1.
Радионица Центра за креативни и уметнички лични развој је као нека црква у Светлој седмици, пресвлачи се у нове одежде, из тамно љубичастих у црвене и плаве, ставља на себе победничке ловорове венце, а сваки њен скривени кутак пун је цветних аранжмана у бојама распомамљеног пролећа. Њени чланови израњају из лазурних дубина својих интроспективних океана, једва чекајући да удахну ваздух слан од соли исплаканих суза у тајности. На зидовима радионице до сада су уредно били послагани француски кључеви, динамометри за мерење силе, микрометарски завртњеви и лењири са нонијусом, а на радним столовима бејаху стезачи са витлом између чијих хватаљки су јечали стихови и реченице песама и прича, док су оне биле свођене до својих идеалних мера, а са којих су скалпелом, мајсторски прецизно, уклањани сувишни делови, ма колико то болело њихове ауторе. Једино хронометар није радио, штоперица је била искључена у радно време радионице.
Наступило је пролећно спремање. Алати се замењују, а смисао и циљ и сврха постојања овог простора остају исти. Уносе се штафелаји са разапетим платнима, скицен блокови, оловке, угљен, дрвене бојице, гумице, зарезачи, пера, држаље, тушеви, маркери, пигменти, пастели, уљане, акварел и акрилне боје, даске за иконе, палете, тубе, кецеље, п
осуде за четкице, лакови, шпахтле, ножеви, рамови за завршене слике…
Широм се отварају шалони и прозорска крила и у радионицу се усељава сунце.
2.
Ја умем само да правим цртеже, скице. Речи су моје оловке, боје и четкице. За ову прилику нека платно буду моја сећања, мој живот. Моји модели су са овога и онога света. Стварам напољу, у природи. У радионицу доносим готове скице. А зарезач и гумица су у вашим рукама. Срца немам ништа сам да зарежем или обришем.
3.
Сваки уметник је сличан Творцу. Зато крећемо од првог дана. Од првог листа у блоку број 5.
ЛИСТ ПРВИ
И рече Бог: нека буде свјетлост. И би свјетлост...и би вече, и би јутро, дан први...
Нека буде сунчева кугла у раном јутру, меког бледо-ружичастог светла, да може да се у њу гледа широм отворених очију. Небо у позадини нека је мало јаче нијансе исте боје. Сунце се уздиже изнад Орашачког брда, а на балкону куће нека стоји дете које први пут чује безгласну музику сфера и позив да полети у непознато, у нежност и бистрину изнад ливада и брежуљака по којима пасу овчице од магле. Још не зна, не уме да се одазове. Боје су нове и трепере од слутње и чежње да оставе свој траг по чистој белини листа. Линије повучене графитом или дрвеним бојицама - по жељи - нека буду таласасте, благе. Све се тек рађа и некa има сласт првих искустава, невиност почетка.
ЛИСТ ДРУГИ
А свод назва Бог небо. И би вече и би јутро, дан други.
Нека буде небо пролећно и прво нека буде чисто и плаво. Насликати затим вунене облаке. Облаци нека буду чамци, нека буду ждрепци, нека буду кочије са четири коња белца, нека на седишту тих кочија буду дечак и девојчица, исти они што леже доле на земљи, на трави, на пољу пуним маслачака и белих рада, чије су очи пуне неба и истих тих облака.
Или нека буде љуто небо, све од црних, чудовишних облака, из којих излећу пламене стрелице, а дечак и девојчица се бацају на кревет и прекривају своје главе јастуцима, пре него што пукне гром одмах изнад крова куће у коју су утрчали неки минут пре него што је ниоткуда кренуло летње невреме.
Или нека из паперјастих облака падају пахуље цели зимски дан. Сутрадан небо нека је хладно-плаво, а сунце зубато, а снег и сметови толико високи да су прогутали читав свет.
ЛИСТ ТРЕЋИ
И пусти земља из себе траву, биље, што носи сјеме по својим врстама, и дрво које рађа род, у којем је сјеме његово по његовијем врстама. И видје Бог да је добро.
И би вече, и би јутро, дан трећи.
