1.
У манастиру Велики Метеори у Цркви Преображења Христа Спаситеља у девет сати ујутро на Велики Четвртак на крпице исцепкана благодат похлепним прстима, сензација вечито гладних, азијатских и европских туриста захвата таман толику површину да понекима од нас такозваних православних, можда и пробуђених хришћана, срце завије у поклон на дар Господу, са закашњењем принет, јер Света Тајна Евхаристије није за за туристе доступна и текла је у раним јутарњим сатима иза замандаљених улазних капија манастира, остављајући траг о Себи само миомирисом и снагом приказа страдања мученика на живопису неописиве лепоте од којег ти се плаче од умиљења и у овој поплави палог света преко Божије лепоте, поплави која ће нас неумитно избацити као дављенике на обалу Краја Света, обалу сличну овим стенама Метеора између којих маме провалије празнине и на њој, као и овде, мада се другачије чини, неће бити места за сваког, иако Господ жели да се сви људи спасу.
2.
Из Великих Метеора спуштамо се завојитим асфалтним путем, док поред нас са десне стране остају да, као гнезда орлова на врху стена, лебде изнад празнине преосталих пет манастира. Успут кроз прозор кроз сунчани дан на стенама затичемо пар алпиниста који уз минимум опреме на себи својствен начин теже ка врху стене који се без круне од манастирских утврђења надноси над градићем у подножју. На стенама се вијоре и црвене кошуље- видљиви симболи најтеже освојивих врхова женских срдаца.
У градићу се аутобус зауставља испред продавнице икона и наш човек који је запослен у продавници прима нас и беседничким даром и стеченом вештином правог ромејског трговца заводи наша срца и умове, представљајући нам технике осликавања икона и типове икона Богородица, као и пред којом иконом се треба молити у којим животним ситуацијама. Ободрени, оснажени и опуштени ступамо у пролазе измеђи полица са безброј икона различитих формата и чини нам се да смо потпуно слободни у избору, док се заправо дешава да бирамо управо оне иконе које нам је продавац представио или - још чудније - за неке неодлучне и обиљем светих ликова импресиониране (као што смо моја супруга Весна и ја, на пример) почеше иконе осликане на маслиновом дрвету да бирају нас. Моју Весну - Мајка Божја Старица у сребру - две истоветне иконе, једна нама, једна на дар пријатељима, и још једна икона Светог Ђорђа по наруџбини. Мене нађоше Богородица из Великих Метеора Неувениви Цвет и Свети Спиридон, а највише ме срце одвукло ка иконици Светог мученика Јефрема Неомакријског кога сам први пут видео у друштву Светог Нектарија Егинског у цркви манастира Свете Тројице на самом улазу на зиду мушког дела цркве преко пута иконе Светог Нектарија на свом првом ходочашћу на Егину пре пет година, а последњи пут прошле године изнад гроба Светог Нектарија док смо Весна и ја разговарали са Митрополитом Пентапољским - ми њему молитву-питање, он нама телеграфски одговор-куцкањем-као штапом из Гроба у знак да је молитва примљена и да ће бити услишена у своје време. Ту се у продавници икона као захвални тумач нашла и продавачица Бугарка која је готово на перфектном српском представила Светог Јефрема као хитрог помоћника, у милисекунди спремног да из Небеског Царства одговори на вапаје страдајуће, на земљи војујуће Цркве.
Жена и ја изађосмо из продавнице помешаних осећања, залеђени износом откуцаним на фискалном рачуну, уплашени сопственом жељом и смелошћу да издвојимо приказану суму само за иконе, а још ни до Крфа нисмо стигли. Зато нам је време до смештаја у Дассији - пут до луке у Игуменици, путовање трајектом од сат и вожња поново аутобусом прошла релативно брзо-као у боксерском рингу-али смо имали довољно времена да кажемо и докажемо једно другом какав је ко, и то у последњој Страсној седмици, на Велики Четвртак, већ на измаку снага, у борби на поене, без нокаута, у аутобусу, а као на сплаву без једара и весала и снаге на безобалном мору искушења, надајући се да ћемо се насукати негде коначно колико толико цели и читави и довољно снажни да онако по српски одстојимо и читање дванаест Јеванђеља у локалној цркви, што се на крају, уз свесрдну Божију помоћ и помоћ љубазних Крфљана, и десило. Исти мрак из утробе провалио је из свих путника-уморних, гладних, раздражљивих, на измаку снага - и просуо се по ближњем, где се ко коме задесио и био згодан, заборављајући Ко би нас Једини одморио.
