уторак, 13. мај 2014.

СРЦЕ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА

1.
"               Колика је мука

-Кад сам био у Пиперима, имао сам осјећај да је Свети Стефан много строжији од Светог Василија. Можда зато што је био велики исихаста, можда и није, не знам.
  Свети Василије је много милостив, не гледа која је вјера, већ колика је мука. Питам се, какво је то његово срце било, и остало, кад оволико људи привлачи к себи.
  -Гледам колико хиљада људи прође кроз Острошку светињу, и колико голотиње и саблазни види наша братија. Али тако их Свети Василије покрије, као да пролазе поред дрва."

("Положи наду на Господа", Духовна поетика оца Лазара, Монахиња Јелена (Станишић), Игуманија манастира Ћелија Пиперска, Подгорица 2012.год., друго измијењено издање)

2.

   Позив на пут за манастир Острог овога пута моја жена и ја добили смо прошле године крајем јесени, у истој ноћи, преко сневне поште, сањајући два различита сна у исто време. Ја сам се у сну чврсто држао иза Владике Амфилохија, митрополита црногорског и приморског, док смо буквално летели изнад асфалта на мотоциклу високе кубикаже. Владика је без трунке страха секао кривине узбрдо пењући се серпентинама сада већ старим путем ка Доњем манастиру,  док сам ја позади премирао од страха, јер смо се на појединим оштрим криванама одвајали од асфалта и, као у цртаном филму, лебдели над понором изнад Бјелопавлићке равнице.
   Госпођа В. се пењући се, у сну, истим путем, заобилазила јаме на коловозу у којима су се ходочаснице пресвлачиле из панталона у дугачке сукње, повезивале  шалове и мараме, и потом спремне из јама излазиле и кретале полако даље узбрдо ка манастиру.
   В. је продужила (у сну) даље ка Горњем манастиру да се поклони моштима Светог Василија и, кад је већ стигла надомак улаза у цркву, из ниских врата припрате цркве Ваведења Пресвете Богородице Горњег манастира изашао је висок седи монах и питао је строго зашто она жели свом детету да надене име Григорије кад дете треба да се да зове Василије. В, мало препаднута, почиње да се правда, објашњавајући да је њена жеља за именом Григорије потиче од тога што се један Василије на молитве упућене Светом Василију већ, пре нешто више од седам година, родио, упркос свим дијагнозама лекара које су показивале да је то немогуће.  Али монах је строго поновио да ће се дете које ће В. родити звати  Василије, потом се окренуо, прошао кроз припрату, ушао у цркву и легао у свој ћивот.
  Снове смо једном другом сервирали ујутро уз доручак и закључили да је позивница послата и да само треба чекати прилику да се пут отвори.

3.

   А 2005. године у јесен када смо В. и ја били тек нешто више од године у браку, да би осмелили један брачни пар из нашег града који дуго, дуго времена није могао да добије дете, и поред свих покушаја и помоћи лекара, брачни пар који је већ залазио у четврту деценију и који није био црквен, решисмо да приступимо заједно Светом Василију да нам дежурни монах заједно чита молитву за бездетне брачнике. Исту молитву чита нам и отац Николај у манастиру Куманица дан касније над расутим моштима Преподобног Григорија Куманичког. Мало касније, у аутобусу, више онако, кроз шалу, не верујући нешто да ће молитве уродити плодом, јер би то поготово за С. и Г, било равно чуду, договарамо се да прво дете које буде дошло на свет да се заодене именом Василије, а друго од другог пара-Григорије.
   Осамнаестог августа 2006. године брачни пар Тодоровић добија сина Василија који од своје четврте године, када прође поред цркве или чује звук црквених звона, сам се прекрсти, а да га то није нико, први пут кад је то учинио,  томе поучио.
   Григорије од Господа још није призван из небића у биће, а ако буде, можда му то буде монашко име.

4.

  Док магла скрива поглед на пространство толико огромно да је бездан и које нас учи смирењу и своди величину наших личности на праву меру, у Горњем манастиру од шест сати ујутро тече литургија као бистар планински поток. Други је мај 2014. године и празник је посвећен Светој Блаженој Матрони Московској.  В. и ја са већ заједницом ходочасника (пет година заједно обилазимо света места) стојимо на степеницама испред цркве у којој бдије Свети Василије и имамо трему, јер ћемо после литургије пригнути своја колена и главе и замолићемо Светог Василија  оно што смо га први пут молили пре девет година. Птице изнад наших глава хватају интонацију на Тропар и Кондак Светом Василију, а на Свјати Боже заједно са окупљеним народом уз звона складно поју молитву Светој Тројици.

5.

  Срце Светог Василија је, кад спустиш главу на његове груди и изговараш речи вреле молитве, огањ који огањ прима и велико је као срце материно и Богоматерино.

6.

  Живим од умиљења коме је извор у физичком додиру чела ми и усана са топлим срцем Светог Василија.

7.

  "Пишем ради потврде истини да знају хришћани да бејах неко време у Острогу у пустињи, и приложих тамо сав свој труд усрдно и све своје имање, и ништа не поштедих Бога ради и милости ради Свете Богородице. И са неком братијом уз помоћ Божју обнових тамо оно што се и на самом делу види. И многи ми пакост чинише, али ми Бог би помоћник у сваком добром делу. А ово пишем да знају црквени служитељи који ће после мене служити Богу и Светој Богородици у Острогу, у студеној стени топлоте ради Божије, да знате и ви и хришћани који после мене будете."

10. Ово писмо потиче из 1666. године и чува се до данас у манастиру Острогу.
(Завештајно писмо Светог Василија, а из Житија Светих за 29. април, Светог авве Јустина Ћелијског)

Нема коментара:

Постави коментар