Нека буду деца на ливади уз обалу потока кога у недостатку праве реке назваше Врбичком реком. Јурцају по ливади, као да траже нешто, залете се, стану и ногом разгрћу бокор младих коприва, сагињу се, те дозивају једно друго из свег гласа, ако су нашли то што траже: “Ево их!” Затим као пчелице, њих шесторо, поређају се у круг и крену да зује сви у глас: “Ја ћу ове беле...” , “Ја сам мислила ту да уберем”, “Пусти, ове су моје, иди ти тамо код Слађе... код ње их има више…” И кроз пет минута свако дете у својим ручицама има по букет љубичица од тамно плавих или светло љубичастих и белих цветова, а ту и тамо провири из букета неки црвено-розикасти цвет дивље, самоникле детелине.
Један дечак са наочарима на врх носа има два букета у рукама, иде на крај ливаде ка земљаној стази и прилази инвалидским колицима у којима седи девојчица, мало старија од њих и један букет јој приноси лицу да га помирише и спушта га у њене руке. Испред колица лежи бели пас Шарко са три-четири црне пеге на леђима и две око очију, подиже главу, зевну, облизну се и спусти је поново на стопала девојчице којој је име Светлана, не скидајући поглед са њеног лица, сем кад му нека досадна буба прозуји изнад њушке и када покуша да је отера наглим трзајем главе.
ЛИСТ ЧЕТВРТИ
И створи Бог два видјела велика: видјело веће да управља даном и видјело мање да управља ноћу, и звијезде...
И видје Бог да је добро.
И би вече и би јутро, дан четврти.
Поступак за лечење увећане штитне жлезде код деце.
Одлазити седам дана свако јутро на обалу потока заједно са мајком, никако сам, изабрати три пута по два пљосната белутка, потопити их у воду, прислонити их уз врат са једне и друге стране и држати их тако док не умине пријатна хладноћа из њих и пресели се на места где бујају жлезде, те их затим један за другим бацати на начин како се бацају и праве “жабице” тако да два до три пута одскоче од површине воде пре неко што потону у “вир”, односно вештачки створену брану од балвана, глине ископане из обале и наслаганог камења за стварање једног малог језерцета из кога се црпи вода за башту изнад.То чинити уз речи бајалице која иде отприлике овако: “Како овај камен, тако ову болест нека вода носи!”
Рецепт преписан од тетке Дане из Брезовца.
Рецепт за ноћ.
Увече кад се небо изнад Врбице окити звездама стати, босоног, у пиџами, на росну траву у дворишту поред старог стабла шљиве, подићи главу и пустити да мајка равномерним покретима палчева масира врат до бола, уз њен шапат праћен уздизањем погледа ка небу, ка звезди имењакињи, док својом упорном молитвом не изазове нови распоред и размену између Божијих твари: “Жлезде у звезде, звезде у жлезде!”
И жлезде, немајући куд, морају да крену горе високо, у ноћно небо, на место звезда, а оне силазе доле на земљу и усељавају се заувек у крвоток једног дечака који се од тада још није вратио из космичких пространстава.
Бајалица баба Десе из Врбице.
ЛИСТ ПЕТИ
Потом рече Бог: нека врве по води живе душе, и птице нека лете изнад земље под свод небески...
И би вече и би јутро, дан пети.
Нека земља пусти из себе душе живе по врстама њиховијем, стоку и ситне животиње и звијери земаљске по врстама њиховијем. И би тако.
Корито потока није широко и вода није дубока. Може се прећи са једне на другу страну скачући са камена на камен, а да се не оквасиш. Вода је чиста и бистра и испод камена, кад га помераш, по виру се разбеже рибице, не веће од дечијег длана, врлудајући лево-десно. Али деца имају сито за просејавање брашна и њиме понека рибица бива уловљена и пребачена у велику стаклену теглу пуну воде са истог потока. Оне никад не дочекају следећи дан кад теглу однесу кући, јер угину и онда се прави сахрана тако што се ископа мала рупа на месту дворишта где је најмекша земља, положи се у гроб угинула рибица, прекрије земљом и изнад хумчице се пободе крст од шљивиних гранчица.
Дечаци воле да загазе дубље, вода им допире и кваси заврнуте ногавице до колена. Ако се мало дуже задрже у виру, на листовима им се закаче пијавице. Кад изађу на обалу најстарија међу девојчицама којој је име Ивана одлепљује их од коже и са гађењем их враћа у воду. На Сретеновим и Ацикиним ногама остају мали крвави ожиљци.
