СОЗЕРЦАЊЕ

 Нама, 

 што смо исихасти

 тек кад заћутимо 

 силом

 тако што нам неко 

 преко уста

 длан- брану

 постави, 

 преостаје да 

 Бога иштемо,

 не Именом,

 већ грцајем само,

 плачем и сузама,

 итекако свесни 

 да нетварну Светлост

 ми нећемо срести, 

 ни овде, ни сада,

 а ни за живота.

Привилегија је то

правих пустињака

што од иступљења

из света и ума

ни себе немају, 

јер су срце своје

и све Христу дали.

И, ако га буде,

и њихов сусрет

бива тек бљесак,

за којим од тада

све до смрти плачу,

трудећи се да исти

у памћење врате, 

искусе поново,

да тим Огњем горе,

а остају ко су,

као што је 

Своја 

и Светлост

што  грли 

и са Њом

накратко 

у том бљеску

биваш

Онај Кога волиш.

Плачи, душо моја!

Сливајте се, сузе

к'о блудници оној

што  прашину таре

косом и сузама

Оном што оберучке

покајање прима.

Да и тебе позна

Христос по сузама

већ сада и овде, 

а не после смрти,

када нема тела

загрљај да прими,

љубав да узврати

Милостивом Богу, 

ни сузом, ни плачем,

јер-где ми је лице

да се суза слива?

А и после смрти

покајања нема!