недеља, 18. септембар 2016.

МОЛИТВА БЕЗДЕТНИХ СУПРУЖНИКА СВЕТИМ И ПРАВЕДНИМ БОГОРОДИТЕЉИМА ЈОАКИМУ И АНИ НА ПРАЗНИК РОЂЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

ОН

Из пустиње срца
где за утеху ни стада
прозирем твоје
понижење,жалост и тугу
и за тобом творим
у скрушењу срца
и тихој жалости
молитву за чедом,
Свети и праведни 
оче Јоакиме! 

ОНА

Исплакала сам све сузе
и стид времени у осмех обукла, 
више смирена него помирена,
знам да није воља Божија.

Али једва, света Мати
не дам срцу да препукне 
када, као и ти некад,
видим гнездо саграђено
насред врта дома свога     
и у њему мале птиће 
што у гнезду мирно леже.

"....И БИЋЕ ДВОЈЕ ЈЕДНО ТЕЛО."
(ПРВА МОЈСИЈЕВА 2.24)


Мољења мољењу додавасмо.
Облаци што крију Лице Господње
непробојни, тешки.
Уздисања наша не уздигоше се изнад облака
и сузе не дођоше пред Бога.
Срца имасмо горе, а поглед спустисмо к земљи.
"По заступнике!" Ум их се сети!
Њихове молитве су снажне и високе.
Растерују греховну таму и тмасте облаке.

Кренусмо, чили и лаки:
Светом Василију, под Острог, 
где главу спустимо на врело, свето срце
 и сузама га окупасмо.
Григорију Куманичком, свом од светог праха, 
оном који лебди над црквом и Лимом
и са Архангелима исцељења
са Небеса у Долину  низводи.
Метанисасмо пред Светим Симеоном
у Светој Студеници,
а Отац Свети  
са Светим Савом 
по пуце благодатног грожђа 
са лозе хиландарске
из мироточивог гроба изникле
на знојави и дрхтави длан нам стави.
Шапнусмо и Светој Петки да се за нас моли,
док јој на моштима живу, топлу руку миловасмо.
Имена наша и молитве на невештом руском 
преко океана писмом запловише
под митру Светог Јована, архиепископа 
Шангајског и Санфранциског.
Придодаше усне монахиња молбу
и Саровском чудотворцу.
Друге се молише Светом Николају.
Листић палме Светог Саве Освећеног 
на Часној Трпези
упијаше божанске енергије
да их прелије у наша, 
од животодавних сокова,
исушена тела
после четрдесетодневног поста.
Опасивасмо се (женска половина
врпцом освештаном на Појасу Богородице,
док су нас ноћима због тога
штапом по сновима демони тукли.

Несмирени  и упорни к'о она удовица,
залетесмо се и на рајске јабуке
што нам дарова наш духовни отац, 
а њему Света Ирина Хрисоваланту.
Сипасмо прегршт молитава 
и на гроб Светог Нектарија,
једва је стизао да нам одатле куцкањем 
својом архијерејским жезлом одговори.
И Старцу Нектарију Виталису досађивасмо,
заветовавши се да дете понесе 
његово крштено ил монашко име.
Умочисмо прст у кандило са уљем,
а прстом језик исписасмо клањајући се
испред фотографије прве игуманије
Манастира Егинског,
па рекосмо једно другоме,
што чуше само мачке и птице у Камаризи:
"Сад је доста!"
Ал не издржасмо док и Светом деспоту 
Стефану Високом 
на отворене мошти 
не спустисмо претешко бреме 
ко да му није доста
што на његов дан
навукосмо на себе
Свету Тајну Брака.

Путоваше молитве
од Светих ка Светима
из руке у руку,
јер је Престо Господњи 
не Небу 
високо.

Неке,
по неисказаном,
недоступном
промислу Божијем,
остају 
неуслишене.

Човек снује,
А Бог одлучује.


МОЛИТВА

Сад када смо и ми 
у годинама
у којима сте нам
као Богородитељи

Богомајку
од Бога
за Свог Унука
и за нас
испросили
као наше 
вечне заступнике,
молимо Вас:
дуготрпљењу нас научите
и сву децу као своју
да волимо подајте.

И бићемо спокојни, тихи и срећни.
Јер и песма је беба од мира и благоуханија,
трудом рођена, у труду порођена.

 (Испирисано Акатистом Светим и Праведним Богородитељима Јоакиму и Ани)

Пред Малу Госпојину, 2016. године.

Нема коментара:

Постави коментар