1.
Кад се спустим са Атоса, изађем из светогорске пустиње и стигнем кући, упијена, али не и усвојена благодат ме држи више дaна у посебном духовном и психофизиолошком стању тако да свет изван себе примам кроз осетљивије сензоре и измењена чула, и то сва: оштрије видим, додир ми је суптилнији, чуло укуса префињеније, чујем и што не треба, кроз нос хватам сваки феромон у ваздуху.
Досад нисам приметио да у витрини од летос постављена икона празника Васкрсења горњим својим делом належе на стакло врата, као да се Христос нагиње да види да ли је још ко остао у Аду, а да га није извукао.
На челу моје супруге, тик испод шишки стоји раница коју је она синоћ у сну ноктом кажипрста расчешала.
Илустрације предње и задње насловне корице књиге путописа Сoње Лапатанов "У песку времена" као да први пут видим, сваки детаљ ми је био до танчина уочљив, а нигде га претходно у сећању било није.
Супа добродошлице је први пут, што је чудно за мене, била преслана (то сам прећутао) а сав намештај по собама је исијавао удобношћу и посебним унутрашњим сјајем. Простор куће у којој живимо је напросто цветао и певао.
Моју жену Весну сам волео више и дубље него икад својим шестим чулом, из срца ка споља пруженом тако да је сам ваздух између нас треперео као да је летња јара, а не јануар месец при искљученом на гас грејању.
А ја нисам могао да се зауставим са причом, што се раније по повратку са Свете Горе није дешавало, односно да се извор речи одмах отвори, те ме је Весна са чуђењем и полусмешком слушала, докле је могла и издржала. Извор је усахнуо у четири ујутро, а на улазну капију ме је Бата са лепшим делом своје породице која нас је сачекала код Малог Пожаревца довезао у један по поноћи.
И сад то изговорено и наново попут понорнице избијено на површину претачем у писану реч.
2.
Прошле јесени у келији нашег духовног оца када смо Весна и ја развезали завежљаје са разним духовним ситницама и животним неподопштинама које годинама вучемо на леђима и у духу што заједно, што одвојено, не би ли их отац пробрао и рекао нам шта да бацимо, а шта да оставимо и када смо примили савете како ћемо даље да се држимо у непрестаном "фајту" са светом, људима и сопственим демонима, Весна је опет била бржа да се похвали оцу да планирам да се пред празник Светог Саве запутим на Свету Гору по пети пут.
"Ако успете да испловите из Уранополиса", насмеши се отац Серафим који је део свог монашког живота проживео управо на Светој Гори.
3.
Неизвесност око испловљавања брода из луке Уранополис трајала је све до уторка до осам ујутро на сам дан празновања спомена првог српског архиепископа и учитеља, Светог Саве.
А почела је одлагањем поласка на ходочашће за један дан са малом надом да ће може испловити у понедељак, дан пре. Нада се угасила коначним контактирањем грчке бродске страже у недељу у 17 сати од стране нашег вође пута Ненада Андрића.
Светозар Бата Милошевић и ја смо сачекали комби пре наплатне рампе и изласка на ауто-пут код Малог Пожаревца у понедељак ујутро у пола седам.
Назвасмо Бога при уласку у возило пошто возачу Жељку предасмо наше тешке ранце крцате стварима и потрепштинама намењеним светогорским пустињацима. Са задње клупе седишта одговори нам о. Давид, каруљски пустињак у повратку назад ка свом пребивалишту и један старији господин у наочарима и са вуненим капом на глави, а ја се сместих у средину до Славише кога одмах препознадох, јер смо већ заједно ходочастили на Свету Гору 2021. год, а Батица седе одмах до мене. Напред до возача после поздрава са нама угнезни се Ненад, вођа пута. И то је било то од свих путника, двојица су одустала. Тесни термини неодложних обавеза после ходочашћа одвратили су их од путовања.
4.
До Солуна нас је пратило облачно време, али без кише која нас је тамо сустигла. Свако од нас био је заокупљен својим мислима или је био погружен у молитву или у екран телефона. Предејане не заобиђосмо, иако више није на рути пута, Предејане које је пусто и тавори због Србије која је наставила напред правим путем, што би рекли актуелни представници народа, где се окреписмо ко како чиме, а о. Давид ни са чим, није навикао тако рано, понедељком, по монашки. Једино нас је заједничка Американо кафа мало разгалила на НИС пумпи пред границом са Македонијом где су нам се језици мало одвезaли и где је већ кренуо живљи разговор.
5.
Смештај у Јерисосу код домаћице Ирене је био право откровење. Апартман велики, са две спаваће собе, дневном собом и кухињом. Ту се сместисмо нас четворица, док возач Жељко, Ненад и о. Давид заузеше други, мањи у згради у суседству. Већ је ноћ и киша и пошто смо пројурили кроз Солун, задржавши се само ради безуспешног покушаја обезбеђивања диамантириона у канцеларији у Солуну. Оста и неостварена жеља да се у временском теснацу и саобраћајном колапсу пребацимо и до цркве светог Димитрија у Солуну да се поклонимо његовим моштима.
Глад је велика, а пицерија близу. Има их и посних. Нађосмо се сви у нашем апартману и ја предадох Славиши и о. Давиду по примерак своје књиге путописа, где ме отац, прочитавши посвету, привуче у братски загрљај, јер се искрено из свег срца изненадио и обрадовао.
У пицерији, на наше неизговорено чуђење наручи највећу пицу, а Славиша и ја по средњу. Остали кретоше до оближњег ресторана, али се брзо вратише, јер је затворен, па и они сачекаше своје наручене пице за понети.
