Bogosluzenje nedeljom u manastiru Svetog Mine nedaleko od
gradica Agia Marina (Svete Marine-Ognjene Marije) pocinje u 6 ujutro po
grckom vremenu jos dok se noc srpom meseca bori sa svetloscu novog dana.
Put do manastira vodi uzbrdo, prvo uskim gradskim ulicama, pa
makadamom, pa stazom, uskom, pesackom, strmom, gotovo planinskom. Sa obe
strane staze po nama koji smo krenuli na jutrenje i liturgiju
nevidljivo kaplje uhanije borovih iglica i sisarki i razblazuje nam
mrzovolju zbog ranog ustajanja nastalu razbijanjem najsladjih snova pred
zoru.
Posle pola sata uz pomoc rada naizmanicno sirecih, pa skupljajucih plucnih krila stizemo pred zatvorena vrata manastira koja na zvuk zvona pritiskom na taster sa spoljnje bocne strane dovratka sirom otvara iste sirine osmeha starija monahinja ispod cije gornje kecelje stidljivo proviruje velikoshimnicka odezda.
"Kalimera!"
"Dobro jutro!", odgovaramo mi, jer je zaista dobro.
Prilazimo celivajucoj ikoni, dok se sa leve i desne pevnice prvim molitvama trasira put u Nebesko Carstvo.
Sa ikone iz Vecnog Sada u nas gleda i smesi nam se nekad samo Starac, a sad Prepodobni Starac Pajsije Svetogorac. Ote nam se u isti glas ne bas tihi uzvik iznenadjenja iz grla, malo remeteci tok molitvenih radova i redova za pevnicom. Nismo znali koji je danas svetac. Po nasem kalendaru u nasoj crkvi je Petrovdan, a ovde smo se malko pogubili, pa kad nam je doprlo do svesti ko nas ovde, na Egini, maltene u svojoj kuci, docekuje kao najrodjenije, na svoj prvi u Vremenu Slavljeni Praznik koji je ikona Praznika nad praznicima, umalo sto se, sto bi mi u Srbiji rekli, od srece na ledja, usred hrama, nismo prevrnuli. I kad se na nama naopaki nacin - muski desno , a zene levo gledajuci licem od ikonostasa sa Carskih Dveri - smestismo na svoja muska i zenska mesta, zapoce poj monahinja: istinski praznik.
Ako monahinje u manastiru Svete Trojice na Egini pevaju zajedno sa pticama i citavom tvorevinom, ovde, u manastiru Svetog Mine, poju zajedno sa nevidivim angelima, pod dirigentskim prstima horovodje iliti protopsaltkinje, ako bih smeo tako da kazem, (a da ne "lupim" u oskudnome svome znanju), cija svaka promena polozaja dlana i prstiju izaziva momentalan skladan odgovor u umu i glasu "pevnica" izmedju kojih ona necujno klizi, ne-lebdi , okrecuci stranice i ukazujuci prstom na bogosluzbene tekstove u "pevajucim knjigama".
Preko nas koji pojanje umom, srcem, pa i telom pratimo cas sedeci, cas stojeci, preko nas koji se molimo kako znamo i umemo prelivaju se talasi umiljenja i mi pokusavamo da se odrzimo na povrsini, ali nas sopstveno srce u sebe vuce da se u njemu Bogu i Prepodobnom Starcu Pajsiju poklonimo.
"Gotovo je moje srce, gotovo!" grcamo kao David Psalmopevac, kao Majka Bozija pred svoje Uspenje. O Boze, da li se moze ovo izdrzati!? I slivaju se suze niz unutrasnje lice duse kojih su spoljne na obrazima tek bledi odraz.
Koliko je samo prema nama milostiv Gospod i sipa nam darove u pruzene ruke koje tesko mogu sve podneti i poneti, pa se moraju podeliti sa vama!
Posle liturgije i posluzenja naforama, hladnom vodom, kafom i ratlukom devojke i zene iz nase grupice se grle sa monahinjama koje sve znaju: i ko smo i odakle smo i kuda idemo i mole nas i mole se za nas i molice se Gospodu da im ponovo u goste dodjemo, mi koji smo im kao dukat i zalog u hramu manastira pred ikonom Svetog Mine ostavili otpojanu himnu Dostojno jest na srpskom po nasem napevu i Aksion Estin po njihovom, da i nasim glasovima tvorimo i otvorimo puteve za neke nove ljude iz nasih krajeva, da dodirnu i oni duhovna Nebesa na ovom svetom mestu.
A i mi cemo doci, ako Bog da, ponovo, i ako nam se na putu ne isprece duhovi zlobe. Zato smo u povratku za njih spremili zamku, uzevsi sa ogromnih kaktusa pelcere, njih - nikad u zivotu vidjeno - vecih uzivo, kaktusa raznih oblika i velicina i boja cvetova cija lepota na vrelini traje ne vise do taj dan kada cvetaju, da bi ti djavolcici, kad na njih natrce, pukli u nista, sto i jesu, i u netrag, od zavisti i muke.
