ФАРИСЕЈ

Градим се цариником, 

а фарисеј сам 

у души, на делу.

"Хвала ти, Боже

што нисам као остали:

нит' грабим, 

нит' прељубу чиним,

нит' сам као онај 

што издалека стоји, 

што туђину и себи

вреће сребреницима пуни.

Ја постим и дајем:

не превише,

већ таман 

колико треба,

да и мени остане,

не дај Боже, зафали.

Погледај ме, Боже

види какав сам ти: 

праведан и леп,

сад кад уздигнух 

и главу и очи

к Небу,

где Те и не видим баш,

али нас научише

да одатле 

са престола мотриш,

све на кантар мериш

и сваком по заслузи

непристрасно враћаш.

Нисам ти ја

као онај тамо

што ти ни прићи 

не сме, 

што поглед 

с пода не подиже,

у прса се бије,

а не чујем одавде 

шта Те за себе моли."

И после молитве

изађоше из храма;

један на једну,

други на другу страну.

Фарисеј без сенке 

на путу којим хођаше,

а подне је одавно прошло.

Цариник спуштене главе

и даље пред себе гледајући,

а висок као кула 

на гори Сионској.