Нас тројица смо, уз звуке добовања лагане кише по крову терасе испред објекта по релативно топлом и пријатном времену, преукусно, вруће тесто пуно прилога посне садржине уносили у себе, уз покушај о. Давида и мој скромни да разрешимо Славишине многобројне дилеме у вези његове жеље да озбиљно заплови према брачним водама, али по зилотском курсу, што смо о. Давид и ја покушали да га разуверимо да то баш тако не иде и није могуће, јер ће му се са тако тврдим ставовима, али исправним на живот гледиштима, потенцијална животна сапутница брзо наћи у чамцу за спасавање, јер је он већ у озбиљним тридесетим годинама, а она је на половини својих двадесетих и иако је она у Цркви, не може по ревности да га прати, јер је слабији пол и занимају је мекше и једноставније, за живот у свету сада примереније теме.
О. Давид је зилот, али јединствен и таквих монаха из којих кипти усвојена Божија љубав, сила и благодат се данас веома ретко могу срести било где у православној васељени. Његови савети у вези брачних питања су на нивоу поука старца Пајсија Светогорца. Расудљиви су и аутентични, ширине такве да имаш част да осетиш да је испред тебе човек монах који живи Христом.
Наравно да је о. Давид појео само једно парче пице, а остало је понео у собу да подели данас и сутра са својим цимерима. Већ му је наступило време за његово молитвено правило и оставио је Славишу са мном да ја глумим духовника са искуством у вези брачних питања.
У креветима смо сви били већ око десет увече и, пошто смо у зони нула, испод јоргана су нам до уласка у царство снова, светлели екрани мобилних телефона.
6.
Диамантириони прибављени, карте купљене, чека се долазак и испловљавање брода под називом "Света Ана" у правцу и смеру пристаништа на Каруљи и даље, а наша крајња дестинација је Каруља.
Користим прилику да у комбију о. Давиду у руке тутнем цедуљице са именима, а у њих увијене новчане прилоге које ће њему добро доћи наредних дана док буде боравио на Светој Гори, сада већ на феријама између семестара студија кинеског језика који похађа у тој далекој земљи. Тамо за православне мало ко зна и мари и чак је можда и забрањено оснивати мисије православних и на моје питање како реагују Кинези кад га виде у мантији и схими чији делић провирује испод прописане монашке одежде, он каже да га по одежди сматрају за муслимана, јер су некако они кроз историју више били са Кинезима у контакту, барем у провинцији у који он борави и учи.
За време мог кратког појашњења оцу за кога да се моли ургентно и ко са списка какву потребу и молбу има осећам како се отварају ум и срце овога човека који са истинском пажњом слуша и упија целим својим бићем прошаптане препричане молитве и молбе и спознајем и схватам у магновењу на који начин Бог делује преко својих угодника и какав невидљиви дијалог они воде и како се и какве се благодатне струје и енергије у некој изванвременско-просторној тачки одаслате од Творца ка заступнику и обратно сусрећу и преплићу ту преда мном, овде и сада, па се претварају у испуњење молитве или њено на корист оног ко молитве иште одлагање.
Кад се зби овај чедесни уплив вечности у време и оно настави даље да тече уобичајеним током, изађосмо из комбија и запутисмо се ка луци.
Дуж обале је сијасет отворених ресторана са баштама затвореним провидним плексигласом. Наручујемо неко кафу, неко чај и окупљамо се око оца Давида кога Славиша наставља да бомбардује питањима. Батица за суседним столом савија цигар дувана спорим, увежбаним покретима и по завршеном послу га углављује у муштиклу и са уживањем уз кафу увлачи свој први јутарњи дим. И ми уживамо, заваљени у столице, јер неизвесност је прошла, море је колико-толико мирно и надомак смо зацртаног циља. Јесте да ћемо да пропустимо празнично свеноћно бдење и литургију-панигир-агрипњу у исихастириону посвећеном светом Сави како све то лепо назива о. Атанасије-старац и старешина келије, али смо срећни што ћемо ступити на тло Свете Горе. Ненаду ће то бити стоти, мени пети пут.
7.
Пловидба до Каруље је трајала око четири сата и при сваком окретању ка успутним пристаништу за поједине манастире брод се добрано љуљао, јер су таласи, иако голим оком занемарљиви по величини, чинили своје.
Кад запитах Ненада где је отац, он рече да оде на прамац да се издвоји од људи да би се молио, а и у затвореним кабинама за путнике било је претопло и брзо је свакога од нас хватао дремеж који за молитву није баш препоручљив.
Наравно да су наше такво стање користили манастири да мењају редослед својих места онакав каквим сам га ја памтио од пре пет година, тако да сам, изашавши из кабине, мислио да сам манастире Григоријат и Дионисијат одавно прошао, те прво пристаниште кога сам угледао приписах сасвим другом манастиру. Батица се искусно служио Гугл мапом и знао је у сваком тренутку где смо. Збуњен се вратих у кабину, а неки минут касније у њу уђе о. Силуан, држећи у руци голем завежљај кога распростре по поду кабине, нудећи на продају своје рукодеље-плетене бројанице.
Чувени о. Силуан, духовно чедо о. Јосифа Ватопедског, сада већ у поодмаклим годинама који свакодневно то чини већ из године у годину, док новац на тај начин зарађен дели потребитим монасима, од њега сиромашнијим. Имам већ једну његову бројаницу од тридесет три чворића, а сад изабрах једну за сестрицу која жели баш монашко рукодеље да осети под својим прстима да би се тако у молитви чвршће везала за Бога.