Или нека буду два мачета и један пас. Мачићи нека се зову Пера и Лаза, а пас Жућа. Нека буде ноћ и нека мајка и стрина чекају нас децу после друге школске смене у паркићу код Партизанског гробља. Већ је ноћ, пут је макадамски и земљане стазе преко њива су пуне бара и блата, па се њима једино може ићи кад се осветле батеријским лампама. На светлу тих истих батеријских лампи светле флуоресцентним сјајем још два пара мачјих и један пар псећих очију. Од Партизанског гробља до наших кућа има око двадесетак минута хода. Напред иде Жућа, за њим стрина, мајка, Ивана, ја, а за нама, штитећи одступницу, Пера и Лаза. Сутрадан, кад кренемо у школу иста екипа нас испраћа са врха полеглог стабла старе кајсије: Жућа у средини, кевћући, са телохранитељима са стране који лижу своја крзна и шапе, незаинтересовани за околни свет.
Или нека буду два коња, бели и риђи, Брња и Кидран. Један од њих, обично Кидран, јер је живахнији и млађи, упрегнут је у чезе. Дизгине држи мој старији брат од стрица Сретен. Удобно се смештамо у широко тапацирано седиште, а између мене и њега седи и моја најстарија сестра од стрица Светлана, Срејина рођена сестра, сва срећна, јер је ово ретка прилика да њој, која болује од церебралне парализе и не може да хода, допусте да са нама без надзора и помоћи стрине Смиљане крене у вожњу чезама старим путем за Тополу, и то све до Липовца.
“Штурм, Бабец!” у један глас, загрцнути од радости повикасмо брат и ја реплику из омиљене дечје серије са Славком Штимцем у главној улози. Цеца је само цикнула и ми полетесмо у залазак сунца, док су испод копита прштали каменчићи од мермера, јер ми наше колске путеве мермером насипамо.
ЛИСТ ШЕСТИ
И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их...
Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро бјеше веома. И би вече и би јутро, дан шести...
И рече Господ: није добро да је човјек сам; да му начиним друга према њему...
У пролеће 2003. године изливам на хартију свој чемер и јад уобликован у молитву Господу у којој тражим да ме под своје узме и друга животног да ми дарује, јер сам се тотално изгубио и у лаком пролећном ваздуху главом налетао на невидљиве зидове од којих су ми мисли биле скроз збркане.
У лето исте године, на дан празника светих апостола Петра и Павла у још недовршеном храму који ће њима бити посвећен видим добро позната драга женска лица која још од бомбардовања и бежаније из Београда нисам видео. Заједно смо деведесетих година у хору цркве св. Александра Невског Бога славили. Ни тад, као ни претходних десет година од тренутка кад смо се први пут у животу срели на Источној капији Београда, нисам препознао ни спознао да је међу њима и моја будућа жена. А ја сам је попео на горњу палубу - осматрачницу лађе цркве светог Александра Невског са које смо испочетка сви ми викали на народ у броду, свештенике на прамцу и на самог Кормилара, јер нам се све чинило да је копно близу, док се нисмо гласовима ускладили и постали као многоглави и многоочити херувими, коначно свесни да Бог није глув.
Већ после Петровдана препознавање почиње: изнад певнице у цркви манастира Венчац у Брезовцу у августу те 2003. године почеше Веснин и мој глас да се испитивачки врте један око другог, додирују неспретно и прилично бојажљиво алтовским и бас-баритонским прстима, па коначно да се грле и стапају несливено, неразлучно, недељиво у радости спознаје да се одувек, од искона знају, а да су тек сад, овако заједно, цели.
По послушању и по благим молитвама оца Илариона Ђурице које са врха Венчаца лако узлазе до Божјих ушију, Весна почиње да пази на мене и о мени да се (себе) брине.
У току зиме почетком 2004. године обмотава ме целог у шал топлог гласа свог; у крило ми просипа клупко духовних књига из којих се размотавају шарене нити мудрости од којих ми плете брзо и вешто, као да су то чворови бројанице, још један шал да у њега и душу увијем. Њој од истих нити, само у бојама моје љубави, заузврат плетем пелерину какву дотад није имала и на којој ће јој и анђели позавидети.
