Затварам Књигу, јер ми овце поодмакоше, и кад се оне, после пар кругова трчања за њима по безброј пута раније пређеним путевима, поново смирише, стижем да до краја вечерњег славујског поја само на трен да бацим поглед између корица књиге са које зрачи лик румунског старца Клеопе који је Свете Оце изучио идући за овцама.(видетиСтарац Клеопа; Пут Неба; страна 93; Библиотека Образ светачки).
Кад затворих и ту књигу, прилазе ми сва три јагњета и њушкицама опрезно почеше да испитују да ли сам њихов, па одскакуташе, не рекавши ми ништа, скоковима који као да су ницали из земље од јагањаца независно и узимали их под своје.
(11. април 2009. године)
из рукописа-диптиха "Велики Пост"
други преплет
"Заволео сам славуја и он ме је надахнуо
Једног дана рано ујутру удаљио сам се сам самцит у нетакнуту шуму. Јутарња роса покривала је све, и све је светлуцало под зрацима сунца. Нашао сам се у једној дубодолини. Прошао сам је с краја на крај. Најзад седнем на један камен. Крај мене је тихо протицао бистар поток, а ја сам изговарао молитву Исусову. Владала је савршена тишина. Ништа се није чуло. Мало касније ту тишину прекиде један диван, опојан глас који је - тако сам га ја доживео - певао и узносио химне Творцу. Погледам - не видим ништа. Најзад, на грани, на дрвету наспрам себе, угледам птичицу; био је то славуј. Чујем га како цвркуће, како пева из све снаге; што се каже, језик му је био неуморан, а грло му се надуло од силног певања. Та сићушна птичица је забацила унатраг своја малена крила како би имала што више снаге и извијала преумилне тонове, да би што јаче пустила свој лепи гласић... Зато се и надимало њено грло. О...! О-о-о! Да сам имао при руци какву чашицу са водом, па да ми птичица приђе да из ње отпије и утоли жеђ!
Ударише ми сузе на очи. Биле су то исте онакве благодатне сузе какве су ми се већ једанпут спонтано сливале низ образе и које сам стекао после мог чудног сусрета са старцем Димом. Ово је био други пут у мом животу да искусим такав плач.
Нисам у стању да вам предочим шта сам осетио. Али, ето, открио сам вам тајну. Размишљао сам:"Зашто овај славујчић излива из свога грла ове грлене гласове? Зашто да изводи ове мелодије? Зашто да пева ову предивну песму? Зашто, зашто, зашто?... Зашто да пева из свега грла? Зашто, ради каквог циља? Да не чека да га ко похвали? Наравно, не. Тамо нема ко да га похвали." Сам сам о свему овоме у себи филозофирао, мудровао. Ту склоност и особину стекао сам после оног догађаја са старцем Димом. Раније то нисам чинио. Шта ми све тада није рекао овај славујчић! А и шта све ја њему нисам рекао у своме ћутању:"Славујчићу мој, ко ти је рекао да ћу ја наићи овуда? Овуда нико не пролази. Овај крај је тако неприступачан! Што лепо, без прекида, вршиш своју дужност и узносиш своју молитву Богу! Шта ли ми све говориш,славујчићу мој; колико ме само поучаваш! Боже мој, узбуђен сам! Славују мој, ти ми својим цвркутањем показујеш како да и ја славословим Бога, и још хиљаду других ствари, много, много других ствари ми ти казујеш..."
Здравље ми није добро, па не могу да вам све испричам како сам се тада осећао. Од овога мога доживљаја могао би да се напише читав роман. Много сам заволео славуја. Заволео сам га, а он ме надахнуо. Помислио сам :"Зашто он може, а ја не бих могао? Зашто се он овде скрива, а не и ја?" Тако ми дође на ум помисао да треба да отидем, да се удаљим, да се сакријем,као да ме нема. Рекох у себи:"Зашто он пева? Је ли било какве публике пред њим? Да ли је знао да сам ја ту и да га слушам? Ко га је уопште слушао док пева из свега грла? Зашто је ишао на тако скровита места? Па и они други славуји у оближњим угловима, у потоку, певају и ноћу, и дању, и увече, и изјутра, па ко их слуша док сви заједно, из свег грла, певају? И зашто то раде? Зашто одлазе на скровита места? Зашто парају, да тако кажем своја грла? Циљ им је, свакако, богослужење. Појање у славу њиховог Творца, служење Богу."
Све ове птичице које славе Бога, Творца свих и свега,, а да их притом нико не слуша, сматрао сам за гласнике Божје. Јесте. Птичице су се криле да их нико не чује, верујте! Није их занимало да их други чују, него су жуделе да их у самоћи, у тишини, у пустињи, у чутању, не чује нико осим Творца и Саздатеља свега. Нико осим Онога Који им је подарио живот, дисање и глас. Упитаћете: па зар су птичице имале ум? Шта да кажем! Не знам да ли су певале свесно или несвесно; то не знам. Јер, оне су птичице. Могуће је да су сада у животу, а касније да не постоје, као што и каже Свето Писмо. Ми не треба да размишљамо другачије него што пише у Светом Писму. Можда ће нам Бог открити да су та мала створења заиста били Божји гласници, Божји весници. Ми то не можемо знати. Једно је сигурно: она су се крила, да нико не чује њихово славословље.
Тако, у Светој Гори, такав је и живот монаха - то је непознат живот. Живиш поред старца, волиш га, вршиш метаније, упражњаваш подвиг; све се дешава, али ничега се не сећаш, нити има кога ко би рекао:"Ко је овај?" Живиш Христом, Христов си. Живиш у свему, а живиш Богом, у којем све живи и креће се. Улазиш у нестворену Цркву и ту живиш као непознат. И док изгараш у молитви за ближње твоје, остајеш непознат свим људима и највероватније да те никада неће ни упознати."
(Из књиге "Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита" страна 86-89; Беседа, Нови Сад, четврто издање 2009. године. Књига купљена у манастиру Манасија 14. августа 2011. године и први пут прочитана средином августа исте године. Слава Богу за све!)
0
