Тобом

пре Васкрсења

мора прво

уз Голготу

Крсту

успети,

на Крст

пригвоздити.  

МУЧЕНИК

 Да ли ћу и ја, гледајући увек боље и достојније од себе како страдају за име Христово, отрежњен од пијанства свих могућих страсти које ме заробљеног у илузији слободе држе, умети да узвикнем: "И ја сам хришћанин!"и тако презревши сав свој бивши живот успети и своју Аглаиду к покајању својим примером да приведем?

Хоће ли и моја икона промироточити уз небеско благоуханије као доказ да човек може бити умивен и чист, оправши се сопственом крвљу, као што је једном у времену мироточила и благоуханила икона светог Бонифатија на дан његовог спомена и празника у манастиру Свете Тројице у Бјелом Водама код Љубовије?

И да ли ће Господ и моју молитву примити, ону коју из дна крвавог срца извлачим за мог духовног оца Серафима  који трпи бескрвно мучеништво као последицу распињања и повређивања и физичког ткива његовога тела на крсту кога сами издељасмо и састависмо да би га за исти приковали ексерима наших тешких и оштрих исповеђених и прећутаних грехова, а у чијем манастиру где је он настојатељ је и проплакала икона светог мученика Бонифатија?

И да ли ћу имати снаге да останем радостан до краја кад ка мучеништву први корак начиним као свети Бонифатије, као отац мој добри и дивни Серафим Петковић, настојатељ манастира Свете Тројице код Љубовије где људи и иконе заједно и истовремено плачу?