3.
По доласку са ходочашћа на Метеоре и Крф свака икона је нашла своје место на зиду наше собе-келије.
Мој келијник, спаринг партнер и животни друг и ја смо јуче, четвртог маја увече, у фењеру из манастира Венчац пренели пламичак Благодатног огња у свој стан и коначно се примирили једно уз друго у свом гвозденом брачном кревету, бришући капи кише једно другом са лица најзад топлим и сувим длановима, кад је са зида из неке од икона кренуло да благоухани. У исто време, не знам зашто, почех да окрећем бројаницу и да се молим Преподобном мученику Јефрему Неомакријском, јер ми је, некако, а и стварно физички, био најближи.
„Је л' осећаш мирис?", питам Весну, а она поче да истражује њеним истанчаним чулом мириса, од иконе до иконе, заустављајући се испред оне са монахом у чијој је левој руци подрхтавао црвени језичак пламена.
„ Да, сад осећам!"
Миомирис је лебдео изнад наших лица и кад смо коначно заспали као бебе, насмешених лица, сити до врха, мљацкајући у сну.
4.
Сутрадан ујутро, нешто после девет (баш у време и час дана када је издахнуо свети мученик) на Фејсбуку на страници Цркве Уб наилазим на текст који овако почиње:„Данас 5.маја црква прославља Светог Јефрема Неомакријског..."
Сам сам у стану док ово пишем и знам само да до данас нисам знао на који датум пада празник Светом, а да ћу то од данас, па заувек, знати, а нећу знати, нити треба да знам одакле извире ова Светла радост на Светли Четвртак, и једино што знам је да треба да је са вама поделим.
Иако смо се на тренутак зауставили, ходочашће ка Светињи као да тек почиње.
У манастиру Велики Метеори у Цркви Преображења Христа Спаситеља у девет сати ујутро на Велики Четвртак на крпице исцепкана благодат похлепним прстима, сензација вечито гладних, азијатских и европских туриста захвата таман толику површину да понекима од нас такозваних православних, можда и пробуђених хришћана, срце завије у поклон на дар Господу, са закашњењем принет, јер Света Тајна Евхаристије није за за туристе доступна и текла је у раним јутарњим сатима иза замандаљених улазних капија манастира, остављајући траг о Себи само миомирисом и снагом приказа страдања мученика на живопису неописиве лепоте од којег ти се плаче од умиљења и у овој поплави палог света преко Божије лепоте, поплави која ће нас неумитно избацити као дављенике на обалу Краја Света, обалу сличну овим стенама Метеора између којих маме провалије празнине и на њој, као и овде, мада се другачије чини, неће бити места за сваког, иако Господ жели да се сви људи спасу.
2.
Из Великих Метеора спуштамо се завојитим асфалтним путем, док поред нас са десне стране остају да, као гнезда орлова на врху стена, лебде изнад празнине преосталих пет манастира. Успут кроз прозор кроз сунчани дан на стенама затичемо пар алпиниста који уз минимум опреме на себи својствен начин теже ка врху стене који се без круне од манастирских утврђења надноси над градићем у подножју. На стенама се вијоре и црвене кошуље- видљиви симболи најтеже освојивих врхова женских срдаца.