A ako se neki od njih kroz kaktuse provuce, miris jasmina nece moci podneti - on ce ih dotuci. Pelceri vec iz sebe pruzaju korenje ka slatkoj vodi u staklenoj casi.
Na praznik Prepodobnog Pajsija Agiorita, prvi praznik u Vremenu njemu i s njim proslavljen, Manastir Svetog Mine, Egina, 12. jula 2015. godine
Posle pola sata uz pomoc rada naizmanicno sirecih, pa skupljajucih plucnih krila stizemo pred zatvorena vrata manastira koja na zvuk zvona pritiskom na taster sa spoljnje bocne strane dovratka sirom otvara iste sirine osmeha starija monahinja ispod cije gornje kecelje stidljivo proviruje velikoshimnicka odezda.
"Kalimera!"
"Dobro jutro!", odgovaramo mi, jer je zaista dobro.
Prilazimo celivajucoj ikoni, dok se sa leve i desne pevnice prvim molitvama trasira put u Nebesko Carstvo.
Sa ikone iz Vecnog Sada u nas gleda i smesi nam se nekad samo Starac, a sad Prepodobni Starac Pajsije Svetogorac. Ote nam se u isti glas ne bas tihi uzvik iznenadjenja iz grla, malo remeteci tok molitvenih radova i redova za pevnicom. Nismo znali koji je danas svetac. Po nasem kalendaru u nasoj crkvi je Petrovdan, a ovde smo se malko pogubili, pa kad nam je doprlo do svesti ko nas ovde, na Egini, maltene u svojoj kuci, docekuje kao najrodjenije, na svoj prvi u Vremenu Slavljeni Praznik koji je ikona Praznika nad praznicima, umalo sto se, sto bi mi u Srbiji rekli, od srece na ledja, usred hrama, nismo prevrnuli. I kad se na nama naopaki nacin - muski desno , a zene levo gledajuci licem od ikonostasa sa Carskih Dveri - smestismo na svoja muska i zenska mesta, zapoce poj monahinja: istinski praznik.
Ako monahinje u manastiru Svete Trojice na Egini pevaju zajedno sa pticama i citavom tvorevinom, ovde, u manastiru Svetog Mine, poju zajedno sa nevidivim angelima, pod dirigentskim prstima horovodje iliti protopsaltkinje, ako bih smeo tako da kazem, (a da ne "lupim" u oskudnome svome znanju), cija svaka promena polozaja dlana i prstiju izaziva momentalan skladan odgovor u umu i glasu "pevnica" izmedju kojih ona necujno klizi, ne-lebdi , okrecuci stranice i ukazujuci prstom na bogosluzbene tekstove u "pevajucim knjigama".
Preko nas koji pojanje umom, srcem, pa i telom pratimo cas sedeci, cas stojeci, preko nas koji se molimo kako znamo i umemo prelivaju se talasi umiljenja i mi pokusavamo da se odrzimo na povrsini, ali nas sopstveno srce u sebe vuce da se u njemu Bogu i Prepodobnom Starcu Pajsiju poklonimo.
"Gotovo je moje srce, gotovo!" grcamo kao David Psalmopevac, kao Majka Bozija pred svoje Uspenje. O Boze, da li se moze ovo izdrzati!? I slivaju se suze niz unutrasnje lice duse kojih su spoljne na obrazima tek bledi odraz.
Koliko je samo prema nama milostiv Gospod i sipa nam darove u pruzene ruke koje tesko mogu sve podneti i poneti, pa se moraju podeliti sa vama!
Posle liturgije i posluzenja naforama, hladnom vodom, kafom i ratlukom devojke i zene iz nase grupice se grle sa monahinjama koje sve znaju: i ko smo i odakle smo i kuda idemo i mole nas i mole se za nas i molice se Gospodu da im ponovo u goste dodjemo, mi koji smo im kao dukat i zalog u hramu manastira pred ikonom Svetog Mine ostavili otpojanu himnu Dostojno jest na srpskom po nasem napevu i Aksion Estin po njihovom, da i nasim glasovima tvorimo i otvorimo puteve za neke nove ljude iz nasih krajeva, da dodirnu i oni duhovna Nebesa na ovom svetom mestu.
A i mi cemo doci, ako Bog da, ponovo, i ako nam se na putu ne isprece duhovi zlobe. Zato smo u povratku za njih spremili zamku, uzevsi sa ogromnih kaktusa pelcere, njih - nikad u zivotu vidjeno - vecih uzivo, kaktusa raznih oblika i velicina i boja cvetova cija lepota na vrelini traje ne vise do taj dan kada cvetaju, da bi ti djavolcici, kad na njih natrce, pukli u nista, sto i jesu, i u netrag, od zavisti i muke.
A ako se neki od njih kroz kaktuse provuce, miris jasmina nece moci podneti - on ce ih dotuci. Pelceri vec iz sebe pruzaju korenje ka slatkoj vodi u staklenoj casi.
Na praznik Prepodobnog Pajsija Agiorita, prvi praznik u Vremenu njemu i s njim proslavljen, Manastir Svetog Mine, Egina, 12. jula 2015. godine
Нема коментара:
Постави коментар