Од Весне на Вибер ми стиже порука да наш духовник и пријатељ о. Иван данас у болници после визите добија обавештење да може сутра да буде отпуштен из болнице као излечен, а до јутрос су му резултати били забрињавајући и операција жучне кесе је била готово неизбежна. Сад је место на стомаку које је било тврдо као камен меко као памук, а резултати параметара битних за оцену здравственог стања су нормални.
Његово име је било на списку за хитну молитву "сад за сад" и наша пријатељица, његова супруга Јелена је пресрећна и пуно нас све поздравља и захваљују се на молитвама, тако ми написа моја супруга Весна у поруци.
Сетих се да пред спавање у молитви цимах за епитрахиљ самога светога Саву да на свој празник замоли Господа за очево исцељење, али то, наравно, не приписах себи, јер онај који на прамцу стоји и моли се, зна ког је светитеља послао у аранђеловачку Општу болницу у хитну помоћ.
ПРВИ ИНТЕРМЕЦО
Део Веснине и моје преписке са Вибера:
"Слушај... рекао сам оцу да је ургентно у Уранополису у 7 и 15 ујутро по нашем.'
"Поздрави Јелену и о. Ивана."
"Zahvaljuju se."
"Evo njene poruke:"
"Vesnaaaa, pa ti ne možeš verovati... Jutros bio dr i kaze posle pregleda, ovo je meko kao pamuk."
"Puno vas pozdravljaju."
....
"Тесан нам је термин за Свету Ану....Спавамо на Каруљи... Свраћамо у Св. Ану и Светог Павла, али молим се само да раде продавнице...Крећемо сутра пешице у шест ујутро и треба да стигнемо на брод у пола једанаест код Св. Павла..."
"...Имена ће највише бити углавном дата да се читају код Климеја на Каруљи. Четири монаха"...
"Pa ti si sad na Sv Gori...gde?"
"Znam da pre nisi imao internet..."
"Још пловимо поред манастира, прошли манастир Светог Павла..."
"Pa jeste li bili negde na liturgiji?"
"Не...и тешко ћемо ... Овде је све на бројанице 🙂...."
"Pa ...dobro."
"Пустиња, сестро 🤭"
"Vi u stvari još nigde niste bili, samo se vozite..."
"A slava???"
"Mozda je bezveze sto kažem, ali ovaj put je Nenad totalno omanuo."
"Свратићемо у Келију Светог Саве. Целиваћемо иконе. Они сад тамо спавају после панигира."
"Pa bar nesto."
"Imam utisak da se samo vozite okolo i da niste ni u jednom manastiru."
"A to je onda preskupo."
"Не знам, мени је баш нешто лепо, а још нисмо сишли ..."
"Ma strasno ...izvini."
"Сад је грануло и сунце..."
"Ako je tako, onda sam mogla i ja da idem sa vama ...to je ženska tura."
"Ахахах...'Ладно."
"Идем да сликам келије на Каруљи. Директно избацивање на стору инстaграма..."
" 'Ајд' "
8.
На пристаништу Каруље у ограђеном простору предвиђеном само за мање бродиће и чамце који се могу провући кроз малени пролаз таласи немилосрдно бију о обалу и вода кључа као у лонцу.
О. Давид се пречицом, само њему знаном, упути до своје келије да га случајно заједно са нама отац Атанасије не би задржао на трпези, а он не би могао да га одбије, а преко му је потребан одмор од напора током заиста дугог путовања.
Ми настављамо узбрдо, изграђеним степеништем, са препуним ранцима на леђима. Свако од нас понео је хране за светогорске пустињаке, што у конзервама, што у теглама или пластичним кесама: тестенине, туњевине, сардине, супе, грашак, готова јела као што је рецимо посни пасуљ, димљени качкаваљ за наступајућу трапаву и сиропусну седмицу и много шта још, а осим тога је садржај једног великог пакета свега набројаног равномерно распоређен свакоме у ранац, те они бивају још тежи.
Они који су што послом, што планинарењем физички припремљени (Славиша и Ненад) одмичу брзо испред Живана, Бате и мене који, по обичају, држим зачеље и одмах губим дах после неколико десетина метара.
Влага и слојевита одећа чине своје и кроз пет минута константног успона ја сам у голој води и шиштим као гусан. Осећам како се густо сабијени шлајм у плућима полако одваја од плућне марамице и креће према грлу на путу ка напоље да буде кашљем избачен и залепљен на газште степеништа тик уз балегу мула којима је ово такође транспортни пут.
Улазна капија двориштанцета исихастириона је отворена, али врата изједна саграђене цркве, припрате, трпезарије, конака и пећине, сад простора који служи као остава и кухиња, а у којој се подвизавао старац Стефан Каруљски до свог одласка у Србију у манастир Сланце, затекосмо закључана. Шапућемо и корачамо укруг по порти, застадосмо и тихо отпевасмо "Ускликнимо с љубављу". Начинисмо и једну заједничку фотографију и кад кренусмо да изађемо из порте, врата на објекту се отворише и загрме глас старца Атанасија: " Хееј, придите, придите!"
