JEДНA УРАМЉЕНА СКИЦA О ЉУБАВИ ИЗ БЛОКА БРОЈ 5 ЗА РАДИОНИЦУ У НОВОМ РУХУ

 

JEДНA УРАМЉЕНА СКИЦA О ЉУБАВИ

 ИЗ БЛОКА БРОЈ 5 

ЗА РАДИОНИЦУ У НОВОМ РУХУ

1.

Радионица Центра за креативни и уметнички лични развој је као нека црква у Светлој седмици, пресвлачи се у нове одежде, из  тамно љубичастих у црвене и плаве, ставља на себе победничке ловорове венце, а сваки њен скривени кутак пун је цветних аранжмана у бојама распомамљеног пролећа. Њени чланови израњају из лазурних дубина својих интроспективних океана, једва чекајући да удахну ваздух слан од соли исплаканих суза у тајности. На зидовима радионице до сада су уредно били послагани француски кључеви, динамометри за мерење силе, микрометарски завртњеви и лењири са нонијусом, а на радним столовима бејаху стезачи са витлом између чијих хватаљки су јечали стихови и реченице песама и прича,  док су оне биле  свођене до својих идеалних мера, а са којих су скалпелом, мајсторски прецизно, уклањани сувишни делови, ма колико то болело њихове ауторе. Једино хронометар није радио, штоперица је била искључена у радно време радионице. 

Наступило је пролећно спремање. Алати се замењују, а смисао и циљ и сврха постојања овог простора остају исти. Уносе се штафелаји са разапетим платнима, скицен блокови, оловке, угљен, дрвене бојице, гумице, зарезачи, пера, држаље, тушеви,  маркери, пигменти, пастели, уљане, акварел и акрилне боје, даске за иконе, палете, тубе, кецеље, посуде за четкице, лакови, шпахтле, ножеви, рамови за завршене слике…

Радионица је лепа у новом руху на нов начин. Једино што је преживело размештај и остало некако скривено јесу стезачи где је на једном од њих аутор приче међу првима између хватаљки углавио ову своју причу и она је после интервенције са “операционог” стола искочила згодна, мршава и витка, спремна да се увуче у ронилачку опрему и поново урони у средоземна и јужна мора - пуних, хируршком интервенцијом на идеалну меру извајаних груди. 

2.

Још не умем правим бојама да сликам. Опробавам се у цртежу, невешто само скице стварам. Речи су моје оловке, четкице и боје. Моји модели су са овога и онога света. За ову прилику нека платно буду моја сећања, мој живот. Стварам напољу, у природи. У радионицу донећу готову скицу. А зарезач и гумица су у вашим рукама. Срца немам ништа сам да зарежем или обришем. А мораћу и то да научим. Волео бих да ми макар оквир буде шарен и моћан тако и толико да одмах привуче поглед ка себи и раду унутар себе, а на зиду радионице која већ сва бојама новим у ритму наших срца пулсира, плеше, прогони сиве сенке. 

СКИЦА

И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их...

Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро бјеше веома. И би вече и би јутро, дан шести...

И рече Господ: није добро да је човјек сам; да му начиним друга према њему...

У пролеће 2003. године изливам на хартију свој чемер и јад уобликован у молитву Господу у којој тражим да ме под своје узме и друга животног да ми дарује, јер сам се тотално изгубио и у лаком пролећном ваздуху главом налетао на невидљиве зидове од којих су ми мисли биле скроз збркане.

    У лето исте године, на дан празника светих апостола Петра и Павла у још недовршеном храму који ће њима бити посвећен видим добро позната драга женска лица која још од бомбардовања и бежаније из Београда нисам видео. Заједно смо деведесетих година у хору цркве св. Александра Невског Бога славили. Ни тад, као ни претходних десет година од тренутка кад смо се први пут у животу срели на Источној капији Београда, нисам препознао ни спознао да је међу њима и моја  будућа жена. А ја сам је попео на горњу палубу - осматрачницу лађе цркве светог Александра Невског са које смо испочетка сви ми викали на народ у броду, свештенике на прамцу и на самог Кормилара, јер нам се све чинило да је копно близу, док се нисмо гласовима ускладили и постали као многоглави и многоочити херувими, коначно свесни  да Бог није глув.

  Већ после Петровдана препознавање почиње: изнад певнице у цркви манастира Венчац у Брезовцу у августу те 2003. године почеше Веснин и мој глас да се испитивачки врте један око другог, додирују неспретно и прилично бојажљиво алтовским и бас-баритонским прстима, па коначно да се грле и стапају несливено, неразлучно, недељиво у радости спознаје да се одувек, од искона знају, а да су тек сад, овако заједно, цели.

  По послушању и по благим молитвама оца Илариона Ђурице које са врха Венчаца лако узлазе до Божјих ушију, Весна почиње да пази на мене и о мени да се (себе) брине.

  У току зиме почетком 2004. године обмотава ме целог у шал топлог гласа свог; у крило ми просипа клупко духовних књига из којих се размотавају шарене нити мудрости од којих ми плете брзо и вешто, као да су то чворови бројанице, још један шал да у њега и душу увијем. Њој од истих нити, само у бојама моје љубави,  заузврат плетем пелерину какву дотад није имала и на којој ће јој и анђели позавидети.

    Почетком августа исте године читав њен унутрашњи свет који има одраз у спољњем у виду појма „моја собица“ сели се у моје окружење, свет оивичен зидовима са којих из икона светле многи светитељи, Господ Исус Христос, Мајка Божја, Света Тројица (неке су „каширане“ њеном руком). Да, од првог августа, на дан помена светог Деспота Стефана Лазаревића и мати му Евгеније и преподобног Серафима Саровског Весна постаје радост моја, а свети Серафим бди иконом и честицом свога тела над нашим браком, док ми подупрти и његовим благим молитвама, као лоза виноградска, обавијајући се једно око другог, а чувајући невидљиво средиште, растемо у висину.

Зато на листу блока број пет брзим и оштрим потезима угљеном скицирам нас двоје испод високе старе липе, док је иза нас једнобродна црква посвећена Светим Арханђелима. Моја лева рука је, по обичају, пребачена преко рамена претходно мало на силу привученог брачног другара који ни дан данас не воли да се фотографише, а камоли да се црта или слика.

 

Уочи празника светих Ћирила и Методија, месеца маја 2024.-ог пролећа Господњег