Почетком августа исте године читав њен унутрашњи свет који има одраз у спољњем у виду појма „моја собица“ сели се у моје окружење, свет оивичен зидовима са којих из икона светле многи светитељи, Господ Исус Христос, Мајка Божја, Света Тројица (неке су „каширане“ њеном руком). Да, од првог августа, на дан помена светог Деспота Стефана Лазаревића и мати му Евгеније и преподобног Серафима Саровског Весна постаје радост моја, а свети Серафим бди иконом и честицом свога тела над нашим браком, док ми подупрти и његовим благим молитвама, као лоза виноградска, обавијајући се једно око другог, а чувајући невидљиво средиште, растемо у висину.
Зато на листу шестом брзим и оштрим потезима угљеном скицирати нас двоје испод високе старе липе, док је иза нас једнобродна црква посвећена Светим Арханђелима. Моја лева рука је, по обичају, пребачена преко рамена претходно мало на силу привученог брачног другара који ни дан данас не воли да се фотографише, а камоли да се црта или слика.
ЛИСТ СЕДМИ
И сврши Бог до седмога дана дјела своја која учини, и почину у седми дан од свијех дјела својих, која учини;
И благослови Бог седми дан, и посвети га, јер у тај дан почину од дјела својих...
Молитве су моја деца.
Прва, најстарија молитва је дечак у панталонама које имају рупице на коленима. Он се диви другим дечацима који умеју да ходају на рукама. Он то не уме, али уме да плаче најгласније у крају кад га мама истуче. Воли да чачка нос, грицка нокте и бежи од куће. Осетљив је на мирисе цвећа и трава од којих му се зацрвени носић, очи напуне сузама, па онда плаче и кад га мама не истуче. Још увек се нада да ће му неко, неко издалека, једног дана, донети змаја, оног змаја којим се лети изнад брда, река, долина и градова, изнад целог света.
Други дечак је стално у прашини, на бициклу или на дрвету. Кад је на бициклу троточкашу воли, као и старији брат, да побегне од куће, да се скотрља низ стрме улице са Брда до улица у Граду. Њима се самостално вози по први пут у животу између огромних аутомобила (а они трубе ли, трубе) само да би стигао до једног лепог, шареног излога у коме по шиницама, између кућица и дрвећа, преко мостића, кроз ливадице и њивице, укруг путује воз-играчка. А мој дечко, моја молитвица чека да тај воз нарасте, исправи шине, прими га у вагон прве, друге или треће класе и однесе га у крајеве где балони у златној светлости падају са неба и говоре како је тамо горе лепо и како је само потребно да се он успење на неког од њих, а онда ће они поново горе, у златну светлост, са њим заједно.
Најмлађе дете још гуче у колевци. Моја девојчица црном својим окицама чуди се свакој сенци и сваком зраку светлости што плеше по таваници изнад колевке. Она ће за неки месец прећи у креветић по коме ће шутирати меду и зеку и из кога ће демонстративно на под бацити звечку, јер звечка није за њу, за њу је оловка, бојица којом ће, кад напуни три године по зиду собе цртати и бојити рибице, јер је она паметно и напредно дете. Она зна ко је Риба, ко је Јагње, ко је Мајка и ко Отац.
(Јагње ће покушавати да наслика касније, по небу своје душе. Оно ће, кад Га буде коначно довршила, одскакутати по другим небесима и по другим ливадама. Вратиће се под њене топле дланове после дугог дозивања и врелих суза, али Оца и Мајку насликати неће, јер шта ако се они узму под руке и оду тако далеко да их она неће моћи ни врелим сузама дозвати? А како и да их слика кад су и онако душевна небеса тесно платно за њихове портрете?)
април 1997. године
ЛИСТ ОСМИ
Довршити скицу, цртеж, слику у осми, незалазни дан.
Насликати Тајну вечеру својим стилом, својим сопственим рукама и бојама, својом техником.
Или израдити скицу за икону Празника Васкрсења Христовог где је рука Адамова коју Господ наш Исус Христос извлачи из дубине Ада истовремено и наша рука и где је Адамово лице-наше лице.
Уочи Недеље мироносица,
2024.-ог пролећа Господњег