Обрадовасмо се и после очевих као из митраљеза испаљених питања ко смо, одакле смо, с ким смо дошли, и зашто смо сами кад је о. Давид дошао са нама и што он сада није овде и кад се некако снађосмо и оправдасмо о. Давида да ће он доћи касније, чим се смести и мало освежи отац нам отпева на нашу молбу и уз стидљиву пратњу тропар Светом Сави који је слава исихастириона. Целивасмо икону празника, отац нам показа и друге, уведе нас у трпезарију где су столови већ били распремљени од јутрошње трпезе, и уз извињење да се братија сад одмара, понуди нас да, ако желимо, може да нам се постави да се послужимо. Одбисмо из пристојности, мада не сви и не радо, а онда, некако се то збило, отпевасмо заједно песму коју отац започео: "Тамо далеко". И тако нас отац испрати до порте и кад пролазисмо поново поред олтарске апсиде, он нас заустави да се фотографишемо. Иначе, о. Атанасије је најактивнији од свих светогорских монаха на свим друштвеним мрежама. Он је први преносио у лајву литургију панигира манастира Велике Лавре, има свој "бренд" на мрежама "Глас Каруље", а захваљујући њему саграђен је овај за каруљске услове импозантан објекат, што је, обзиром на његову позицију, захтевало натчовечанске напоре свих који су деведесетих година прошлог века у изградњи учествовали.
9.
Скоро пет година је прошло откад сам се пео овим стрмим степеницама и стазом ка келији посвећеној Светим Арханђелима где живе наши пустињаци, Срби. Пет година сам старији и потпуно сам неприпремљен за телесне напоре. Плућа пумпају као мех, откуцаје срца у грлу осећам, ноге су од олова, једва стопала са степеника на степеник подижем. Правим чешће паузе и чим пумпе пређу у режим нормалног рада, настављам узбрдо даље.
И поред свега, нисам слеп на лепоту која се распростире преда мном, пружајући ми утеху и уливајући ми нову снагу за предстојеће кораке.
10.
Прелаз до Архангела који је се раније састојао само од гвоздених шипова забијених у стену сада је олакшан додавањем бетонираних испуста на месту шипова и ужета за стену везаног и осигураног да се ходочасник са већом сигурношћу и мањим страхом пребаци преко ове природне препреке, тј празнине над амбисом до другог дела стазе која се одатле, уска, наставља, све до импровизоване улазне капије и стрмог степеништа низбрдо који је прилепљено уз келијицу и саму црквицу Светим Архангелима посвећену.
Сређени прелаз је плод труда оца Нифонта који у последње две године борави на овом суровом месту, чувајући келију где је до пре две године пуних седамнаест година све време боравио о. Давид, сада на привременом раду у иностранству, односно труду савлађивања кинеског језика и упознавању њихове културе и људи, што сигурно није случајно, већ је последица призива одозго, што, наравно, о. Давид, сигурно неће отворено признати, јер се о таквим стварима из смирења не говори.
Отац Нифонт је онај монах који је унутар гостпримнице примио Мела Гибсона и показао му на делу како живе и подвизавају светогорски пустињаци.
Иако се чини да се простор ове келије није битно променио, мени као неком ко је овде боравио пре скоро пет година није промакло да све делује некако уредније, затегнутије. Чак су и цеви за довод воде већег промера, количина посуђа, књига, икона и ситних ствари је иста, али као да је сваки предмет нашао своје право место и ту се угнездио.
Послужени бисмо чајем и кафом, Живан извуче из ранца своје резерве домаће ракије да се, ко жели, мало окрепи пред даље напоре, и започесмо причу о потреби обнове и доградње саме келије. О. Нифонт овде тихује две године и већ је на измаку снага у борби са свим искушењима које боравак у најсуровијим условима за подвизавање са собом носи. Сви долазимо до спознаје о величини подвига о. Давида и његових седамнаест година у овој келији. Не изговорамо то гласно, нити имамо намеру да поредимо монахе, јер сваком Бог дарује снагу и моћ колико може да издржи и по својим телесним моћима, али и ми који овде боравимо највише сат времена, бивамо свесни величине подвига бивања макар и на неко време на овом месту, обзиром на количину влаге, немогућност да се она избегне у зимским месецима у келијама, борбе са животињицама које би да изгрицкају и оно мало хране које монасима достављају релативно ретки ходочасници који допру довде, борбе са собом, демонима и свакаквим другим чудима.
И овде отпевасмо тропаре Архангелима и Светом Сави, расподелисмо храну, олакшасмо ранце, Утом и о. Давид спреман изниче однекуд из својих избица, спреман да се сјури до о. Атанасија да би се одазвао како приличи као гост на прослави патрона Келије посвећене нашем највећем светитељу.
И опет фотографије, и опет растанак до неког следећег виђења са о. Давидом и на моје речи да ће о. Ивана колико већ сутра отпустити из болнице, он узврати са "Стварно!?" и искрено обрадован, истрча уз степенице, да би се који секунд опет трчећи вратио, стављајући заборављену монашку капу на главу која му остаде у гостопримници.
А ми заједно са оцем Нифонтом се запутисмо пут Климеја, јер ће се он пар дана код њих задржати, јер је сува и за колико-толико нормално бивање у њој била овде у Архангелима у овом периоду године оспособљена само једна келијица. А њих је наших двојица - од тројице монаха на Каруљи - везано за Архангелску келију, док је о. Макарије остао на ктиторској слави манастира Хиландар, чије се озрачје осећа и овде на Каруљи интензивно, без обзира што смо физички удаљени од те наше највеће заједничке куће у којој Света Тројица и Мајка Божија и Свети отац Сава и сви српски светитељи станују.
ТОК СВЕСТИ (РОМАН-ПОТОЧИЋ) ПУТЕМ ОД КЕЛИЈЕ АРХАНГЕЛА ДО КЕЛИЈЕ БЛАГОВЕСТИ
...Што ми овај ранац није лакши!? А пола хране за пустињаке остависмо оцима Нифонту и Давиду. И за шта ми служе ови планинарски штапови са Тему-а, максимално извучени? Кратки су мени они нешто, изгледа да су прављени за домаће тржиште.