У градићу се аутобус зауставља испред продавнице икона и наш човек који је запослен у продавници прима нас и беседничким даром и стеченом вештином правог ромејског трговца заводи наша срца и умове, представљајући нам технике осликавања икона и типове икона Богородица, као и пред којом иконом се треба молити у којим животним ситуацијама. Ободрени, оснажени и опуштени ступамо у пролазе измеђи полица са безброј икона различитих формата и чини нам се да смо потпуно слободни у избору, док се заправо дешава да бирамо управо оне иконе које нам је продавац представио или - још чудније - за неке неодлучне и обиљем светих ликова импресиониране (као што смо моја супруга Весна и ја, на пример) почеше иконе осликане на маслиновом дрвету да бирају нас. Моју Весну - Мајка Божја Старица у сребру - две истоветне иконе, једна нама, једна на дар пријатељима, и још једна икона Светог Ђорђа по наруџбини. Мене нађоше Богородица из Великих Метеора Неувениви Цвет и Свети Спиридон, а највише ме срце одвукло ка иконици Светог мученика Јефрема Неомакријског кога сам први пут видео у друштву Светог Нектарија Егинског у цркви манастира Свете Тројице на самом улазу на зиду мушког дела цркве преко пута иконе Светог Нектарија на свом првом ходочашћу на Егину пре пет година, а последњи пут прошле године изнад гроба Светог Нектарија док смо Весна и ја разговарали са Митрополитом Пентапољским - ми њему молитву-питање, он нама телеграфски одговор-куцкањем-као штапом из Гроба у знак да је молитва примљена и да ће бити услишена у своје време. Ту се у продавници икона као захвални тумач нашла и продавачица Бугарка која је готово на перфектном српском представила Светог Јефрема као хитрог помоћника, у милисекунди спремног да из Небеског Царства одговори на вапаје страдајуће, на земљи војујуће Цркве.
Жена и ја изађосмо из продавнице помешаних осећања, залеђени износом откуцаним на фискалном рачуну, уплашени сопственом жељом и смелошћу да издвојимо приказану суму само за иконе, а још ни до Крфа нисмо стигли. Зато нам је време до смештаја у Дассији - пут до луке у Игуменици, путовање трајектом од сат и вожња поново аутобусом прошла релативно брзо-као у боксерском рингу-али смо имали довољно времена да кажемо и докажемо једно другом какав је ко, и то у последњој Страсној седмици, на Велики Четвртак, већ на измаку снага, у борби на поене, без нокаута, у аутобусу, а као на сплаву без једара и весала и снаге на безобалном мору искушења, надајући се да ћемо се насукати негде коначно колико толико цели и читави и довољно снажни да онако по српски одстојимо и читање дванаест Јеванђеља у локалној цркви, што се на крају, уз свесрдну Божију помоћ и помоћ љубазних Крфљана, и десило. Исти мрак из утробе провалио је из свих путника-уморних, гладних, раздражљивих, на измаку снага - и просуо се по ближњем, где се ко коме задесио и био згодан, заборављајући Ко би нас Једини одморио.
3.
По доласку са ходочашћа на Метеоре и Крф свака икона је нашла своје место на зиду наше собе-келије.
Мој келијник, спаринг партнер и животни друг и ја смо јуче, четвртог маја увече, у фењеру из манастира Венчац пренели пламичак Благодатног огња у свој стан и коначно се примирили једно уз друго у свом гвозденом брачном кревету, бришући капи кише једно другом са лица најзад топлим и сувим длановима, кад је са зида из неке од икона кренуло да благоухани. У исто време, не знам зашто, почех да окрећем бројаницу и да се молим Преподобном мученику Јефрему Неомакријском, јер ми је, некако, а и стварно физички, био најближи.
„Је л' осећаш мирис?", питам Весну, а она поче да истражује њеним истанчаним чулом мириса, од иконе до иконе, заустављајући се испред оне са монахом у чијој је левој руци подрхтавао црвени језичак пламена.
„ Да, сад осећам!"
Миомирис је лебдео изнад наших лица и кад смо коначно заспали као бебе, насмешених лица, сити до врха, мљацкајући у сну.
4.
Сутрадан ујутро, нешто после девет (баш у време и час дана када је издахнуо свети мученик) на Фејсбуку на страници Цркве Уб наилазим на текст који овако почиње:„Данас 5.маја црква прославља Светог Јефрема Неомакријског..."
Сам сам у стану док ово пишем и знам само да до данас нисам знао на који датум пада празник Светом, а да ћу то од данас, па заувек, знати, а нећу знати, нити треба да знам одакле извире ова Светла радост на Светли Четвртак, и једино што знам је да треба да је са вама поделим.
Иако смо се на тренутак зауставили, ходочашће ка Светињи као да тек почиње.
Нема коментара:
Постави коментар