"Драги ујаче,
Ја бих желео да једног дана напишеш књигу о вуку и Деда Мразу. Пуно пољубаца и загрљаја.
- Алекса*
(*Алекса Марковић из Брезовца, четврти разред основне школе)
"Пуф!"
Кроз оџак и камин у бакину кућу слеће Деда Мраз. Брада му је мало огарављена, а црвена капа са белим обрубом и белом кићанком му се накривила на једну страну као деди шајкача кад попије две-три чашице ракије. Он прилази кревету у коме лежи вук са капицом за спавање на глави. Покривен је скроз до њушке јорганом са дезеном на коме су насликани јагањци који разиграно трчкарају по ливади пуној маслачака и белих рада.
На треперавој светлости свеће која гори у чираку постављеном на ноћном сточићу сија се само вучји кез.
"Вуче, вуче, бубо лења, јеси ли био добар ове године?" упита вука Деда Мраз који стаде близу кревета, отресајући пахуље и пепео са рукава.
"Јесам!", спремно одговара вучина.
"Ниси никог појео?"
"Не!"
"Сигурно?"
"Сигурно!", рече вук и мало подригну.
"Истину ми говориш?", сумњичав је и даље Деда Мраз.
"Истину и само истину!"
"Доообро, ако је тако! Сад, ако си стварно био тако добар, шта би желео да ти поклоним за Нову Годину?" већ видно расположенији Деда Мраз примаче фотељу ближе узглављу, седе у њу и прекрсти своје прсте преко повеликог стомака са белим дугмадима на капуту који су претили да се разлете по соби куд који.
"Ништа ми не треба, али сам пуно гладан. Подари ми само једну добру вечеру.
"И шта би ти за вечеру!?", мало се тргну Деда Мраз и помери фотељу од кревета, за сваки случај.
"Могао бих једну вееелику печену гуску, на пример!" облизну се вук.
"Ја сам Деда Мраз и поклањам само крупне дарове. Мало је једна гуска!"
"Е, баш лепо од тебе. Онда ми донеси она три прасета што живе у кући од цигле. Нека им кожица буде врускава и реш печена. И могао бих уз њих урнебес салату и врућу погачу", вуку већ пође вода низ њушку.
"Не можеш добити три прасета! Био си баш неваљао кад си им срушио кућицу од сламе и прућа. И ја сам на Северном Полу задрхтао кад си викнуо: " Кад ја дунем и ватру сунем, срушићу вам кућу!"
"А могу ли онда да добијем једну дебелу печену овцу, пуну сласног лоја. Ипак сам ја вук.
А:
"Вук на овцу своје право има
ка тирјанин на слаба човјека...", поче вук да рецитује, усправивши се у кревету.
" ... Ал тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!" настави и заврши румени декица.
"А, уосталом, и не разумем црногорски", одмахну руком Деда Мраз.
"Могу ли да поједем једног ловца за вечеру, може и мршав да буде. Њих нико не воли и сви их се плаше, а твој ирвас Рудолф посебно", лукаво жмирну вук, надајући се да ће ово да му "упали" ако помене омиљеног вођу Деда Мразове запреге.
"Не долази у обзир!", не да се Деда Мраз.
"А Ивица и Марица, уз оно мало мрвица што оставише као траг да се не изгубе у шуми?"
"Ти би и вештицину вечеру да смажеш!? То стварно није лепо. Ниси ти добар, само се претвараш да јеси", љутну се Деда.
"Могу ли бар Црвенкапу? Она је мала, ситна, слатка, нико неће приметити да је нема. Уз мало помфрита, кајмака, фета сира, пар колутова црвеног лука, уз неку маслинку..."
"Ти, вуче, кад си гладан, ниси баш свој! Него, да те питам ја нешто... Ово је бакина кућа и ја сам њој дошао поклон да донесем..."
"Овде сам! Упомоћ!" повика бака из вуковог трбуха, а он се још више усправи и отвори чељуст, претварајући се да уме да трбухозбори.
И Деда Мраз брзо намакну вуку преко очију ону капицу за спавање, а леву руку му завуче у стомачину као да је то врећа са поклонима и извуче баку живу и здраву на светлост дана, то јест на светлост свеће.
"Аааауууу!!!" вук је само почео болно да завија, што од глади, што од страха што ништа не види.
И тада неко закуца на врата бакине кућице.
"Слободно уђите" одговори на куцање Деда Мраз, притиснувши обема рукама вукове шапе положене на прекривач.
У полумрачну просторију ступи човек у зеленој униформи са шеширићем исте боје са пауновим пером заденутим са једне стране и пушком двоцевком на рамену из чијих су цеви вирили струкови вреса уместо цветића. Он је за ручицу држао девојчицу са црвеном капицом на глави, а она је у другој руци носила плетену корпу прекривену начетворо савијеним карираним коцкастим црвено-белим стољњаком.
"Бако! Жива си! Уплашила сам се кад сам на снегу видела трагове вучјих шапа које су водиле скроз до твог прага. Значи, није те појео", са олакшањем прогрца Црвекапа.
"Није, није, злато моје! Добар је вучић, не сме он никог да пипне. Него, шта то носиш у корпи?"
"Мама ти је послала вечеру: гриловано поврће, помфрит, урнебес салату, кајмак, домаћи тврди сир, врућу погачу, маслинке.... Имам чак и брускете. Од њих сам правила мрвице и остављала их иза себе у снегу. По њима ме је ловац пратио и стигао тик пре него што сам закуцала... "
"Злато бакино! Нека, није бака гладна. Сад ћемо да распростремо стољњак преко јоргана на кревету и да поставимо вучићу да једе.Он је мнооого гладан и зато није сав свој!"
И тако, од тог дана и посете Деда Мраза шуми и кући у којој живи бака, вук је заувек прешао на вегетаријанску исхрану. Длаку није мењао, али је морао да промени своју ћуд, јер се помало плашио ловца и пушке двоцевке у којој су и даље стајали само стручци вреса пореклом из сибирских непрегледних степа.
Бака, ловац, Црвенкапа и он су постали нераздвојни пријатељи, само што је он морао, док је зима, да спава напоље испред врата, на прагу, на мразу. Зимском мразу, не на Деда Мразу...Деда Мраз је одсанкао даље у својој запрези да дели поклоне и ево, већ се спрема да ускочи и у твој оџак!