Чини ми се да раније није било оволико окука, ни да је стаза била овако уска и стрма. Уффф! Срце ми је у грлу...Лева нога, десни штап, десна нога, леви штап.... Господе Исусе Христе, помилуј...Господе Исусе.... Исусе мој.... Немам снаге ни молитву да изговорим.... Следећи пут на Свету Гору монасима носим само нудле и супе у кесицама ... Пумпај, пумпај, срце ми у ушима, само свој дах чујем ... И где су сви нестали? А сад и муле за нама!? И шта овај њихов гонич каже: "Ајде!!!" Примило се турско и у грчком језику... Господе... Ево Ненада, чека последњег Мохиканца... Он сад иде на зачеље... Мокар сам, гола вода са мене низ леђа и груди слива се у потоцима...Свака част пустињацима. Колико влаге! Само их Бог овде држи везане за овај камен. Чуо сам да су ове бобице на кактусима јестиве. А како је леп и велики њихов жбун!!! Како да се успнем сад уз ову стенчугу и колико још има до циља...Изнад мене је само стрма стена и небо. А и сумрак пада... Ако падне мрак, постаћемо плен шакала. Мене ће првог, овако округлог, са стомаком који прави баланс ранцу.... Стижем екипу. Браво за мене! Наравно да их стижем зато што стоје и одмарају. Вода из флашица клокоће низ грла. Идемо, идемо...
11.
Ево и келије Благовести. Велика, лепа сређена, са металним степеништем и металним рукохватима. Иза угла изнад налази се отвор пећине где се подвизавао преподобни старац Јосиф Исихаста. У њој је победио демона блуда тако што је скочио на њега и придавио га, онако ниског, чекињастог и смрдљивог, Исусовим именом. Застасмо на улазу пећине и направисмо фотографију. Нисам залазио дубоко из бојазни да се од светитеља савладани демон не појави поново из неке пукотине и заскочи ме, а ја да се рвем са њим не умем.
Уз пећину од келије где је живео чувени светогорски појац слепи Доситеј остао је само озидани димњак да отвором за ложење при дну.
12.
Отвара се пред нама долина Катунакије са келијама у њој и обронцима наспрам нас. Сад стаза води низбрдо и штапови служе као кочнице. Лакше је за пешачење док се мишићи на ногама не побуне.
Кроз улазну капију ступамо у простор келије где су све фасаде зградица свеже офарбане, унутра све делује уредно, као под конац. Испред нас се појављује млади послушник - искушеник и зове нас на послужење ратлуком и водом по традиционалном обичају светогорског гостољубља. Није ред да га одбијемо, иако смо већ надомак циља. У гостопримници су на зидовима огромне фотографије и иконе грчких новопројављених светитеља и стараца и ја тек тад, јер сам у Катунакији први пут, схватам да се налазимо на месту где је живео и деценијама се подвизавао преподобни старац Јефрем Катунакијски. На жалост, јер није време, не могадосмо да целивамо његову као восак или ћилибар жуту лобању.
Излазимо на велику двокрилну капију саграђену од жутог лима са стилизованим двоглавим орлом и све ме то по духу на тренутак пребацује у манастир Тумане код оца архимандрита Димитрија Плећевића, нашег суграђанина. Новоградња за ново време.
13.
Неприметно се гаси ватромет боја над морем у даљини кад се гледа са горње терасе архондарикија келије Климеја. Користим дневну светлост да распоредим цедуљице са именима и прилозима које ми доставише пријатељи за то заинтересовани да би се на овом најсветијем месту монаси чиста срца и за њих помолили.
По висини прилога предњачи наша пријатељица Снежана тако да очекујем да ће је монаси ове келије прогласити за ктитора - највећег дародавца (за скромне услове светогорских келија) као што су то били наши великаши, краљеви,кнезови и деспоти, султаније нашег порекла, а у новије време и председници (сиц!) кад су литрима сребра и златним сасудама и другим благом даривали светогорске манастире.
На спрату је и полица са рукодељем монаха светогорске пустиње где за сваког дародавца по њиховим изговореним и неизговореним жељама одабрах бројанице, крстиће, наруквице, кутије са мирисним тамјаном...
Остајем у том простору одједном само ја уз светлост висеће лампе са флуоросцентним светлом. Задржах се још десетак минута у одабиру одговарајућих ситница за даривање, оставих накнаду за рукодеља и спустих се низ степенице у приземље - просторију која служи као припрата црквице и ходник према три собе где монаси Климеја примају госте. Кратка вечерња служба из цркве на грчком треперила је у ваздуху заједно са горућим стоним кандилима испред икона Богородице и светитеља и петролејки окачених по зидовима соба.
Овде живе и за свет се моле петорица монаха, а један од њих је старчић од деведесет година који не устаје из кревета и о коме се брине његов млађи сакелејник. Са нама разговара о. Василије који разуме и енглески и руски, отац чији је снимак вештог верања по светогорским гудурама постао виралан на друштвеним мрежама.
После вечерње иде вечерња трпеза у трпезарији изван архондарикија. Постављено је било осам или девет тањира са шпагетама или пасуљем са салатом од свежег купуса или зелене салате и уз сваки лимени тањир је тањирић са парчетом сира, затим две корпице овде умешеног и исеченог светогорског хлеба чија корица, чини ми се, вруска и пуца од чисте енергије и укуса, а ту су и два лимена бокала пуних ледене воде и уз сваки тањир такође пуне лимене чаше. Светлост у просторији дају три воштане свеће постављене средином трпезаријског стола.
