СВЕТЛОПИСИ ИЗ АНТАЛИЈЕ

1.

Између прстију ми цури песак и шљунак раздробљених мисаоних процеса и чини ми се да ми се сопство  никада више неће саставити у нераспукнуту целину као што је цео и округао и савршен овај овде испред мене у песак забијени земљани ћупчић што служи за одлагање опушака,  ситног отпада и коштица од воћа.

Зато пуштам да два руска дечака уз помоћ кофице, лопатица и грабуљица од мојих мисли сачине дворац и тврђаву  од  влажног песка око којих је  ископан плитак јарак препун морске воде и у коју се може ући само кад се преко јарка уз помоћ чекрка и ланаца спусти уски, покретни мост.

2.

Лежим, подупрт, на лежаљци испод сунцобрана и гледам у свој пупак. 

Не, није то исихастички метод удубљивања у умну молитву, не, не, то је поглед пун чуђења и запитаности како за само неколико дана стомак надође као тесто за славски колач кад га моја жена премеси. Ultra all inclusive!

3.

Ресторан хотела који пружа горе поменуту врсту услуге за просечног Србина има предукус рајског обиља, односно бива место најприближније оном каквог га он, тај просечни Србин, замишља кад жели себи да представи Царство Небеско. 

Олтари су шведски, односно турски: столови и пултови који се повијају од преобиља најразноврсније хране, фрижидери пуни божанског нектара, све је на дохват руке и лимита нема, те лете тањири и шоље узвршени као стогови сена, ношени рукама и ручицама свих нијанси боја коже свих раса. Благоухани сваки кутак овог зборишта. 

Док лагано пресељаваш то обиље у себе испред очију ти пролазе смеђе и црне богиње и нимфе, а пред лепшим полом између столова пролазећи шепуре се плавокоси богови који меко изговарају сугласнике, а које каткад засене брадати, мршави и витки Сики, црних турбана. Чини ти се да су многоруки, као индијска божанства, а лепи су као да су директно из филма "Енглески пацијент" исшетали.

Сви вечерају на вечери јавној и нико ником не смета и сви се једни другима учтиво смеше и климоглавом поздрављају.

Једино настаје мали несклад кад се на столове изнесу јагоде, сладолед, трилеће, ракови или кебаб. И Рајем проструји узбуђење и за час настане трка и формира се ред. А у реду сви стрпљиви, мирни, јер знају да су сви добитници, нико без награде не остаје.

Не газимо једни преко других, јер је нас, Србадије, овде мало, па нисмо стигли поштен свет да искваримо.

Сви смо једна уста и један Адам, вештаства слатког вечито гладан.

4.

На богомоље као у Истанбулу  нисмо наишли. Ни на цркве.

Овде су дефинитивно највећа светилишта тржни центри на отвореном. Првосвештеници стоје испред сваке од капелица и вуку те за рукав унутра да ти очитају молитву испред најраскошнијих одежди које пробаш хтео, не хтео, једну по једну, као да си чтец и треба да за који тренутак станеш за налоњ на средину испред олтара да читаш апостоле. Или прикладније - као да си мујезин и треба да се за који тренутак уз минарет узвереш да позовеш вернике на молитву.

Али верника је највише на најскровитијим местима где се из огромних правоугаоних здела самопослужујеш нафорама од текстила најразличитијих врста изнад којих стоје иконе са натписима које потврђују светост места и чина: 2,99€, 3,99€, 5€, 8€, 9,99€, 10€, 15€…

5.

Моја жена је на дар од наших драгих пријатеља добила  дубоку предивну женску торбу од праве мекане коже (не ташну, ташна - то је нешто мало, а моја жена не воли мале ствари; тако је и мене одабрала - по габариту) за тричавих 28€ са почетних 40€, и то захваљујући ценкању наше пријатељице Наташе. А Ната уме да се ценка. За ту њену страст њена кћерка Марија у поруци  на Инстаграму вели: 

Операција "опељеши продавце и убиј им цену" успешно одрађена! 

То је био њен одговор на опис ситуације која се пред нашим очима одвијала у реалном времену и био ми је јасан издах олакшања љутитог и узбуђеног продавца кад смо се славодобитно удаљили из његове радње.

И ја сам се "отворио". Без ценкања по "фикс прајс" цени од 20€ пазарих беле ципеле - патике марке Луј Витон.Турски. А почетна беше пре попуста 139€. Ха!

6.

Затварам очи. “Слушке” ми у ушним шкољкама, а у њима су и бисери Јелениног и Тањиног гласа. Родитељско наслеђе. Урањам испод површине. Одатле ми из сопствених гена машу моји преци. И они болесни, и они “чуваоци свога рада”, и они који су се убили, и они које убише, и они “бећари”- како за једног у попису из 1823.   године за срез јасенички стоји, и они који ћутећи и трпећи пронесоше свој живот у жуљевитим рукама као да је то хлеб врући, врускави, мекани и добри. Машу ми и моји родитељи, јоште живи. И отац Душан, и мајка Даница.

Овде, у песку, пуштам корење и црпим из слано-слаткастог тла и из морских дубина свежу снагу.

Кад се вратим, кад се једног дана вратим и мисли своје и ум свој са плаже, као шкољке, прикупим и у џеповима их кроз царинске контроле безболно, без одузимања или плаћања пенала на сигурно пренесем, имаћу снаге да све њих, све  претке своје без изузетка усиновим.