УЗОРЕШИТЕЉНИЦА

Света великомученице 

Анастасијо,

Узорешитељнице,

одреши и мене

од уза гнева

што ми грло стежу,

туге нерадосне,

и гордости неке, 

самољубља слатког

што ми плућа шири;

смеха раздузданог

што ми блудне ватре

под појасом ложи;

меког равнодушја 

под чијим јорганом 

сва ми душа спава.

Заустави, 

Света 

Узорешитељнице,

воденицу мог ума

са чијег камена

бесмислено брашно

за бесквасни хлеб

поднебесју нудим.

Спали и тамнице,

решетке развали

унинија тешког

што ми не да уму 

да се кругом креће

око бескрај-срца

те пећине светле

у жудној потрази 

за пролазом неким 

ка јаслама, слами

где се и у мени

вечно у времену 

рађа то

Отроча младо,

Превјечниј Бог.

Привешћу мудраце

дух, душу и тело

Даре да дарују

Оном што се роди,

из Кога се роди

све што беше,

јесте

и све што ће бити.

Од свих својих дара

Младенцу приносим

и дах свој врели

прстиће да згрејем

Оном што се смеши

и мени јадноме,

јер ме препознаје

само сада када

без и једне узе

на себи везане

лице му принесем,

да се и ја мало

у пећини хладној

тим безубим смешком

бебе Христа згрејем.