Свих осам порција, сем хлеба, нас шесторица смо појели у тишини. Прекинуо нас је само монах - трпезар на средини обеда да нам каже на енглеском да посуђе оставимо како смо затекли, oн ће да га однесе до кухиње да их опере.
Повукосмо се у своје собе. Четворица спавају у једној, Живан у другој, о. Нифонт у трећој. Још сат времена бесмо будни после вечерње припреме за спавање и коришћења импровизованог тоалета зиданог гас блоковима без врата са керамичким шољом над јамом, са водокотлићем који се напаја водом из голих ПВЦ цеви развучених дуж зида тоалета, пречника ипак већих него оних на Каруљи. Умивање близу тоалета је на отвореном из сличног система цеви и чесмом над бетонским коритом. Ко је желео да се тушира, могао је то учинити испод туша у суседној просторији до тоалета, али леденом водом. Такво подвизавање у јануару на Светог Саву смо овај пут прескочили.
Разговор испод светлости петролејске лампе је текао са повременим застојима, те је Ненад већ око осам увече по грчком времену - сат времена унапред од нашег - утулио пламен петролејке, те сам при светлости лампе мобилног телефона дописао на цедуљче имена која су у међувремену преко месенџера стигла од Ружице, којој је у свету док је био кумовао отац Климент, joш један Србин, бивши каруљски подвижник, сад сабрат хиландарски који је сопственим трудом обновио једну келију у непосредној близини Каруљског ува, специфичног отвора у стенама унутрашње каруљске пустиње која заиста личи на уво. Преко Вибера Весна ми прослеђује поруку нашег духовног оца у којој он моли да се сва његова духовна деца помоле за његовог биолошког сина Арона у тридесетим годинама, који се после јаког епилептичног напада није пробудио, а кога је отац добио у браку као и две кћерке пре него што је напустио свет и почео да живи у монашком подвигу. Исписах цедуљче и отидох да га оставим уз стоно кандило поред Богородичине иконе у припрати. Прођох између топле пећи бубњаре чији чункови као димоводни канали пролажаху и дуж таванице собе у којој је спремасмо да утонемо у сан и већ постављених пет столица поређаних једна иза друге које ће заузети монаси око поноћи и до четири сата у седећем положају се молити за читав свет и за оне потребите чија смо им имена оставили, у тишини, безгласно, уроњени и погружени умом у своја срца, понављајући Исусово име да помилује Господ њих, нас и сав свет и сву Своју творевину.
Чудно је осећање и сазнање са којим тонеш испод грубог ћебета у сан: у свету, ван Свете Горе знаш да се овде целе ноћи по свој Светој Гори, по манастирима, скитовима, келијама, пећинама за спасење твоје и целога света моле неки људи, а овде, у Катунакији, у келији Климеја, они су одмах ту, иза затворених врата, као неуморни стражари који нас чувају од насртаја побеснелих светских стихија и демонских сила, а ти њих и те молитве уопште не чујеш и спаваш као дете у очевом крилу или беба у мајчином загрљају.
У пола пет кад сам изашао из собе на умивање, све столице су биле празне, сем једне где се на бројанице још увек молио наш о. Нифонт и би ми криво што га узнемиравам при крају молитвеног правила, светлећи лампом испред својих ногу, пригушујући светло дланом. да не бих пробудио још и остале ходочаснике, јер је излазак из келије планиран пред свитање око петнаест до шест, када крећемо стазама пешице према Скиту Свете Ане, Новом Скиту и манастиру Светог Павла.
На телу осећах на ножним прстима и са унутрашње стране лактова свраб од уједа ситних животињица - стеница које не волим још од 2019. године од преноћишта у Скиту Свете Ане и у Великој Лаври кад је на Светој Гори у појединим конацима била њихова најезда, поготово од ходочасника који су освајали врх Атоса и одатле их у конаке на себи пренели. Кад ме већ нису начели шакали и демони, макар да пустим стенице да ми се крви напију и тај сам свраб још дуго осећао по доласку кући, али их пренео нисам, јер су све ствари искусно од стране моје супруге Весне завршиле у веш машини на најјачем искувавању.
Опростимо се са о. Нифонтом, знајући да за нас имамо још једног молитвеника, уз наше обећање да и ми њега у нашим молитвама, онда кад се будемо као нешто молили, нећемо заборавити. Остала братија је одмарала заслуженим сном.
14.
Стаза од Климеја до скита Свете Ане није толико стрма ни кад се њоме иде и узбрдо и низбрдо, нити захтева посебне напоре, поготово што су нам ранци испражњени од хране за монахе.
Кад смо кренули, био је још увек мркли мрак, те нас је изненадила ранојутарња поворка мула чије су се очи искриле од наших лампи и чеоних батерија које је понеко имао и са њиховим гоничем са већ стандардним узвиком " 'Ајде!!!" кад оне застадоше, осетивши наше присуство.
Из детињства памтим како сам виђао, враћајући се из основне школе, два дечака близанца неку годину од мене старија, рецимо да су били седми или осми разред, онако изџигљала, незграпна како су после школе из одељења за децу са сметњама у развоју ишла тротоаром са друге стране улице према аутобуском стајалишту да сачекају аутобус за повратак кући у село Горња Трешњевица, и то један за другим на растојању од двадесетак метара, обучени у неке старомодне капутиће, а за њима је, такође на растојању од тих двадесетак метара, ишла њихова мајка са плетеним корпом у руци. Звали смо их Такиша и Јакиша, а име њихове мајке нисмо знали.
Отприлике на истом растојању ишли смо остатак групе и Батица и ја управо се њих присећајући, а нашу Мајку везану за овај Врт и ове светогорске стазе нисмо за нама видели, ваљда зато што још није свануло.
Али ускоро бејаше и то свитање на Светој Гори и роди се још једно јутро на свету умивено сузама монаха.
И бејаше тај пут до скита лак као да крила архангелска имадосмо.
15.
У скиту Свете Ане прво стрчах низ степенице до сада још уређенијег простора купаоница од оног онаквог каквог га имам у сећању из 2018. године када смо у скиту и преспавали, а који је сада имао једино једну слободну и незакључану туш кабину која је служила и као тоалет. Из џепа ископах папирне марамице, одврнух славину на лавабоу, извукох пар комада из паковања да бих скинуо наслаге црвенкастог блата са ђонова планинарских чизама које су се одлично показале и после пет година од последњег коришћења.
Остала екипа у претпростору испред припрате цркве већ се служила ратлуком и водом и исписивала имена на припремљеним празним цедуљицама које су биле спаковане на пулту уз преграде са свећама разних величина и кутијом са уским прорезом за убацивање прилога. На улазу у припрату појави се монах и ми дођосмо за њим у унутрашњост полумрачне цркве где се још увек осећао тамјан од завршене јутарње службе.
Целивасмо прво централну икону Богородичине мајке са Маријом као дететом у њеном крилу, а преко пута кивот у коме се чува стопало Христове баке. Од монаха по целивању добисмо пластифицирану икону свете Ане.
А кад за све нас отворише продавницу, заронимо у богатство њеног садржаја и нађосмо у њој све што нам је потребно. Мени овога пута у центру пажње беху бројанице свих врста, дебљина и каквога и израде и свака је са своје позиције качења немо позивала по имену своје будуће власнике: " Ја сам Снежанина, Јеленина, Јованова, Урошева, Бојанина, Лазарева, Петрова, Машина, Мињина, Срећкова."
"А ви, лепоте Божије !?"
" Ми смо Веснине!"
У костурници међу стотинама изложених лобања монаха са страхопоштовањем целивасмо ону на којој беше исписано име Мине Црногорца и година његовог упокојења 1916. То је лобања старца из наших крајева светог живота који се подвизавао у овом скиту, а код кога се исповедао и сам Свети Нектарије, митрополит пентапољски и чудотворац егински.
Изађосмо из скита на споредни излаз и запутисмо се даље стазом ка манастиру светог Павла. У Ненаду је прорадио истраживачки дух и колико већ на излазу је погледом, а и пентрањем по зараслим стазама покушавао да лоцира и пронађе улаз пећине у којој се подвизавао Јаков Разбојник, један од новијих подвижника описаних у литератури о светогорским старцима, а који је припадао братству овог скита. Испесмо се сви заједно, оставивши ранце уз стазу и до једног малог отвора у стени где је стајао ковчег са разним стварима које у њој одлагаху ходочасници који се релативно ретко испењу и овде, јер је приступ до ње био прилично захтеван, стрм и напоран тако да се Батица прилично тргнуо када сам за њим, у напору, подригнуо из свег гласа, не могавши се уздржати, на шта је он узвратио: "Ја мислио - демон!"
Демон и јесте био, демон чревоугодија које ја реших да одбацим баш на овом месту да се пати у сувим и безводним местима, као што и јеванђеља веле.
Не пропустимо да посетимо и гроб преподобног старца Јосифа Исихасте где такође брзински исписасмо имена за помињање и где ја уз надгробну плочу на коленима, уз пожуривање Ненадово због бојазни да не закаснимо на брод, произнесох једну брзу, интензивну молитву за све оне којима је у том тренутку помоћ била потребна хитна, а и за себе да ми старац од Бога измоли дар да само мрву свог умећа и дара писања и чувања благодати пренесе у речи које бих ја остављао као траг и сведочанство реалног и животворног Божијег присуства и у времену и у простору кога сада живимо и са ближњима делимо.
И корак по корак- 13 хиљада укупно - и односно после 13,9 пређених километара, како ми показа мобилна апликација Samsung Health избисмо на главни друм према манастиру светог Павла уз чије пристаниште као да је изграђено огромно стовариште грађевинског материјала. Цео простор између мора и манастирског простора личио је на огромно градилиште где су грађевинске машине, булдозери и ровокопачи почели да окрећу и подижу своје кашике већ од раног јутра.
Поред нас из правца манастира прође прилично нов и модеран минибус у смеру ка пристаништу, те ми погледасмо на сат и видесмо да времена имамо толико само за једну брзу посету унутар новоизграђених манастирских зидина које служаху и као потпорни зидови и који самом манастиру даваху онај монументалан изглед кад се он из трајекта, са мора посматра и фотографише од стране знатижељних и увек на сензације разних врста осетљивих ходочасника.
У повратку застадосмо само до параклиса посвећеног султанији Мари Бранковић на месту где ју је Богородица зауставила строгим узвиком : "Стамата!" и где је она Дарове мудраца: злато, тамјан и смирну предала тадашњој братији на руке на вечно чување на сигурном тлу под окриљем Мајке Божије.
На пристаништу се пресвукох у још једино преостале суве ствари које стајаху на дну ранца, јер смо само ми и један монах стајали на пристаништу, чекајући да доплови брод из правца Каруље кога је са пристаништа лајвом на инстаграму са балкона исихастириона испраћао отац Атанасије машући у знак поздрава полобини своје братије по послушању послатих по разним пословима ван Каруље и гостима што се са панигира ка својим пребивалиштима назад враћају.
Брод стиже, укрцавамо се и после мог самувереног питања на грчком пошто је карта и одговора службеника када кретох према степеницама, не баш корпулентни Грк ме заустави раменом и оштрим погледом, јер ми још није уручио карте пошто сам му већ дао тражени новац, тако ме без речи пресече, а само што ми не каже: " Шта се ти овде код нас кур...иш?" Пусти Балканци, иако истим језиком не говоримо, по темпераменту се нимало не разликујемо.
ДРУГИ ИНТЕРМЕЦО
Део Веснине и моје преписке на Виберу на повратку бродом Аксион Естин ка Уранополису:
"Упокојио се Арон!!"
Веснина порука нашем духовном оцу од синоћ прослеђена и тек сад на броду прочитана:
" Оче Серафиме, Срећко је на Светој Гори, чим смо чули, дали смо да се чита за Арона... Примите наше саучешће!!"
" Нек сте благословени..."
"Еее, а ја га ставио за списак да га помињу за здравље. Али Бог зна, у Њему су сви живи..."
" Баш страда наш отац...."
"Gde ste sad?"
"Код Климеја сам оставио и на гробу св Јосифа Исихасте и у св. Ани. На броду за Уранополис..."
" Znači, idete kući..."
" Да ..."
"Какве сам ти само бројанице узео. Два-три комада...само за тебе. Лепота!!!"
"Викале су: узми ме за Весну! Хоћемо само код ње!!!"
"У Скиту Свете Ане..."
"Jesi li uzeo za Anetu i Snezu?"
"One sitne..."
" Нашао сам и за њих."
"Kad otprilike dolazite?"
" Šta da spremim da jedeš?"
"Сигурно веома касно...Можда и после поноћи."
" Чорбу од парадајза, неки кромпир, помфрит..."
"Dobro onda mogu da ti spremim i nesto mrsno."
"Може...мрсно."
ПОРУКА ЗА ОЦА:
"Драги оче Серафиме, Примите моје саучешће.
Оставио сам ваше и Ароново име да се моле монаси на Катунакији у келији Климеја, у Скиту Свете Ане, и у Новом Скиту, на гробу светог Јосифа Исихасте, Јутрос још нисам знао да се Арон упокојио. Али у Богу су сви живи и ако је за утеху, хоће га свети отац наш Сава ближе њему. С Богом и са надом у васкрсење и у вечни живот у Господу, поздравља вас ваше духовно чедо Срећко."
Одговор стиже сутрадан, у 03.59 сати:
"Хвала ти, драги мој."
Само најјаче монахе које то могу да издрже, Господ води ка Себи по најужој стази, поплочаној самим страдањима. Прво искушење провере трпљења кроз губитак звања због упитне исправности рукоположења у грчкој старокалендарској цркви, изрицање привремене забране свештенослужења док се не реши претходно питање, затим болест готово на смрт, а сад губитак сина. Бог Отац као да жели да га Себи уподоби тако да нашем оцу пружа прилику да осети како се Он осећао кад је и јединородног Сина Свог дао да би нас спасао и подарио нам живот вечни.
16.
Кад је старац Силуан поново развезао завежљај са својим рукодељем, ја нисам могао да одолим невеликој бројаници од сто ситних чворића за коју ми је непојмљиво како уопште може тако танка прстима да се изради и каква је вештина и рутина ту потребна.
" Посо кани?" упитах колико кошта ова бројаница.
" Додека!" Дванаест евра. Извукох из новчаника двадесет евра, а отац из неког унутрашњег џепа мантије пет као кусур. И ја се већ мислено опростих од остатка кусура и упола се окренух да се удаљим са новом бројаницом у левој руци кад он из још неког заџепка изброја још три метална новчића.
И као да сам "повукао ногу". Приђе група дечака и младића из Србије и са тихом причом једног од њих остатку групе ком старцу прилазе и ко је он и зашто ово продаје, започе брза трговина, јер бејасмо већ добрано надомак Уранополиса.
17.
У хиландарском метоху Каково нас дочекаше и испратише патке и магарци који би да нам изгризу пертле. Њихово крзнашце изнад очију је на додир неочекивано меко и спознах у том једном додиру да је то заиста благословено Божије створење.
18.
У Ставросу на паузи овог пута нема брзинског купања и излежавања на плажи пред повратак у Србију, али зато постоји пауза да се телесно окрепимо у ресторану са богатим порцијама лигњи, помфрита, салате за оне који посте, јер је среда и гиросе са и без прилога за оне који мрсе уз обавезно Митос пиво и за оне који посте и за оне који мрсе, јер Митос није пиво, него лек.
"Испоснички!"
"Aha...a sta to sečete nozem?"
" Γυρος."
"Е, 'ладно не мора ништа да спремаш, сит сам заиста...немој стварно..."
"Ja sam skuvala nama za ručak....supa i ispekla piletinu ....ali ono res,res,i stavila pecurke ....a za sutra se krcka sarma."
"Dok ti doklackaš htećeš ti malo supe...e i nema onaj miris."
"Gde ste sad?"
"Идемо ка Грчкој граници."
"A pa lepo..."
"Kad stižete, otprilike?"
...
"Ушли у Македонију..." 17.52
...Зззз....
"Dokle ste stigli?" 22.58
...Зззз...
"Ево нас у Орашцу ... Подгревај..." 23.59
19.
Молитвама Светога Саве и свих препододобних каруљских и свих светогорских пустињака, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас грешне!
20.
Молитвама Светога Саве
нека исчезну све црне мисли из главе.
